МИРИС СМРТИ И ЖИВИ СВЕТ Када је отац умро, Брисала сам прашину, Мирисала на неку наранџу (отада је не користим). На прозор је слетео голуб, Мало прозборио, одвео га други. Онда су ми јавили. (Отац је говорио како не воли мирис крина, Цветао је када му је отац погинуо. Можда смо обоје лоза Кишових њушкаваца. То никада нећу сазнати.) Отац и ја у сопствном лудилу Никада се истински нисмо Упознали. Када је мајка умрла, Кућу су запоселе буве, Тамјан је крваво горео, У капели је мирисало Слаткасто на распадање, Око ковчега је летео лептир. Хтела сам да запалим кућу. Када ја умрем, Ако ме мачка не надживи, Нико неће…

1 Када се вратила из школе, било је већ касно. Седница је трајала безмало три сата и она се, уместо да се прво окупа и опере косу, само стропоштала на кревет. Није имала снаге ни за шта. После увреде, која ју је стегла око врата попут змије, није могла ни да вечера, чак је и гутљај воде једва успела да попије. Легла је обучена, свесна своје болесне педантерије, која је овог часа, први пут у животу била нарушена. Док јој је супруг био жив, никада то себи не би дозволила. Али, да јој је супруг још увек жив, не би јој се ни десило оно што је управо доживела. Зато…

БРАТ НАШ СВАГДАШЊИ, СКАРДАНЕЛИ  Троју памтим и свете храмове Грчке, ефеске зидине и Акропољ са Каријатидама како сјаје на подневном  сунцу, лављу капију у Микени и делфско пророчиште, Минојкиње у Кносу док се преображују у богиње прије неголи ће их прогутати ватра и вода, и тебе Скарданели, посљедњег од њихове врсте, како столујеш у тмини жуте некарске куле, попут крта и кртоле, јединог оброка твог у данима тешког заточеништва, свет и проклет, са талантима које си закопао и позлатио их у атанору свог чудесног ума, као достојан гозбар из нашег доба на трпези платоновских богова, одакле је нујни пелуд  капао свијетлећи ти мјесто луче у собици налик пећини са Патмоса,…

  *  Престао је снег.  Шопенови Ноктурни,  Ваља писати  *  Под палим лишћем,  Заогрнута земљом,  Лежи ружа  *  Кафа, цигара,  Пелинковац, лимун, лед.  Јутро се буди  *  Мртва природа:  Парадајз, лук, сардине.  Доручак вреба  *  Јоште један год –  Мајка ми љуби руке  Одузимам се  *  Моја мајчица Сенилна, непокретна,  Сриче Оченаш   *  Стегнути зубе,  Што цвокоћу од мраза.  Исцедити реч  *  Напишем: „Месец!“,  И бледим ко „Vanish“-ом  Опрана крпа  *  На слепо око Притиснути кажипрст,  Ил’ оловну цев *  Ипак, писањем  Развејавам пепео  Угаслих жеља  *  Нема цврчака,  Ладолежа, жабица…  Тек студен екран *  Чему писање,  Чему? На помолу  Слеђене зоре

  КРАТКИ РАЗГОВОРИ Хтела сам да пишем О смоквама Које смо оставили у корпи Да труну Јер нисмо били расположени За њихове жуте коре И млеко на врховима петељки Међу располовљеним семенкама Остале су жеље Кратки разговори у мраку Крај језера О води што се мрешка О рани на прсту Што нежност спречава У времену   ГРАДОВИ На истим местима смо У различито време Осећамо дахове градова За вратом Док су нам тела удаљена Док су нам тела раздвојена Улице се шире у реке У којима не знамо пливати Претварају се у пивске кригле Низ које се пена слива и отиче Под ноге што газе исто камење Не знамо пливати…

