Вера је дошла из Аустралије, није са вратила, него на два месеца, због неке сахране и оставинске, али је пожелела да се окупимо. Ганула ме та реч, то округло оптимистично о. Сигурно хоће да покаже како је успела у животу, тамо у Аустралији, сиктао је мој бивши кад је у петак дошао да покупи неке заостале ствари. Рекла сам му да ми у суботу не одговара. Реметила сам му планове, понижавајуће ситна освета, али нисам одступала. Ни на пола сата?! Љут и безочан, као што срећни људи знају да буду, није сматрао непристојним да пита, а ја сам му, гуска, по навици, рекла истину, мада сам се одмах угризла…

       из мртвог угла   дође ми да побегнем у тебе кад ми падне мртав бивши човек у мисао врелу до усијања а онда помислим како ће овај свет без мене   ти стено велика и мека као памук где да се закачим а да те не повредим у време фаустовских тежњи ка недостижном ти громадо која хода лако у мојим нажврљаним песмама ти трајање мојих незамисливих чарања ти који ме голицаш по знањима што муку грче као благо ти дубино болесна дубино мојих самосвојности кад ћеш већ једном да одеш у врага и да ме пустиш на миру који не желим јер шта сам ако сам само обични метак…

  ЛАБОРАТОРИЈА   Припрема ученик учи гледањем сведочи како се искусне руке хватају за посуде и служећи се навиком као водичем сврставају их по најпогоднијем редоследу сваки елемент је подједнако битан свака реч је сувишна   Рад просторијом се шири звук истиснуте празнине који храни присутне визијама обећаног света претакања и испарења храбре маштања која грабе у свим правцима ишчекује се делање незнане силе која ће указати на закопано благо изостанак ништења таме изазива преко потребан осећај узалудности пред којим се обара глава и пада на колена   Молитва знојно наше злато наша невесто прихватило си наш мираз у виду времена засићеног љубављу не одлази већ нас узми за руку…

* Не брини Кратко ћу бити луд Док ћутање не прође   Слутња спава У врелом нереду Шкарпине без костију   Био сам јелка над тобом Превише светла у позадини А ти у сузама у снегу   Сетио сам се Зашто сам те питао Када мислиш да ме оставиш   Било је можда дивно Знала си да се нећу опирати Да ћу остати укопана јелка   Тресла си моје зимзелене жилете тражила да се смањим Сећа ме овал пун магле и икре Преширока пиџама за двоје   Белину испод јутра Копам на дебелој усни Што мирише на рибу     * Бивам у новом јутру Очима окренут уназад Људи нису…

ВИКЕНД НА СЕЛУ Драги О, Нисам још кренула. Седим на љуљашци. Одбацујем се само једном ногом. Она дотиче нагорелу траву и пролази кроз зуј инсеката. Утроба ми се лагано помера у том ритму одбацивања. Нисам кренула. Седим на љуљашци. Одбацујем се.  Лепо је, О. Знам да би чак и теби било лепо, иако је крхко. Одбацујем се једном ногом, јер ако бих се одбацивала обема, сасвим бих излетела, до непознатог, а то за сада не могу себи да приуштим, џепови душе су празни, прво морам да се вратим, да бих отишла. А волим да одем. Стварно. Седим на љуљашци као у давно напуштеној материци. Тишину пресеца рзање коња, упозоравајуће, као…

[Имагинација историје војника Радомира, у знак сећања на претке, страдање у Великом рату, на шпанску грозницу и на велики број празних гробова. Новембар 2018, март 2019. године]     [Јесен је]. Пребацише нас чамцима преко Дунава… све равница, дугачке њиве и путеви… Корачамо ћутећи. Много је војника који говоре немачки, гледају нас с неповерењем и спроводе даље… и даље… [Куда иду ови друмови од макадама]? Јабланови шуште, ветар носи лишће и траву, мали вихори подрхтавају, немиром, патњом која од цокула одзвања, са ексерима у табанима, стањених ђонова; путем који је дугачак као шињел туђина, вуче се по прашини, отежао, као невидљиви терет, у тескоби и неверици, у непознатим пределима да…

                        Дарји Павлич     писати поезију                      —        на ком језику причати о поезији     —        на ком језику преводити поезију    —        са ког језика преводити поезију    —        на који језик   читати поезију                       —        ритмички са гласовним ударима                                  (Нина Драгичевић)   читати поезију                       —        на/глас на сав глас изводити поезију      —        телом поезије                                                 телом песникиње                                                 и гласом   где јој је почетак и где јој је крај                                                 — који крај                                                 — чији крај      валови валови жалосне врбе и лењо кретање уз љубљаницу               жагор             жагор                          уз љубљаницу   писати поезију                      —       …

Баси се огледа у телефону и провлачи прсте кроз косу. Потом се пући и увлачи ваздух кроз прћасти носић надимајући груди до пуцања, и ц тако. Остале девојке већ језде градом у кабриолетима и праве планове за то вече, али Баси никада није била нестрпљива. Чекајући да се врата отворе и да се појави њен драги, могла је и сама да прави неке планове, али није; то ће њен драги. Њен драги воли њену плаву равну косу. Прошле недеље је имала благо таласасту смеђу косу, али ју је због њега испеглала и офарбала. Воли и њене зелене очи. Баси заиста има зелене очи. Ах, да је њен драги пожелео плаве,…

  ИЗБЕГЛИЦЕ На плавим свескама писало је УНИЦЕФ. У њима су описане измишљене игре са измишљеним пријатељима након што су се стварни расули као кликери стакленци и сви скупа упали у исту рупу. Кутије од браон картона звали су хуманитарна помоћ. Садржале су следеће: један килограм пиринча пола килограма месног нареска килограм брашна килограм шећера литар уља и паковање хигијенских уложака. Да се нађе. У прљавим просторијама Црвеног крста налазила се разбацана гардероба допремљена ко зна откуд да огрне наша оскудно одевена тела. Пребирали смо по тој шареној гомили кад бисмо стигли на ред, након што би радници приграбили шта им се допада. У колективним центрима људи су унезверено зурили…

  У БИЈЕЛИМ РУКАВИЦАМА Госпођа Поповић сваки пут, прије него што напусти стан, навуче своје чувене бијеле рукавице. Шта год радила, гдје год ишла, увијек су ту биле и оне, беспријекорно чисте, као у рекламама за прашак за веш. Загонетне руке госпође Поповић побудиле су знатижељу свијета. Једни су говорили да су јој руке све у крастама, па их зато толико крије. Други су говорили да, напротив, госпођа Поповић има изванредно лијепе и очуване руке, видио их је једном један познаник познаника. Трећи су говорили: „Та то су измишљотине, сви знају да госпођа Поповић не скида рукавице ни кад иде у тоалет.“ Ту негдје би се заграјало, али у једном…