УВОД У раду ћемо се превасходно бавити тиме како се кроз аутосугестију, која представља методу психологије, реализује моћ говора, односно речи. Аутосугестија јесте метода развијена крајем XIX века од стране француског фармацеута и психолога Емила Куеа. Заснива се на уверавању у властите способности, тј. на комуницирању између дела ума у којем се рађају мисли и дела који служи као темељ деловања подсвесног ума1. Бројни су примери у психолошкој пракси у којима је аутосугестија, путем пуке примене позитивног говора и афирмација, помогла људима да промене свој живот набоље или побољшају своје здравствено стање. Анализом различитих примера у раду ће се покушати доћи до закључка да људски говор заправо поседује једну…

  УВОДНА НАПОМЕНА О ИЗВОРИМА Рилкеов циклус песама Једанаест визија Христа (Christus Elf Visionen) је по први пут објављен 33 године након песникове смрти, 1959. године, у трећем тому Сабраних дела Рајнера Марије Рилкеа (Rainer Maria Rilke: Sämtliche Werke) који је објавио Инзел Ферлаг (Insel Verlag) а уредио Ернст Цин (Ernst Zinn)1. Засебно је објављен 1967, као двојезично немачко-енглеско издање, у преводу Арона Kрамера (Aaron Kramer) и са предговором Зигфрида Мандела (Siegfried Mandel)2. У електронском облику је доступан на веб-сајту Интернационалног Рилкеовог друштва3. Наведено двојезично издање је коришћено као основни извор текста Визија, уз поређење са електронском верзијом.  ПРЕГЛЕД РАНЕ И НАЈНОВИЈЕ РЕЦЕПЦИЈЕ ВИЗИЈА Фрагменти и кратки коментари Визија први…

  Кад се прочитају стихови Горског вијенца „Што је човјек, а мора бит човјек! / Тварца једна, те је земља вара, / а за њега, види, није земља“ – не би било необично ако се у први мах помисли како је наведени одломак преузет из претходно објављеног Његошевог спева, Луче микрокозма, и то из њене уводне песме, у чијем наслову стоји „Посвећено г. С. Милутиновићу (На Цетињу 1. маија 1845)“. Идеја изражена у цитираним стиховима уопштено је карактеристична оди коју је Његош посветио свом учитељу Симу Милутиновићу Сарајлији, коме је и послао рукопис Луче микрокозма, са Цетиња у Београд – где ће спев бити одштампан управо под Милутиновићевим надзором, а…

  Витешки роман је жанр који настаје у нарочитој културној клими средњовековља, у цивилизацији преображеној (или можда и створеној) хришћанским светоназором. У другом поглављу уочили смо улогу ових прича у изградњи идентитета како владајућих, племићких слојева, так и самих нација: ове приче су, наиме, играле своју улогу у преиначењу самосвести, идеализујући припадност надплеменској заједници насупрот старијим облицима колективног идентитета. Сада је време да се окренемо најконкретнијем могућем у витешком роману, ономе по коме је витешки роман и добио своје име, самом витезу. У случају витеза, не постоје бољи путокази за расправу од оних које нам пружа етимологија. Постоји више тумачења појма ‘витез’, у зависности од језика, и иако ниједно од…

  УВОД У овом истраживачком раду узето је дело из књижевности неоавангарде које није чест предмет истраживања – збирка песама 67 минута, наглас ауторке Јудите Шалго. Према самом концепту, ова збирка представља формални и садржајни експеримент, што је отворило простор, а опет сходно периоду коме припада, за прилазак књижевном делу и са аспекта концептуалне уметности. Циљ овог рада је да осветли дато књижевно дело са аспекта концептуалне уметности, попут уметности перформанса, али у оквирима књижевности, тачније, у доменима у којима то књижевност допушта и у размерама у којима се једно неоавангардно дело за ту врсту игре отвара. Дакле, приступом који укључује друге уметничке праксе из поменутог домена истражити на који…

  ПАВИЋ КАО ПЕСНИК Милорад Павић је, попут многих чувених књижевника, почео од писања и објављивања песама. Прва два дела која је објавио, Палимпсести (1967) и Месечев камен (1971), била су збирке претежно поетских текстова, најпре песама. Међутим, када је почео да објављује прозу, а посебно након Хазарског речника, његове песме су остале готово заборављене. Како је Драшко Ређеп запазио: „Палимпсести су, наишавши сасвим рано, постављени у традицији наше учене поезије, у којој се итекако богато разазнају и гласови Миодрага Павловића и Ивана В. Лалића, недовољно читани и прочитани, свакако пионирски у много чему“1. Док су двојица песника Миодраг Павловић и Иван В. Лалић, својим песништвом оставили значајан траг у…

  Противречност телесно/духовно, односно архетип мушко/женско концепцијски је проблем који узима најважнији учинак у експресионистичкој прози. Конекција духа и тела, између чулне и натчулне љубави, ероса и етоса, одиграва се код експресиониста увек у заоштреним, искључујућим категоријама. Код експресионистичких писаца „пнеума“ или „духовно“ је изнад материје и телесног, те се неуморно чезне за вишим, готово необјашњивим сједињавањем мушког (анимус) и женског (анима) принципа. Упоредо са том поставком јавља се архетип полова, где мушки концепт преовладава над женским одређењем1. С тим у вези, уочава се да Александар Илић стоји уз нараштај који је имао посебну спиритуалну свесност са одликама непрерађене чулности и истовремено саможртвене еротичности. Приметан је импулс интимне, натчулне еротике,…

  Лирске повести исказивале су се, током времена, у поезији, или у лирској прози, на различите начине. Постојали су и такви јунаци песме, који се нису разликовали од најличнијег „ја”, онога ко регистрије стварност, мисли и ствара, па и имагинира неку нову реалност, стављајући на тај начин и лични печат на своје записе. У таквим приликама, стихови су попут трагова у снегу, који воде ка биографском, будући да из њега и проистичу. Та врста лирске искрености, па и присности, далеко је од појма „лирског субјекта“, који варира у различитом формама развоја лирских перспектива, што најчешће разбијају целовите повести, и њиховом фрагментаризацијом самог творца песме чине маскираним, невидљивим, истичући у први…

  Историјски дискурс, као форма колективног сећања и вековно упориште човекове тежње да уприсутни прошлост, одувек је био предмет интересовања и неизбежно поље на које су се књижевници, мање или више ослањали. Моменат људског сећања, прошлости, документарне грађе и сведочења на особен начин представљало је интересовање књижевника још од од античких времена, све до данас. У прилог чињеници о неизбежном преплитању историје и књижевности као такве говори и то што је одвојеност ова два дискурса у научном смислу скорија чињеница, јер „књижевност и историја сматране су гранама истог научног стабла.”1 Иако је однос према историјским елементима у поетици скоро сваког књижевног периода њен готово детерминишући фактор, који условљава и све…

  Лорд Бајрон (1788-1824) није Бајрон већ мит – и то снажан мит; писац који је монументализовао себе до надљудских размера, и досегао статус поп звезде и бестселер аутора у своје време. То што је био предмет трачева и сексуалних скандала, имао снажну потребу да се доказује у боксу или пливању, од раних дана почео да се занима за позориште и јавни наступ, путовао у Шпанију, Малту, Грчку, Турску, Швајцарску, Венецију, по много чему био романтичар а истовремено волео неокласицистичку поезију XVIII века – јесу разлози који су допринели привлачности његовог лика и дела. Међутим, инцест, преваре, бисексуалност – премда у нескладу са нечим што ће бити викторијанска респектабилност, а…