• Маргарита Друмева
    У КРИСТАЛУ ЖИВОТА

      ДОБРА МУЗА „ДА” Дошла је код мене и остала добра муза „Да”. Наручила је вино, обе смо пиле, прелепо нам се вртело у глави и до зоре смо се те ноћи смејале. Обећале смо једна другој галебове преко таласа и брод са белом заставом. Обећале смо једна другој пут без бола, музику са крилима и мале речи на листу. И веровале смо да су наши страхови слепи мишеви, који нестану у тами, јер је светлост у нама. И тек када је сунце похрлило на златној кочији између нас, моја другарица, добра муза „Да”, платила је рачун и кренула првим раздрнданим аутобусом ка другим градовима и другим људима… „Видимо се…

  • Јоана Опарек
    МАТЕМАТИКА ЈЕ ИГРАЧКА БОГОВА

      МАТЕМАТИKА Математика је краљица наука а историја курва ово је златна мисао развићу је као болничарка која скида завој с ампутиране ноге Kурва је занимљивија од краљице парадоксално честита људски лакома девојче упрљано гаром будно девојче с модрим кикицама и бледуњава риђокоса ратница пије сирће долива уље и док постаје дипломаткиња открива репутацију историја је алајбеговина тупа гиљотина пишљиви ћорсокак чежња цивилизације за сумраком поворка сватова клетва бачена и клетва испуњена слан шећер за коња историја је рђава историја у очима јој пламте цркве и амбари и док букте краве ричу свако јутро млази црно млеко из вимена угљенисане музаре Стравична ах стравична је курва та историја израчунај сад…

  • Ана Долгарева
    ЖЕЛИМ КУЋИ

      *** Остаје да мешам антидепресиве са вином, Излазећи под оштре игле првога снега. Ја – гола попут корњаче с одваљеним оклопом. Ја – животиња без шансе за бег, без ичега. Ја – жена рођена без кошуљице и без коже Из хиљаду уста говорим: боли ме, боли. Излазим, а како је тихо, страх ме је, Господе Боже, Тонем ко брод с рупом, ког су торпедом проболи. И стојим као што сам на голом друму стајала Јесенас, кад сам сва да се отворим решила, Јер са сваког гробља, из шума, из јесењег кала Мртвачка су се лица сва у мене бечила. Други пут ноћу, друмом код Гомеља возио ме Брзином двеста…

  • Борис Рижи
    БРАТ И ДРУГ

      ЗАВЕШТАЊЕ Да се договоримо: кад умрем, ти ћеш поставити крст на мој гроб. Нека буде као сви крстови, а ти и ја, пријатељу, знаћемо да је то — тек фреска. Ко на папиру што неписмени оставља свој траг, желим крст да оставим овом свету. Желим да оставим крст. Ја нисам зналац граматике живота. Прочитах судбу, а ништа не схватам. Навикнут сам само на ударце, на ударце од којих, као зуби, из уста ми испадају слова. И миришу на крв. Новембар 1993.   ЖИВЕХ КАО И СВИ — У СНУ, КОШМАРУ… Живех ко сви — у сну, кошмару за бољу судбу не хајем. У бунди сивој на вашару ципеле ја…

  • Татјана Вољтска
    ДВЕ ПЕСМЕ

      ДАЈ МИ РУКУ Господе, поштеди наш Содом, У том Содому је мој дом Топла поспана тела Деце, рачунар, мачка и мећава је пред јутро мела. Ја, наравно, нисам Аврам, Да говорим с Тобом ‒ ал иза крстова прозорског рама ‒ Какви год да су, квргавци ‒ Наћи ће се и праведници: Продавачица из посластичарнице, Ваља, Учитељица, заборавих како се звала, Доктор Нина Ивана, домар Феруз. Бојим се да не погрешим, баксуз ‒ Па, најмање пет, па, најмање десет. Питам се могу ли они да превагну свет Дебеле гомиле фаца Лопова, тужилаца, Судија, полиције ‒ Или ће пресуда Твоја искалити емоције, Све ћеш огњу-џелату дати… То је све, ја ћу…

