Владислав Петковић Дис спада у ред песника који, без обзира на велику временску удаљеност од садашњег тренутка, и даље привлаче пажњу и изазивају полемику, при чему његови стихови добијају нове интерпретативне моменте и потврђују своје место у историји српске књижевности. Пре 110 година српску књижевност обележила су два значајна догађаја: Богдан Поповић објавио је чувену Антологију новије српске лирике која је аргументовала његове парнасо-симболистичке ставове и означила литерарну победу Јована Дучића, а Владислав Петковић Дис је објавио своју прву збирку песама Утопљене душе, изазивајући највеће ауторитете српске књижевне критике да реагују на њене ирационалне, сновидовне визије. Последња мирна година је 1911, представљала је затишје пред буру која се надвијала…

  Српска књижевна критика у XX веку препознала је вредност поезије Данице Марковић. Велики број њених песама објављен је у Српском књижевном гласнику, и једина је жена коју је Богдан Поповић унео у Антологију новије српске лирике. Јован Скерлић у Историји нове српске књижевности указује на уметничку вредност њене прве збирке Тренуци (1904), истичући да је „малом и несавршеном, али оригиналном и имресивном књигом, до сада најбоља песникиња у српској књижевности.”[1] „Имаће успеха код данашњих српских читалаца, којима је додијала лаж и афектација у нашој данашњој, чисто спољној поезији, сведеној на игру речи и комедију осећања.”[2] Књижевна критика почетком XX века дала је изразити допринос успостављању српског културног обрасца, јер…

   УВОД  Да би књижевни текст био заокружена наративна целина нужно је да га, између осталих наративних елемената, чине и наратор и наратер. Већина књижевних теоретичара је става да нема приповедног текста без приповедача и без слушатеља и да су они основни и примарни конструкти сваке наративне целине, те да је основна јединица проучавања сваке наративне анализе одређеног приповедног текста приповедна инстанца, наратор који представља једног од преносилаца дате приче, фокализатор – онај који из одређеног угла посматра дату ситуацију, и наратер – онај који прима послату поруку. Приповедна инстанца, наратор, затим и прималац поруке – наратер – део су одређеног „процеса посредовања кроз који се приповедано представља”[1]. Споменути проблем…

  Осман Ђикић је један од најпознатијих мостарских песника. Бавио се темама које су присутне и у усменој књижевности – универзална промишљања и исказивање осећања о свакодневном животу, размишљања и расположења, идеали, надања, страхови, жеље и прохтеви. Осман Ђикић је стварао у периоду када су трупе аустроугарске војске дошле на просторе Босне и Херцеговине – управо тада су песници изложени утицајима Европе. Босна је одувек била раскрсница разних интереса и размеђе разноврсних утјецаја. Таква  ситуација одразила се и на њену књижевност и уметност. Често се у Ђикићевим песмама могу читати казивања о градовима, местима и животу у њима, али и објекти и концепт љубави. Kонцепт и мотиви љубави темеље се…

              Народна балада Хасанагиница, која је први пут објављена у Фортисовом путопису Viaggio in Dalmazia 1774. године, нијe губила интересовање публике: „Како по трајању тако и по простору који захвата, рецепција Хасанагинице је изузетна – нема друге наше песме усменог, а вероватно ни писаног постања која је тако и у толикој мери прихваћена.”[1] О Хасанагиници се писало више него и о једној другој балади наше народне књижевности. Драматска концепција народне баладе као жанра инспирисала је драмске писце да од ове баладе направе драмско дјело. Оно што Хасанагиницу чини изузетно погодном за позоришну адаптацију је првенствено сукоб између ликова. Најуспјешнији у том подухвату, односно стварању драмског дјела на основу народне…

              ПОЕТИКА И ТЕМАТИКА АРХИЛОХОВЕ ПОЕЗИЈЕ   У историји књижевности остало је упамћено да је Архилох стварао у више песничких форми које су већ постојале у VII веку пре нове ере. Израз је пронашао у еподи и елегији, али најзнаменитији је као писац јамба (запамћених као „гујиним једом орошених”). У сваки од ових лирских облика унео је проблематику новог доба, но она већ и од Хесиода није могла сасвим подобно бити изражена у оквиру епског, хомеровског хексаметра.[1] Осим што је уобличио јампски триметар (познат и као јампски дванаестерац) до свог врхунца, уводећи у дотераном облику традиционалне песничке форме у поље високе уметности[2], изгладио је и разне друге, разбијајући архајску…

  У митологији је посебно битан мит о Персеју и Медузи, чиме се наведени мит доводи у везу са феноменом oкамењивања. О Персеју је позната чињеница да је убио Медузу и тиме спасао богове и људе који су бивали усмрћени – окамењени Медузиним погледом. Персеј је уз помоћ богова успео то да учини, посебно захваљујући Атини која му је дала штит. Штит је Персеј искористио као огледало и убио Медузу. Поводом Персеја, Дил је појаснио значење три горгоне, осветлио везу горгона са Персејем и представио шта победа над горгонама означава. Тумачећи мит о три сестре: Медузи, Еуријали и Стени, Пол Дил дефинише три нагона: социјални, сексуални и спиритуални, где посебно…

  Савремена канадска књижевница Маргарет Атвуд (1939) сматра се једном од најплоднијих ауторки данас. Атвудова је одрастала и сазревала педесетих година у Канади, када је Канада „била земља неупозната са својим културним идентитетом“[1] и сам концепт канадске књижевности није био дефинисан. То је није спречило да већ у шеснаестој години живота одлучи да постане књижевник, те се крајем ове деценије (1957) уписала на колеџ у Торонту, а већ прву збирку песама Двострука Персефона објавила је 1961. године, док је још увек имала статус студенткиње. После колеџа, Атвудова завршава мастер студије из енглеске књижевности на престижном Универзитету Харвард у Масачусетсу и боравећи у Сједињеним Америчким Државама уочава неупућеност и незаинтересованост за…

  Појам еволуције у књижевној историји постаје извор контрадикторних мишљења када дођемо до свега онога што заступа термин авангарда. Поставља се питање: да ли авангарда уопште може бити део еволуције, када се она одриче традиције? Нешто што је ново, да би било ново, мора имати нешто старо што му претходи у односу на које је то ново – ново. Дакле, никако не смемо искључити угледање као предстваралачку делатност, макар и оно било само не–у–односу–на. Проблем настаје из незнања у односу на шта се може рећи не. Авангарда се одриче традиције, али шта подразумевамо тачно под тим појмом? Ако под традицијом подразумевамо комплетну историју уметности и начине уметничке продукције,  онда се…

  Неоспорни комуникативни потенцијал коментара у смислу уочавања парадигматске комуникативне структуре дела отворио је врата новим тумачењима и приступима књижевним делима. Успостављање и диференцирање коментара као дискурзивног облика иновативна је пракса и зависи од односа који коментар успоставља према тексту – према нарацији, описима, сегментима текста. Наративи траже детаљно читање, постепено тумачење структуре речи и композиције дела. Књижевна дела су попришта читалачког, реторичког и ауторског многогласја. Ипак, и унутар многогласја могуће је успостављање одређених правилности, у нашем случају, реч је о успостављању модела коментара у приповеци Иве Андрића Мара милосница који може пружити другачију могућност интерпретирања.               ОСНОВНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ КОМЕНТАРА: ОСОБИНЕ, ПОДЕЛЕ, ФУНКЦИЈЕ Препознатљиви по настојању да прекину причу…