Александра Б. Лаковића познајемо као пјесника, уредника, антологичара, критичара и прозаисту. Ако бисмо га вриједновали по жанровској основи његовог опуса, биле би то, свакако, поезија и есејистика, које би, можда, за нијансу, превагнуле над његовим осталим ангажманом. Плодан и разноврстан, свом стваралачком пољу као да је тек прошле године дао велики, готово непојмљиви замах: саставио је, систематизовао, максимално профилтрирао, есејистички продубио и профилисао књигу Историја српске поезије Косова и Метохије 1951–2022. Ову веома комплексну материју, колико са поетолошког, толико и са историјско-културолошког аспекта, уобличио је у књигу од близу 950 страница, која ће уистину представљати темељ, оријентир и свједочанство  једне књижевности која је, и поред тешких историјских напрснућа, сачувала…

Писати о Ивану В. Лалићу представља вишеструко захтеван подухват. Реч је о песнику који је већ заузео место класика, који је у великој мери образлагао сопствену поетику, а чије је дело тумачено и у односу према традицији и у светлу модернистичких стремљења. Постојећа обимна књижевнокритичка и научна литература сведочи о разноврсним интерпретативним могућностима његове поезије, но истовремено поставља oсобен изазов пред сваког новог истраживача. Научна монографија Иван В. Лалић: питања песничке традиције Жарка Миленковића резултат јер посвећеног изучавања Лалићеве целокупне поетике – како поезије, тако и (ауто)поетичких ставова и критичких судова које је формулисао пишући есеје о другим песницима. Њено обликовање, међутим, заснива се и на ауторовом ширем интересовању за…

Књига Рашке очи српске књижевности: средњовековна естетика у српској књижевности XIX и XX века Милана Громовића представља јединствено и обимно научноистраживачко дело које херменеутику, књижевну историју и теопоетику спаја у свеобухватно разматрање односа између српске средњовековне традиције и модерне књижевности. На више од 450 страница, аутор систематично и аналитички гради простор за разумевање духовних, естетичких и поетичких константи које су обележиле развој српске поезије и прозе у XIX и XX веку. Књига отвара духовне и естетске видике српске књижевности, у континуитету с њеним византијским и православним наслеђем, али уједно успоставља и мост ка модерној и постмодерној поетици. Књига је подељена у четири целовита поглавља: – Певање и мит – мрежњача,…

 Једна стара мудрост каже – кад год се човјеку нешто у животу деси, десило се на вријеме, баш тада је требало. Рецимо да је то стоицизам мудраца и искуство старца. “Time and tide wait for no man”, казали би Енглези, они се разумију у вријеме и плиме, генерално, знају за тајминг, и нико ту никог не чека. Са временом никада није лако. Вријеме је равнодушно, али ми нисмо. Откуд год да пристижемо и гдје год да нас вријеме својим законитостима затиче – наш поглед је изнутра, дефинисан окружењем у коме смо или свемиром у нама. Окружење може бити једноставно и уобичајено, али универзум у нама увијек је бескрајан.  Најновија књига…

Ако су насловом књиге Ни за јоту одшкринута врата у свет књиге уводи у суштину поетике Бранислава Зубовића. „Ни за педаљ, нимало, ни најмање“ – не одступа овај песник од свог поетског трага. Шесту Зубовићеву књигу поезије чине песме везаног стиха, у дистиху и катрену, дугог и кратког метра, упечатљивих рима, сабране у два песничка циклуса: Колатерална штета и Општа пракса. Његова поетика подједнако акцентује мисао, слику и осећање, везујући идејност и мелодију полихроматским поетским језиком који садржи свакодневну лексику, жаргон, архаизме, локализме, специфичну лексику везану за поједине обичаје, радње, делове опреме и производе, што његов поетски израз чини експресивним, а поетске слике верне животу о којем пева. Тематско-мотивски круг…

