ГОСПОДАР ОВАЦА Уживао је да шиба слуге, а када би осетио досаду, зове Сафвана да се разоноди ударајући га. Сафван се већ навикао, чим га овај позове, да свуче шалваре и заузме положај овна пре него што почне забава шибања и смеха. Ударао га је шибом по задњици смејући се, док је Сафван тихо плакао. Више пута је опазио његову патњу, али није марио, јер он беше краљ, а није у уобичајено да краљеви обраћају пажњу на слуге. Већ двадесет година живи у великој палати, а ко живи у великој палати, мора бити краљ. Када би се заморио од жестоког батињања, пљунуо би Сафвану у лице и наредио му…

  У Америку смо стигли крајем 1991. године, и настанили се на обали реке Хадсон, преко пута Њујоркa. Наше прво боравиште беше у високој згради боје меса, у арапско-црначко-индијском делу града Њуарка. Стан нам се налазио на највишем спрату, петнаестом, заправо четрнаестом, пошто на таквим местима због сујеверја нема тринаестог спрата. У центру града била је чистина, настала још крајем шездесетих, када је, у време црначких немира, током неколико ноћи разрушен читав Њуарк. Власници продавница који су тада избегли изван града, чија имена су овековечена у крупном мозаику на тротоару и још увек се јасно виде после кише, за пар дана су откупили парцеле од околних фармера. Тако су никла…

  Мансур је забринут да можда неће дотећи папирa. Марљиво пребројава арке својим дебелим прстима, али ја га умирујем јер имам урођени осећај који је непогрешив кад су у питању овакве ствари. Биће сасвим довољно, кажем. Али Мансур остаје при свом, поново броји листове, и док то ради, а ја стрпљиво и са благо подругљивим осмехом стојим покрај њега (јер знам да ћу на крају бити у праву!), огласи се мој мобилни – зачује се звучни сигнал који ме обавештава да сам примио СМС; и без проверавања, знам већ да је реч о још једној од оних слепих порука које у последње време непрестано добијам: има мноштво дана кад се…

  * Живиш у својим делима. Тек врховима прстију притискаш свет, откидаш му свитања, тријумфе, боје, радост: то ти је музика! Живот је то што такнеш. Само из твојих очију излази светлост која те води. Корачаш оним што видиш. То је све. Укаже ли ти се сумња километрима далека, оставиш све, па се бациш преко крма, преко крила, већ си тамо; пољупцима, зубима својим је кидаш: већ није сумња. Не умеш никад да сумњаш. Јер већ си изокренула мистерије. И теби су неразумљиве енигме оне тако јасне ствари: песак на коме ти лежиш, кретање твојега сата и нежно румено тело што срећеш у огледалу свакога дана када се пробудиш, а…

  ПИСАЋУ ОБЕМА РУКАМА… Писаћу обема рукама Онога дана када ћу заћутати. Одмицаћу згрчених колена Прса пуних сиса Разбољена тишином. Вриштаћу из свег гласа На дан када ћу умрети Да се не срушим кад ме твоје руке буду додирнуле Нагу у ватреној земљи. Давићу се обема рукама Када ме твоја сенка буде лизала Расута по мом гробу у којем гљиве блеште. Узећу се обема рукама Да не бих капала у тишини пећине. Да не бих била роб моје прекомерне љубави, И моја ће се душа смирити Нага у мом смешном телу.   ДИВЉАЧ НА НАСИПУ Ваше су руке у мотору Моја бедра на теретним колима Кочница је међу мојим коленима…

  ПОРОДИЧНИ АЛБУМ Kaд сам узимала фото-албум за фото-албумом са бакине полице за књиге, тражећи лица, призоре, прилике да се упре прстом, каже ово је било тад – уместо разумевања, бејах суочена са страницама и страницама питања без одговора. Откуд ту двадесет томова мртвог, осушеног, спљоштеног цвећа под целофаном? Имена им звучаше сестрински: hierba luisa, manzanilla, yerba buena, valeriana, horchata, anis.   ЕУКАЛИПТУС Председник Гарсија Морено донео је године дрво сребрног еукалиптуса из Аустралије да петама зарива ова брда да спречи даља проклизавања.   * У подножју Анда, у тишини еукалиптуса квргава и згрчена кора мами ме – прислони се на јастуке разбацаног лишћа. Шумско тло упија звуке, сунђере дана.…

  ЖИРАФА КОЈА ЈЕ ИЗНЕНАДА СХВАТИЛА ДА ЈЕ СВЕ РЕЛАТИВНО Некада давно, у једној далекој земљи, живела је једна Жирафа просечне висине, тако расејана да је једном приликом изашла из шуме и изгубила се. Дезоријентисана као и обично, почела је да лута тамо-амо и, колико год се напињала не би ли уочила пут, никако није успевала да га пронађе. И тако, тумарајући, стиже до теснаца у ком се у том тренутку водила велика битка. Иако су обе стране претрпеле бројне губитке, ниједна није била вољна да устукне ни милиметар. Генерали су са уздигнутим мачевима бодрили своје трупе док је снег попримао пурпурну боју од крви рањеника. Кроз дим и тутњаву…

   АРХИТЕKТУРА   Над лаким луком – обрве од камена   на зидове ненарушеног чела   на радосним и отвореним прозорима где су лица уместо мушкатле   где су веома егзактни правоугаоници поред сањиве перспективе   где је пробуђени орнамент поток на тихом површинском пољу   где је кретање с некретањем линија с криком дрхтава несигурност једноставна јасноћа   ти си тамо архитектуро уметности од фантазије и камена   тамо си настањена лепота над лаким луком попут уздаха   на зиду неодређене висине   и с прозором с расплаканим стаклом   изгнаник очигледних облика објављујем твој непокретни плес         ЖРЕЦ                                                                         Поштоваоцима мртвих религија   Жрец…

    23.јул у један ноћу   Морам да издвојим време за вас, обећала сам вам. Пошто ноћас не могу да спавам, желим да пишем; пишући о себи мислим и на вас, заправо само бих због вас и пристала на то. Исповест, коју празноверна и срамежљива савест извуче из покајничке душе пред ногама небеског ђакона, никад није била искренија, честитија, од оне коју сам спремна вама да напишем. Након што ишчитате ову свешчицу, познаваћете ме колико и себе самог, ако не и боље. Али захтевам две ствари. Прво: нека ватра прождре овај папир чим га прочитате. Друго: да осим вас нико на овом свету не дозна да је уопште постојао.…

  Бумбар нам је одмах припао као шкарт. Продавци су рекли: Ваш дечак нема једно јаје, али зато је у свему осталом добар, па га узмите упола јефтиније. У то време нам је чак и пола цене било месечна храна за целу породицу. Али шта је живот без пса? И да ли је то живот? Бумбар је нагло растао. Спавао је у предсобљу, пажљиво ослушкујући да ли су се газде пробудиле. Почевши од шест ујутро, чуо је и најтиши шапат у другој просторији ‒ и, после неколико покушаја челом да широм отвори тешка, чврсто затворена дрвена врата, јурио је код људи. Док је био право штене, било му је довољно…