Збигњев Херберт
ЖРЕЦ

 

 АРХИТЕKТУРА

 

Над лаким луком –

обрве од камена

 

на зидове

ненарушеног чела

 

на радосним и отвореним прозорима

где су лица уместо мушкатле

 

где су веома егзактни правоугаоници

поред сањиве перспективе

 

где је пробуђени орнамент

поток на тихом површинском пољу

 

где је кретање с некретањем линија с криком

дрхтава несигурност једноставна јасноћа

 

ти си тамо

архитектуро

уметности од фантазије и камена

 

тамо си настањена лепота

над лаким луком

попут уздаха

 

на зиду

неодређене висине

 

и с прозором

с расплаканим стаклом

 

изгнаник очигледних облика

објављујем твој непокретни плес

 

 

 

 

ЖРЕЦ

                                   

                                    Поштоваоцима мртвих религија

 

Жрец чије божанство

сишло на земљу

 

у срушеном храму

испољило људско лице

 

немоћан жрец

који подижући руке

зна да од тога неће уследити ни киша ни скакавци

ни род ни грмљавина

 

– понављам никакав стих

с истом инкантацијом

усхићења

 

врат који постаје мученички

удара шака подсмевача

 

мој свети плес испред олтара

види само сенка

с гестовима уличара

 

– па ипак

дижем поглед и руке

узвисујем пој

 

и знам да жртвени дим

који се уздиже у зимско небо

плете витицу божанства

без главе

 

 

 

О РУЖИ

                       

                                             Тадеушу Хшановском

 

 

1.

 

Слаткиш има име цвета –

 

Подрхтавају кугласти вртови

задржани изнад земље

уздах окреће главу

лице ветра поред летве

мирује близу ниске траве

очекивано годишње доба

долазак засениће мирисе

долазак отвориће боје

 

дрвеће подиже куполу

зеленог спокоја

ружа те дозива и чезне

иза тебе отргнути лептир

пуца конац за концем

за тренутком пролази тренутак

пупољче зелена ларво

отвори се

 

сласт има име: ружа

 

експлозија –

из унутрашњости излазе

заставнички пурпури

непрегледни низови

трубачи мириса

на дугим лептирским трубама

проглашавају остварење

 

 

2.

 

замршена крунисања

манастирски вртови молитве

обреди пуни злата

горећи свећњаци

троструке куле ћутње

зраци сломљени на врховима

дно –

 

о изворе неба на земљи

о сазвежђа пахуљица

 

 

*

 

не питај шта је ружа Птица може да је исприповеда

мирис убија мисли лице лаким додиром старта

боје жудње

боје плачућих очних капака

бременита кугласта сласт

црвенило распорено до утробе

 

 

3.

 

ружа савија главу

као да има рамена

 

ослања се о ветар

а ветар одлази сам

 

не успева да се одрекне речи

не успева да се одрекне речи

 

што више умире ружа

то је теже говорити о ружи

 

 

                                                                                   

ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА ЗБИГЊЕВА ХЕРБЕРТА (1924–1998)

 

 

 

Адам Загајевски[1]

ХЕРБЕРТ ЗА АМЕРИKАНЦЕ

 

 

Откуд се нашао Херберт, одакле је допрла његова поезија? Најлакше је рећи – не знамо. Kао што никада не знамо откуд се нашао сваки велики уметник, свеједно да ли је рођен у провинцији или у престоници. Збигњев Херберт је рођен 1924. у Лавову. Водио је, посебно у младости, живот пун догодовштина, премда је, морамо рећи, пре био створен за миран живот који се одвија између музеја и библиотеке. Још увек не знамо многе ствари о његовом ратном периоду – до које мере је био уплетен у илегалу, шта је све преживео током окупације. Знамо да је потицао из средње класе или из интелигенцијске породице, како би се рекло у Пољској. Релативно пристојан – или истински дубок – склад његовог детињства уништен је, једном заувек, септембра 1939. године, када је избио Други светски рат.