  ВАРИЈАЦИЈЕ О ЛОБАЊИ има међу људима људи међу свим стварима што једино лобању препознају – једино лобањи се диве у свом очврслом, штуром, окоштало сувом еротском нарцизму. нарцис несвестан да свој одраз мотри, горка со земље, себе гутајући себи само на сласт. или, у тамнокамном лобање ткању, у укоченој, двосмисленој физиономији, читају у хиљаду варијација номос физиса, у одразу свог лица прозиру, кроз прозор ткива што презиру, вечну кост: у смртности сујета света, у бесмртној смртности свих ствари што земља, прах јесу, бесмртну утеху бесмртности камена траже.   ХИМНА ЕСНАФУ АНАТОМСКОМ осталим, згуснутим, органима, срце није, видимо, сродно грађено: разложено лежи под светлом, под оком анатома, на столу, као…

  t1  ПОНЕДЕЉАК Невеста, усандучена у бестрагију, спира крв са венчанице од кишнице, цури са песнице у гркљан, са зидних сатова у ,,једном само било је“. Невеста спужви у скупом мушком капуту брзо прашта и суши се у покушају као са кокаина скинуте блуднице, Невеста је кишница и сплавар по њој, који се не враћа у свог живота насеља, безброј неприличних наличја кћерке више не види – ,,заувек само све бело је“. t  УТОРАК Невестина кћерка дезинфикује посустале делове себе, који су до голе коже свукли поверење, шармантни Хуго Бос длановима и ђоновима одрања у њој громаде митолошког мозаика. Невестина кћерка дезинфикује посустале делове сумње, који су се…

  KАДИФА Прамен у мислима дечака на ролеру прелази уличицу извезену кадифама у четири боје Сунце је Негде између излога и продавнице. Хаљина је обукла кадифу Тада се наранџе откотрљаше Једна је посекла дечака, заточеног у папиру   ИНТЕРПУНKЦИЈА Хаљина. Грајна и самоникла, скотрљала се низ авлију Није се сећала свога имена, ноћу, када се димије суше Замишљала је – ситну куполу, катна брдашца, и несмотрено пошла ка пољу, да убере жито   МАKОВО ПОЉЕ Одувек нам говоре да не причамо о шкакљивим темама – деца су ту, а можда и неко присутан ради за децу, или чува дете у утроби Услоњено, додирује макову паљевину, и полако, разговара са прецима,…

  КЋИ МОНГОЛСКОГ КАНА СОКОЛИЦА: Од чега болујеш, зашто умиреш? МАРА: Умирем, мој соколе1, љуто ме је заболела глава, јарко ме је омрзнуло сунце. СОКОЛИЦА: Од чега лудујеш, зашто ме болиш, Маро2? МАРА: Душе ми се растају, једно крило на Север, друго на Југ. СОКОЛИЦА: Има ли нам лека? МАРА: Да од Душе света иза Пете горе затражиш „Љубав која покрива мнозину грехова” из Прве књиге Петрове (IV, 8). СОКОЛИЦА: Ја нисам Прекрасна Аза3, у моје срце не стаје толико љубави. МАРА: Мораш веровати, соколице, само нас Љубав може одржати заједно. СОКОЛИЦА: Ти знаш да ја могу волети само Србина, то је моја заклетва од давнина. МАРА: Мораш волети цео…

  Данас је Славици рођендан. Четвртак је. Не знам баш тачно који је датум али напољу мирише на јесен. Шетње су ми продужили на два сата. Рекох – Много је браћо. Смију се Ћелави шушну – Много је кад бију. И онда су ме тукли. Сутра сам опет био два сата. Дебели пита – Јел много? Ја у ставу мирно одговорим – Много је кад бију друже Ј! Славица ми је послала пакет за славу. Сарма се оладила печење улојило па сам то дао затвореницима колаче и цигаре стражарима. Себи сам оставио киселину. То је мајка правила. Само ме она неће отровати. Ћелави је сутра пито – Јел се јебе…