МИНЕРАЛНО ПОСТОЈАЊЕ И БАРОКНО ОДРИЦАЊЕ ОД СВЕТА КОД ВАСКА ПОПЕ И ГРИМЕЛСХАУЗЕНА Већ у првим тумачењима поезије Васка Попе, за карактерисање његовог поетичког поступка искоришћена је опозиција између класичног и барокног[1]. Делује да је суд Зорана Мишића о ове две тенденције у поезији Попе могуће схватити само као аналогију у односу на те две одреднице из историје књижевности, будући да ћемо тежити да докажемо како је за Попин песнички поступак подједнако важна и барокност (иако сам Мишић класицистичкој страни Попине поезије даје превагу), и то у смислу бизарности његовог хумора, и надасве, иноваторском аспекту песништва који подразумева зачудност, истраживање неискоришћених поетских потенцијала стварности, а не треба занемарити ни окренутост…

      Роман Кап шпанске крви, мање је познато остварење једног од највећих имена српске књижевности XX века, Милоша Црњанског, објављено 1970. године, недавно по пишчевом повратку у Београд након многих година изгнанства. Само дело дефинише се као тежак, туђinski roman. Crnjanski je smatrao да је то једно од његових најуспелијих остварења, али критика је често потцењивала његову вредност, те се не може наћи у сабраним делима писца. Ако приступимо анализи романа Кап шпанске крви, видећемо да је у питању темељна студија метафизике секса и дуалности женског и мушког приницпа, као и преплитање романтичарских мотива са постмодерним стилом приповедања – не само занимљива и драматична акција, како гласе поједине критике.…

  1 Објавивши у својој књизи Пут по Далмацији (Viaggio in Dalmazia, Венеција 1774) песму насловљену као Жалосна пјесанца племените Асанагинице (Xalostna pjesanza Plemenite Asan-Aghinize), са преводом на италијански језик (Canzone dolente della nobile sposa d’Asan Aga), опат Алберто Фортис (1741–1803) вероватно није ни слутио да ће тиме покренути праву лавину истраживања и интересовања за народно стваралаштво Јужних Словена, што ће кулминирати у првој половини XIX века, првенствено захваљујући Јохану Волфгангу Гетеу и браћи Вилхелму и Јакобу Гриму, али и многим другим европским књижевницима који су се прихватили да на своје језике преведу Хасанагиницу (како се доцније усталио назив за ову народну баладу), а сасвим је довољно, између осталих преводилаца,…

На самом почетку XX в. у Прагу, који је до Првог свјетског рата био дио Аустроугарске, налазимо Рајнера Марију Рилкеа (рођ. 1875), пјесника посебног лирског сензибилитета и представника симболизма на њемачком говорном подручју. Чињеница да је Милош Црњански (рођ. 1893. у Чонграду, у данашњој Мађарској) осамнаест година млађи од Рилкеа не мијења много у томе да су обојица живјели у истом времену, само у различитим дијеловима државе – гробнице народа, како су тада звали Аустроугарску. На исти начин је доживљава и Црњански, растући у атмосфери осиромашене чиновничке породице, која је, живећи ван Србије, сањала о величини српског народа, о поносној историји и вјери. Он живи на два мисаона колосјека: традиционално-српском…

  Еуген Кумичић (1850-1904), професор, књижевник и политичар, у историји књижевности упамћен је као зачетник натуралистичког стила у хрватској књижевности, јер, како Мирослав Шицел примећује, Кумичићев роман Госпођа Сабина може се сматрати потпуним натуралистичким делом у ком писац успева да анализира проблематику и карактер људи из градске средине, тј. из виших грађанских слојева[1]. Као студент променио је неколико европских градова у којима је боравио: пре свега, студирао је медицину у Прагу, потом се у Бечу бавио  историјом, географијом и филозофијом, да би после у Паризу проучавао романску, са акцентом на француску књижевност. У Француској се сусреће са стваралаштвом свог савременика Емила Золе (1840-1902), али и са француском тривијалном књижевношћу, што…

   Нема човека који је икада био велики песник а да, у исто време, није био и дубок филозоф. Самјуел Тејлор Колриџ               Поред Фридриха Хелдерлина (F. Hölderlin) један од најдражих песника у младости био нам је Самјуел Тејлор Колриџ (S. T. Coleridge). Но, списи С.Т. Колриџа који се односе на песничку уметност (ars poetica) одгајали су наш укус за поезију још далеко након времена када смо завршили редовне студије књижевности. Укус за Аристотела пре него за Платона, колико и за традицију аристотеловске поетике све до Пола Валерија, одредио је наш сопствени песнички пут и пратио га на плодоносној стази и када се исти на, верујемо, срећан начин срео…

  У савременом добу, књижевност као уметност речи, можда и као најтранспарентнија од свих уметности, показује да је дошло време преиспитивања. Сама реч „поезија“ (која је некад означавала то што данас значи „књижевност“) – како потиче од хеленске речи „poesis“ („poiesis“) која у приближном преводу значи „делање, стваралаштво“, а у ужем „уметничко стварање“ – указује на то да је песник стваралац. Поезија нам помаже да схватимо себе и протумачимо свет, а поезија Мирослава Алексића то чини као жив, креативан, провокативан процес. Алексић припада генерацији књижевника која се јавила средином осамдесетих година XX века; свој оригинални глас нашао је још у првој збирци поезије Зигурат. Од тада је заступљен у више…

  Довољно самокритичан да своја тумачења Горског вијенца и своја мишљења о појединим тамним местима у Његошевим стиховима не сматра дефинитивним, Никола Банашевић је – у предговору издања Горског вијенца које је сâм приредио и за које је написао дотад најисцрпнија објашњења – напоменуо следеће: „Коментар Горског вијенца неће бити задуго у потпуности довршен. Он ће бити стално прошириван новијим начином прилажења томе спеву. Обраћаће се и даље пажња тачном значењу појединих речи и реченица, а откриће се још понеки необјашњени или недовољно протумачени стих.“[1] Банашевићу је наведена констатација морала доћи као логичан закључак пошто се претходно уверио колико је за тумачења многих Његошевих стихова, чак и кад се мислило…

  1.   Књижевник Видосав Стевановић, шездесетих година прошлог века, представио се књижевној јавности прво књигом песама Трубље (1967), а убрзо и књигом приповедака Рефуз мртвак (1969) и придобио поверење читалаца и књижевних критичара, међу њима и универзитетских професора. Као илустрацију таквог пријема довољно је навести утисак уваженог професора Предрага Палавестре о књизи Рефуз мртвак који јасно, без околишења и без икакве резерве, објашњава шта је то што карактерише Стевановићеву приповедачку прозу. Наиме, Палавестра је бројним српским књижевницима тог доба замерао одсуство изворности, пре свега, али и недостатак стваралачке снаге. „Изворност се јасније огледа у прози Видосава Стевановића, једног од најтемпераментнијих млађих приврженика новог реализма, код кога се унутрашња, дубоко…

              Песник и писац чије је авангардно стваралаштво двадесетих година прошлог века дочекивано уз жестоке критике и неразумевање, у своју поезију је уткао дух паганске религије коју је преносио на крилима модернистичких психолошких трагања. Распарчавање песме на фрагменте који би као нека врста мозаика требало да стварност представе на вернији начин него што је то чинила традиционална поетика, био је метод који су користили песници нових уметничких стремљења у европским центрима културе. Растко Петровић након свог младићког, драматичног и болног искуства проласка кроз Албанију у вихору Великог рата, путује у Француску где наставља школовање и где се дружи са уметницима који раскидају везу са традицијом, растрзају уметничко дело у…