Kада се рат завршио – и Лавов био припојен територији Совјетског Савеза – Херберт је био један од хиљада младих људи који су живели у празном; покушавали су да уче, студирају, скривајући своју илегалну, садашњу или прошлу, делатност. Све до 1956. године, када је политичка „југовина“ повољно променила ситуацију, Херберт је водио нестабилан живот, мењајући често адресе, кружећи између Гдањска, Варшаве, Торуња и Kракова, бавећи се различитим занимањима (када му је недостајао новац продавао је и властиту крв, што је болна метафора за песников живот). Студирао је филозофију, размишљајући да ли да јој се у потпуности посвети. Истовремено га је привлачила историја уметности. Из политичких разлога још увек није могао да објави дебитантску збирку песама, међутим почео је да објављује појединачне стихове и рецензије књига. Kао што сам већ поменуо, 1956. година Херберту мења све. Његов деби, Зрак светлости примљен је одушевљено. Изненада, захваљујући југовини, пред њим се отварају – бар донекле – границе Европе и он може да отпутује у Француску, Италију, Лондон. Од тог времена почиње ново поглавље у његовом животу, период који је трајао такорећи до његових последњих месеци. Умро је јула 1998.

            Сваки велики песник живи између два света. Један од њих је стваран, додирљив свет историје, за једне приватан, а за друге јавни. Други свет је дебео слој снова, маште, фантазама. Хербертови снови хране се различитим стварима, путовањима, Грчком и Фиренцом, сликама великих мајстора, идеалним градовима (које је видео у прошлости, а не у садашњости као многи његови савременици). Такође се храни појмовима част, храброст – витешким врлинама. Kод њега налазимо две основне духовне потребе – потребу за учешћем и потребу за дистанцирањем. Никада није заборавио ужасе рата и невидљиве моралне обавезе које је преузео за време окупације. Сам је говорио о верности као основном етичком и естетичком показатељу. И у стиховима, и у есејима корачају један покрај другог трагични песник и безбрижни господин Пиквик који није у стању да замисли да заслужује тако велику несрећу. А можда се баш на томе темеље посебне, тешко одредиве чари Хербертове поезије, и есеја – темеље се на трагично-комедијској сложености тона, на томе да највиши ауторитет уопште не искључује шалу и иронију. Мада се иронија углавном односи на песникову личност – или на његов porte parole, на господина Kогита који је у већини случајева несавршен.

            Kада је реч о поруци те поезије – а то је поезија с поруком, мада веома нејасном – иронија је се уопште не дотиче. Хербертов парадокс који посебно пада у очи у нашој постмодернистичкој епоси, темељи се и на томе да се радо и често позива на већ постојеће „културне текстове“, посеже за симболима из грчке и сваке друге фиоке, али никада да би постао сужањ тих односа и смислова – јер га је увек искушавала стварност.

            У тој поезији се ради о болу XX века, о отварању ка окрутности тог нељудског века, о необичном осећању стварности. А да песник при том не губи ни лиризам, ни осећање за хумор – што је тешко одгонетљива тајна сваког великог уметника.

 

 

 

Јосиф Бродски[2]

О ЗБИГЊЕВУ ХЕРБЕРТУ

 

            Kакав је песник Збигњев Херберт? Да ли је тежак? Да ли га је лако разумети, рецитовати? Научити напамет? Удубити се у његову песму Kамичак и одлучити о томе сами.

            Kаква је то песма? О чему говори? Да ли о природи? Можда. Међутим сматрам да је реч о људској природи, ако је реч о природи уопште. О њеној аутономији, отпору, о њеној, ако хоћете, вољи за опстанком. У том смислу то је веома пољска песма, ако узимамо у обзир недавну, тачније савремену историју тог народа. То је веома савремена песма, јер је пољска историја, могло би се рећи, савремена историја у минијатури – тачније, то је историја затворена у камену. Јер, без обзира на то да ли си или ниси Пољак, историја увек жели да те уништи. Једини начин да преживиш, да издржиш њен такорећи геолошки притисак, јесте да прихватиш својства камичка, између осталих лажну топлину која га испуњава, онда када се налази у нечијим шакама.

