ЛУСИ СИЛАЗИ С ДРВЕТА Ах Луси, између нас три милиона година, А твојих четрдесет седам костију су као СМС од јуче: У долини тишина. Сви спавају. А ја управо силазим на земљу, да бих остао.   ПЕЋИНА Нешто више него глава бика. Узлећуће, тобож друге летеће главе. Такође носорози.   Нешто више него блато помешано с пљувачком. Одмеравање звука. Њушкање копита и рогова.   Нешто више него покушај бекства. Изненадно скривање у трави. Шћућуравање изнад огледала воде. У њему њишуће њихање.   ЛОВ НАД ВОДОМ Јуреће мрке. Окери. Гримизи. Падајући на земљу цинобери. На сводовима. На зидовима. У ватри. Тражећи се и ваљајући.   Доле жбуње, језеро, а можда…

              Оног дана када сам одштампала електронску карту за лет до Багдада, Адам је рекао да је то глупа идеја од које нећу имати никакве користи већ само главобољу. Адам је мој син, ја сам га одгајила. Разборит француски инжењер који процењује ствари у милиметар. Ништа није наследио од оца, осим танких бркова. Бркова због којих сам пре четрдесет година заволела ексцентричног ирачког вајара.             Опазила сам га како стоји занет и проучава слику у Центру „Помпиду“. Разменили смо погледе. Разумели смо се кроз изразе лица и много климања главом. Обратила сам му се на савршеном француском који сам усавршила студирањем књижевности на Сорбони, а он ми је одговорио…

  ТРИ СВЕЋЕ у песку свећарника божанствени иконостас високо изнад ништа се не може поредити са овим једноставним призором озарених душа на тлу стварности поравнатог круга[1] једна здепаста и ниска а друга виша и тања али твоја витка попут младице пред којом је читав живот.   Након опела Православна црква, Дубровник април 2012.    СПАЛИ смо на две већ твоја краћа и клонула али и Друга догорева     Сат времена касније Православна црква, Дубровник април 2012.     СЕЋАМ СЕ ја се сећам дана када су се деца играла Немаца и партизана на старом појилу покрај бункера даске су иструлиле никле две младице Миријам[2] и ’вамо и тамо у…

    ЈАГОДЊАK           „Лета нема па нема, још од пролећа је јесен”, понављао сам за Гроховјаком гледајући како жуте крајпутни јасенови. „Зашто бих тражио речи, кад их је пре мене већ неко пронашао?” Некад је та песничка фраза носила у себи тајну коју нисам могао да одгонетнем. Данас има укус нестрпљиво узбране јабуке, трпкост недозрелог зимског воћа.             За седмицу тек остарело сунце подсећа на стару јабуку пегавку. Погнуто ка земљи, гази у све краћем луку, и још није ни четири сата, а већ засењује цело двориште. На стази иза ограде ижђикала трава и плетеж корова хватају нас за ноге, и не чекају наступајућу косидбу него сухну.             Лето…

  ЗАМУЋЕНА СЛИKА САНТИЈАГА[1]   Црни облак се навлачи како се дим обликује из сивих ка тамнијим местима. Позади непомични и бели планински врх у снегу. Бело и величанствено присуство његове сиве еминенције. Оштре кристалне игле у складном низу лавиринта непрозирног стакла у коме се Сантијаго тражи у тамним наочарима младића са билборда на поткровљу небодера. Над једном стакленом кулом надвија се неки црни облак, заправо гавран – never more, никад више, never more –. Планински ланац од дима се уздиже међу слепим кристалима. Светла трепере као ледене звезде обасјавајући долину нејасно наранџастом. Град од камена се протеже. Наједном згаснуше жирафе од јода из утихнуле долине: једно облакотворно грло урликну…

  НЕЋЕШ УДАЉИТИ ТЕ РЕЧИ небосежне необуздане радосне и болне једном изречене које заувек остају да би ишле и дошле треба знати њихово добро њихово зло њихово значење   УЧИ ДА ВЕРУЈЕШ вапај смилуј се сажали се као мантра понављане премда не претпостављаш да се о теби ради њихово значење   ПОKЛАЊАЈ ватрено своју осећајност онима којима је потребна и лагано јер мора да буде довољна многима јер биће заклињалица трајна молитва твоја огледало усмерено ка земљи ка мору послато ка небу   ОЛУЈА када отвараш капију врта продире неизрецива светлост муње   ИЗАЂИ НОЋУ смело дрвеће реке и камење имају више времена ипак се памти у мраку лакше и…

народна прича   1.   – Слушај, жено – рекао је стари шумар Бертрам у Линденхајну – знаш да бих теби за љубав учинио све, али избиј себи из главе ту замисао и не охрабруј више ни девојку њоме. Одбиј је, затим ће лити сузе и одустаће; дугим оклевањем и заваравањем неће се постићи ништа добро. – Али, драги – приговорила је молећиво шумарева жена – зар наша Каћа не може подједнако добро живети са службеним писаром, као и с ловцем Робертом? Вилхелма још увек не познајеш, он је честит, предобар момак. – Али није ловац – упао јој је шумар у реч – моје шумско имање се већ преко…

  ЧУДАН СУСРЕТ   Kо да из борбе утекох дубоко У давног тунела, потмули прокоп Kроз сплетен титанских ратова гранит. Но ту спавачи јечаше у тами, Мишљу и смрћу тешки да се макну. Ал један скочи, када их дотакнух, Зурећи оком препознате туге, Kо на благослов диже јадне руке. По осмеху, ја познах ту у мраку, Осмеху мртвом, да смо у паклу. Лик зрнаст би, од тушта страхова смрт; А одозго с тла не допираше крв, Ни пригушен пуцањ, нит јаук кроз строп. „Чудни друже,“ рекох, „овде није бол.“ „Не,“ каза, „сем недовршених лета, Безнађа. У какве год наде гледаш, И ја их живех. Лов понесе мене На пустопашну сву…

  ПОЗНАТА   Риби је река позната.   Тишини, која је знала да ће наследити земљу пре него што је ико то рекао, познат је бучан глас.   Птицама је познат мачак, што га из своје кућице посматрају док на кућној огради спава.   Образу је накратко позната суза.   Идеја што је у грудима носиш позната је твојим грудима.   Чизма је земљи позната, више него отмена ципела, која је позната само подовима.   Изгужвана фотографија позната је оном који ју носи, али нимало оном који се на њој налази.   Желим бити позната људима који се осмехују док тромо прелазе улицу, деци што умазана стоје у реду у…

  ПРОСЈАK   Подиже поглед само према онима, који крадом убацују новац у његову зарђалу лименку.   Они што живе у изобиљу, никада се поред њега не заустављају.   Сиромашни помажу сиромашне. Богати одлазе у мртвачким ковчезима обложеним белом чојом.       ЈЕДНА ОД ГОСПОЂА   Једна од госпођа пажљиво посматра залазак сунца у даљини. Пред сам сумрак прилази свечано обученом детету и деликатно рашчешљава његову дугу, избледелу косу.   Затим уништава раније на земљи нацртане знаке. Проверава да није заборавила да склони посуде с водом. Привија уз себе дете и лагано одлазе у правцу широм отворене капије.   Њихово место заузимају ћутљиви мушкарци из шуме. Распаљују ватру и…