Фински уметник Пенти Ваисто (Pentti Väistö) својим радовима крунише надреалну идеју о аутономији уметности. Вишеслојна читања и тумачења надреалних обличја Ваистоових радова, преносе одређене поруке у веома разнолик и богат ликовни језик који, попут Мироовог, као естетика и теорија, представља и јак експресионистички сензибилитет. Пенти Ваисто својом ликовном поетиком сучељава реципијента са минициозношћу сликане представе и низом испреплетених облика и фасетираних форми. Мистификујући атмосферу, Ваисто посматрача уводи у организацију својих идеја које се рефлектују у организацији сликовних елемената, чиме постиже стање такозване „кондензације осећања“ које чини слику.1 Попут аутоматског писања и цртања као основних фундамената надреализма, овакав Ваистоов „диктат мисли у одсуству сваки рационалне контроле, изван сваке естетске и…

  Бранка Каличанин: Ко је отворио кошницу? Графопринт, Чачак, 2025.   „Људи више нема, време је прошло, девојчица је одрасла – шта ћемо сад?!“ Мисао из уводне сентенце књиге кратких прича Ко је отворио кошницу? Бранке Каличанин покреће питање меланхолије и жалости за временом и простором који се не могу вратити, преломљено кроз призму актуелне приповедачке перспективе која осим што сведочи прошлост, додатно је онеобичава и даје јој смисао далеко изнад пролазности и жалопоја. Наслов књиге, готово у духу великих песника – Рајнера Марије Рилкеа и Ивана В. Лалића, наговештава „саће поетике“ или есенцијални, концентришућ однос према писању и написаном. О том пчелињем списатељском процесу сведоче и цитати са посветом…

  Весна Кораћ: Ко је то у мени миран седео Граматик, Београд, 2024.   Након деценије наново добијамо прилику да читамо стихове Весне Кораћ која збирком Ко је то у мени миран седео у фокус ставља суштинске феномене бивања човеком и песником. Зашто је глас песникиње био утихнуо у једном временском раздобљу, делимично откривају стихови: „Пристојан свет, не оглашава се / одговоран човек бира време песми / Објавиш књигу, заклониш се за њу / и чујеш потом утишан, шта има да каже“ (Пристојан свет не оглашава се). Више је песама у збирци које су аутопоетичке и аутореференцијалне природе и оне чине један од тематских и семантичких слојева међу корицама. У…

  Јелена Гавриловић: Патуљасти зец и дифенбахије Центар за афирмацију стваралаштва Поетикум, Краљево, 2025.   Да бисмо стигли до срца поетске књиге Јелене Гавриловић Патуљасти зец и дифенбахије, морамо да осетимо њен пулс, да разлистамо вишеслојно ткање у којем су збијени путописни оквир, аутопоетички записи, биографски детаљи, старозаветне легенде и новозаветна симболика, фрагменти животног циклуса (одрастање, сазревање, одласци и враћања), искуствени песимизам, емотивна густина, унутрашњи свет жене, њен Ерос, чежње и неостварености, стваралачка потреба и поетски усуд. Јеленина поезија зна да изненади, узнемири, заведе, избаци из баланса. У њој можете да се огледате, она је у стању да призове сећања, да поведе на пут око света и врати у заборављене…

  Предраг Дарабош: Пабирци из будућности: с простора данашњих држава Хрватске и Србије године 2053. Art Rabic, Сарајево, 2024. Понекад помислим да регионалној књижевној сцени недостаје каква савремена и овдашњим приликама уподобљена верзија Еразмове Похвале лудости, која би у неком необјашњиво извојеваном простору унутрашње слободе била подједнако дистанцирана од свих спољних референтних тачака – књижевних, историјских, политичких – или барем, ако је потпуна дистанца немогућа, књига која би смело испитивала домете и границе такве унутрашње слободе. Услов би, наравно, био да се наследница Похвале лудости не расплине у плитком изругивању и баналној негацији, да у свом сатиричном осврту на свакидашњост и општеприхваћеност лудила (у еразмовском смислу) понуди, макар и у…