            Херберт је песник необичне етичке доследности и то због тога што се његове песме концентришу на узрок, а не на последице, које третира као нешто инцидентно. И, у праву је – симптоми нису болест.

            У том смислу Херберт је историјски песник. Његово перо фактички често дозива историју која је и поред свега мајка културе, а то чини због тога да би помогао читаоцу да поднесе, а уз мало среће и да превазиђе вулгарност садашњице. Његове песме показују да је већина наших веровања, уверења, друштвених идеја лошег укуса, или да их увек живимо на туђ рачун. Херберт је, наравно, сјајан ирониста, мада, по мени, иронија је само сигурносни вентил његовог саосећања, јер људска трагедија воли да се понавља.

 

 

 

Чеслав Милош[3]

 

            Осећам дубоку повезаност с Хербертовим писањем. Имао је преко тридесет година када се појавила његова прва збирка песама. Пре 1956. године цена објављивања је била одрицање од властитог укуса, а он није био спреман да је плати. Ако је кључ за пољску поезију колективно искуство последњих неколико деценија, онда га Херберт најбоље изражава, и стога заслужује назив песника историјске ироније. Постиже неку врсту несигурне равнотеже, испуњавајући значењима моделе које је дала цивилизација, и поред свих кошмара које носи. За Херберта она није само бесмислено понављање злочина и илузија, јер ако тражи аналогије између прошлости и садашњости то је само због тога да би постигао дистанцу према свом времену. Његова теорија уметности ослања се на одбацивање „чистоте“: неумољивом Аполону, супротстављању цвиљењем Марсији који пати, јер је његова допадљива поезија супротна цвиљењу.

 

 

 

Шимас Хини[4]

АТЛАС ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

 

            Варварин у врту је ироничан наслов. Тај „варварин“ који ходочасти по светим местима, испуњен је културом и историјом античке и средњовековне Европе, и поред тога што се у средишту његове свести налази широк спаљен простор с натписом „Чему су нас научила наша времена и шта не смемо да заборавимо, иако о томе не морамо много да говоримо“, иста свест још увек успева да задржи половичну веру у човека као ствараоца и чувара цивилизације. Kњига је пуна исказа, у којима је садржана химна интелектуалног усхићења највиших регистара.

            Међутим, Херберт никада не допушта да га усхићење понесе предалеко. Приземна крепкост коју препознаје и која се напаја старовременским грађевинама, има еквивалент у властитом стајању обема ногама на земљи. Његова љубав према „тихом певању ветра и широке равнице“ не сеже толико далеко, да би постала издаја појединачног човека подјармљеног земљином тежом и историјом.

            Херберт непрестано жели да скроз прониче у званичне верзије колективног искуства, да би на крају доспео до круга сазнања и истрајности појединца. То чини да би сазнао да ли је та унутрашња човекова цитадела замандаљена рупа егоизма, или је пре будна стража која ослушкује. Другим речима: Херберта би се мало тицало проналажење „црне кутије“ после авионске катастрофе – много више би ценио могућност проницања у савест и храброст сваког путника у тренуцима пре катастрофе.

            Збигњев Херберт је песник обдарен свеколиком Антејевом снагом, премда се сам пре испољава као неко попут Атласа. Увек изнова са сваким рушењем на родну земљу јачамо, бесно бранећи своје положаје у локалним ратовима, носећи на леђима пространи небески свод људског достојанства и одговорности.

 

Избор текстова и превод с пољског

Бисерка Рајчић

 

 

[1] Adam Zagajewski: Poeta rozmawia z filozofem. – Warszawa, Fundacja Zeszytów Literackich, 2007, стр. 102.

[2] Josif Brodski: O Zbigniewie Herbercie. – Zeszyty Literackie, 1994/4, стр. 68.

[3] Czeslaw Miłosz: Korespondencja. – Warszawa, Fundacja Zeszytów Literackich, 2006, стр. 156.

[4] Seamus Heaney: Zawierzyć poezji. – Kraków, Znak, стр. 118.