Саша Радоњић не би био то што јесте да сваким својим новим дјелом не доноси нешто ново у композиционом, мотивско-тематском, али и – што је много битније – у суштаственом погледу. Његова научна фантастика има „земаљску“ подлогу, дакле, не бјежи са своје планете (осим кад и њега и планету Машта поведе на  излете), да би читаоцу приближио оно фантастично што је заправио и дио, или бар дјелић, и његовог, читаочевог бића. Дакле, из романа Кратка теорија свега сазнајемо да је планета Земља мозак, она неопходна куцавица која одржава све на окупу, пупак (можда онај Кастанедин) цијеле васионе. Зашто? Зато што има зачин „из кога све происходи“. А тај зачин, замислите,…

                                                                                     свој гнев угасише                                                                                    комадајући суседовог петла                                                                                                              Петре Стојка   Након првог blitzkrieg читања ове заиста несвакидашње збирке песама, читалац ће јој се враћати изнова и изнова, као да се враћа неком древном кувару или збирци кулинарских савета и заборављених рецепата. Они који нису упознати са ауторовом прошлом збирком поезије (Разговори, 2013) или прозом (Минхен и друге приче, 2011), речником скаредних речи i уредничкiм радом, такође ће моћи (мада не без озбиљног кулинарско-књижевног искуства) да се пробијаја кроз софт, мочу, кртину и сланину Милојевићеве поетике која никога не оставља равнодушним. Подељена на три дела, циклуса, збирка и нуди читаоцима управо оно што наслов и каже: Село, Рецепт…

У овај значајни, већ награђени роман-првенац Ђорђа Матића, који носи назив вероватно по песми изгнаника Бродског, можда се најлакше може ући, ако тако нешто постоји, кроз колективни пунктум, колективну трауму која је у свима нама, било да јесмо или нисмо прошли кроз њу непосредно. Ролан Барт овај процеп у делу означава као онај лични, субјективни детаљ који пробада посматрача, емотивно, без саме жеље аутора да то учини, гађајући посматрачево несвесно. Као што се ни Матић не бави различитим прогонима српског народа у XX веку, нити се отворено бави различитим формама културног рата. Он само зарања у своју самоћу, а тамо проналази самозаборављени народ. По Барту, стадијум је „културни интерес“ –…

  Миленко Бодирогић: Песак пјескаре „Орфелин“, Нови Сад, 2024. Песак и пијесак, нанети повесним ветровима у околину Тузле, чине много више од кварцне прашине којом се несметано тргује – обликују нестваран простор менталног бега приповедача Песка пјескаре из принуде суочавања са бруталношћу међуљудских односа. У самој насловној синтагми Бодирогићевог романа два наречја до скора истог језика, раздвојена трагом крвавог цепања једне државе, стапају се у ониричку слику која описује приповедачев неизлечиви ескапизам. Зато управо цитиране речи Јуре Керошевића, младог рудара, учесника Хусинске буне 1920. године („код мене завлада неко чудно стање, без жеља, без туге“), изабране за мото романа, метонимијски, маркирају централне теме око којих је устројена читава мрежа односа…

  Павле Зељић: Spina mundi Центар за културу „Плужине“, Плужине, 2024. Друга по реду песничка књига Павла Зељића, Spina mundi, потврђује младог аутора као инвентиван и особен песнички глас, који завређује критичку и читалачку пажњу. Једнако као што је то био случај са Зељићевим поетским првенцем, насловљеним Икар и месија1, нова књига објављена је као резултат награде на песничком конкурсу. Самим тим, Павле Зељић прати и остаје на утврђеном путу којим се млади ствараоци укључују у савремену књижевну сцену и смештају међу ауторе сродних поетичких тенденција, што би у конкретном случају био Спасоје Пајо Благојевић. Приметно је сазревање и кристализација Зељићевог израза условљена петогодишњим раскораком између објављених књига, при чему…