  • Олександр Масљаник
    САМО ИГРА

    Раздрндани камион је клопарао путем, окренут својом упрсканом левом страном још нејаком јутарњем сунцу – он је на тренутак спазио њено лице: помало скупљене, са зеленкастим одсјајем, очи („маца, бога ми маца!”), плави увојци бујне косе, који су навирали испод увезане мараме, смешан прћасти носић, једва приметан младеж на образу. Испрва Славко није могао схватити чиме му је привукло пажњу лице ове плавуше: очи као очи, нос – онолико има лепших, танка линија обрва – вероватно због чупања, младеж, хм… неки чудан… Он је искусним погледом, као најсавременијим детектором, издвојио младеж и сада видео сасвим другу девојку: црна тачкица је на несхватљиво магичан начин чинила ово, сунцем обасјано лице, изненађујуће…

  • Лудвиг Тик
    ПЛАВИ ЕКБЕРТ

      У једној од области планине Харц живео је витез којег су обично звали само Плави Екберт. Имао је отприлике четрдесет година, био је једва осредње висине, а кратка, светлоплава коса прибијала се уз његово бледо, потонуло лице. Живео је повучено и никада није залазио у расправе својих суседа, а и уосталом, ретко су га виђали ван спољашњих зидова његовог малог замка. Екбертова супруга је подједнако уживала у самоћи и чинило се да се истински воле, једино су се повремено жалили што Небеса нису благословила њихов брак децом. Екберта би ретко посећивали гости, а и кад би се то десило, због присуства гостију се ништа не би променило у његовом…

  • Били Колинс
    ЈА САМ ЗВУК КИШЕ НА КРОВУ

      ЈОШ ЈЕДАН РАЗЛОГ ЗАШТО НЕ ДРЖИМ ПИШТОЉ У КУЋИ Суседов пас не престаје да лаје. Лаје тим истим високим, ритмичним лавежом Којим лаје сваки пут кад изађу. Мора да га укључе кад полазе. Суседов пас не престаје да лаје. Затварам све прозоре на кући и до даске одврнем Бетовенову симфонију али и даље га чујем пригушено испод музике како лаје, лаје, лаје, а сад могу и да га видим како седи у оркестру уздигнуте главе као да је Бетовен уврстио и ноте за пса који лаје. Кад се плоча коначно заврши он још увек лаје, седи тамо међу обоама лајући, не скида очи с диригента који га моли својом…

  • Алек Дервент Хоуп
    ВАГОН ЗА ПОСМАТРАЊЕ

        ВАГОН ЗА ПОСМАТРАЊЕ   Одвели би ме на воз, пољубили и опскрбили картом потом би станица клизила уназад, и продавнице и неонско светло жмиркаво, возио бих се у пијану замућеност, у џепу с целом једном фунтом и распустом препуним могућности. Било је веома узбудљиво.   Садашњост и прошлост биле су довољне. Није ми сметало што ми леђа чеше мотор. Седео сам попут паука и испредао време уназад из свог трбуха – ил’ пре из својих очију – а пруга беше једно Сада што смањује се у заборав. Баш сам се лепо забављао:   Телеграфски стубови сиктали су у крешендо ненадано Док смо просецали брдо и расејали му на…

  • Уц Раховски
    ГДЈЕ ОСТАДЕ РУЖЕВИЧ?

      КРАТКО ПРЕД ЉЕТНЕ ФЕРИЈЕ За Адама Загајевског То је грешка историје, што она слободу мјери бројем гробова. (Пјесма пољског одјељења при заузимању Монте Касина на јуриш.) 1. Нисам ја у затвору био због пјесама које сам писао о Пољској. Те су они стављали настрану или за сваки случај хапсили. 2. Али Пољска у мојим пјесмама! Један занесени гост. 3. А сјећам се у дванаестом разреду школе кратко пред љетне ферије нисмо Други свјетски рат тада ипак могли да завршимо јер су нас чекали други испити. Остали смо са Црвеном армијом на десној обали Висле да бисмо опуштено пратили како наши очеви спаљују Варшаву. двије недјеље касније припалио сам на…