  Симона Дмитровић: Осим шумског пожара, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2024. Иван Исаиловић: За зубима, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2024.   На почетку покушаја мапирања два првенца, објављена у истој години, можемо се присетити Бахтинове идеје, изложене у кратком и полемичком есеју Смелије се користити могућностима, да ни Шекспир, ни његови савременици нису знали за њега као великог Шекспира каквог га ми познајемо, а још мање да су Стари Грци себи били стари. Може се рећи да Симона Дмитровић, у песничкој збирци Осим шумског пожара – награђена и објављена у оквиру конкурса Млади Дис – као и Иван Исаиловић у збирци песама За зубима, одиста имају…

  Ирена Плаовић: Ивичење „Суматра“, Шабац, 2024.   Чини се да су неодгонетљивост, значењска разуђеност и непресушни метафорички потенцијали, у последњих неколико деценија, постале основни манир песничког стварања. Веза између ознаке и означеног све је флуиднија, а стиховани искази све фрагментарнији, тако да се стиче утисак да су из савремене поезије ишчилели сви конкретни, семантички јединствени и смисаоно утемељени појмови. Апстраховање чулних слика праћено је уопштавањем њихових конотативних кодова – након што јединствено значење исклизне у сијасет вероватних, савремена поезија пада у замку херметичности, релативизације и арбитрарности. Много ређе, у збиркама се може препознати обрнути след – есенцију неухватљивог, астралног и апстрактног учворити у конкретан, чулни, опипљиви појам. Најмлађе, четврто…

  Јованка Вукановић: Ништа не стиже на вријеме Ouroboros, Подгорица, 2024. Једна стара мудрост каже, кад год се човјеку нешто у животу деси, десило се на вријеме, баш тада је требало. Рецимо да је то стоицизам мудраца и искуство старца. „Time and tide wait for no man“, казали би Енглези, они се разумију у вријеме и плиме, генерално, знају за тајминг, и нико ту никог не чека. Са временом никада није лако. Вријеме је равнодушно, али ми нисмо. Откуд год да пристижемо и гдје год да нас вријеме својим законитостима затиче – наш поглед је изнутра, дефинисан окружењем у коме смо или свемиром у нама. Окружење може бити једноставно и…

  Ђорђе Ђурђевић: Књижевна ангелологија, Службени гласник, Београд, 2023. Ђорђе Ђурђевић: Антологија српске ангелолошке поезије, Службени гласник, Београд, 2023. Сигурно ће вас изненадити сазнање да је књига Књижевна ангелологија Ђорђа Ђурђевића прва књижевнонаучна (али и културолошка, уметничка) студија која се бави проучавањем феномена анђела у српској књижевности (и уметности). С обзиром на то да су анђели присутни у нашем искуству готово од рођења, па кроз читав ток живота, ово нас оставља, такорећи, у једној врсти шока, како феномен који је толико присутан у нашим животима, за све ово време није добио ниједан вредан научни преглед и опис. Можда, управо, због тога што је толико присутан у нашој свакодневици, кроз вербалне…

  Небојша Лапчевић: Сејач Зрењанин; Нови Сад, Агора, 2024. Сваки тон тражи своје уточиште Од првог до последњег поглавља и пасуса новог романа Небојше Лапчевића Сејач, рефлексивно и духовно снажне прозно-поетски понесене реченице питко теку ивицом снова и јаве, живота и смрти, природе и љубави. Већ у прологу писац наглашава да уметниково позвање тражи извориште у стању сновидог уточишта, јер: „Сан је близу уметности. Мед неба.“ За искусног ствараоца таква стања су посебно чулна и шумна, песнички сензитивни призив у семену кључног стиха – „пођимо да саберемо светлост“. Преиспитујући своје стваралачке запуте и вртлоге, главни јунак, композитор Адам Дединац не одустаје од поетски узвишене супстанце која ће чаролију музике и…