Гордана Влаховић
КАД РАЗГОВОР ПОСТАНЕ УМЕТНОСТ

Драшко Ређеп: Постајати други
Агора, Зрењанин, 2017.

Књигом Постајати други Драшко Ређеп отвара читаоцу зачудни свет великих писаца, Милоша Црњанског, Душана Матића и Мирослава Антића, а разговор са њима постаје уметност. Избегнути су банални одговори у том „бермудском троуглу наше прошловековне речитости и исповедањ“, јер саговорник њихов уме да из њих извуче оно најбоље, знајући шта да пита, на који начин да питање формулише и када да, као равноправни сабеседник, изложи свој коментар.
Разговор се отвара класиком модерне књижевности, Милошем Црњанским, тим „вечитим емигрантом из живота“ коме је суматраизам изникао из живота (такође), и коме је завичај оно што одабере. А одабрао је у својим сталним лутањима Срем, тамо где се ујутру погледају процвале воћке, Срем као прву и последњу именицу. У Срему се осећа „као некад кад сам долазио. Осећам се као код куће. Не у Банату. Не у кукурузишту.“ И то некад постаје кључна реч за животне успомене, за младост, тог „такорећи Ирижанина“, како Драшко Ређеп назначеном синтагмом указа на стварање „једног новог и свечаног израза свог завичаја, каквог давно не беше, шуштање и прах писаног и поуздање у мутне могућности са земљом нашом и смрћу нам“.
Ако би се из разговора смеле издвајати „важне“ теме (јер је код поменутих саговорника све важно), писац ових редова даје слободу да издвоји:
– однос писца, читалаца и критике
– појам суматраизма
– релација Доситеј – Вук
– стражиловска линија у поезији
– одисејски комплекс
– комплекс изгнаника код Црњанског
– сећање великог писца на генерацију коју воли.
И то није све јер се ни живот не може омеђити. И о старости је реч, о прошлости, о војвођанским лалама, о православљу, а како Ређеп написа – стварност и илузије у генијалној литератури нашег најзнаменитијег писца овога века, преплићу се сугестивно и раскошно. Баш као и животна одисеја тог изгнаника који није признавао да је изгнаник, већ чиновник који је остао тамо. Али снагу очајања која се осећа у Роману о Лондону печати изречена мисао Ређепу: „и знате да је у римско доба изгнанство било тежа казна него смртна пресуда“. (Узгред, писац све време у разговору прави благи отклон од аутобиографског. Писци и читаоци су два света по њему. Читалац ствара свој а писац је желео нешто сасвим друго. Читалац и критика узимају једну страну дела, а литерарна дела имају неколико страна. Но, пишчева искуства се не могу занемарити).
Разговор меандрира од мирног, одмереног, ка оштром и реском, често код обојице духовито и иронично, надасве искрено.
Сведоци и учесници једног времена (слободно можемо рећи – епохе), Душко Матић и Драшко Ређеп потврђују Матићев став о значају разговора: „Данас људи не разговарају а још мање слушају једни друге. Монолошке партије говора су доказ провинцијског укуса, скучености, заосталости. Разговор открива. У разговору нисмо сами“. Са дубоким познавањем Матићевог дела Ређеп смислено и духовито, знајући да“сваки надреалиста има свој надреализам“, наводи Матића да говори о свом схватању надреализма кога треба тражити у многобројним стварностима, гледањем искоса, кад се боље виде ствари из профила него en face, које збуни и фиксира човека. Ређеп пита, а Матић потврђује – да је надреализам историјска категорија, да ствари имају своје историјске тренутке који се не враћају, истроше се. Уз то, надреализам није литерарна школа, он је свака наша реч. „Сваки наш живот само је бескрајни низ онога што дефинише његову бесконачност.“
Разговор се води најчешће у сагласју и каткад духовитим опаскама. Читаоцу, и који није заљубљеник у надреализам, постају блиска Матићева казивања о самоћи и присуству других „Човек не живи с истином, нити с лепотом, он живи с другима; можда ја другима нисам потребан, али су други потребни мени“), о слободи („оно мало маргине око такозване нужности живљења“), о потреби писања писама (… материјално сведочанство о нама), о искуству ноћи, о неизвесности пред свима нама, о омиљеном појму надреалиста – међувремену… Ређеп зна да Матић улази у слободан простор са ројевима слободних асоцијација. Сагласни су да није потребна искључивост у књижевности, а Ређеп подсећа на антидогматски карактер Матићевих огледа. Матић додаје да у агресивности догматизма препознаје његов нехумани карактер. „Униформност збуњује и наводи на лажну помисао о једногласности укуса, мисли, трептаја.“
За књижевне сладокусце посебно је задовољство када два зналца прошетају (гладне али и забораву склоне) читаоце кроз казивања о Андрићу, Миљковићу, Растку Петровићу, Кјеркегору, Андерсену, Ничеу, Толстоју, Достојевском… Аутор овог текста који је непоправиви толстојевац потпуно је освојен једном ироничном Матићевом реченицом „Не волим оне који убијају старице из идеалних разлога.“). И још једном, која није у вези са претходном (ако већ све није у вези): „Кад путујем више волим да путујем лагано, да осетим даљину“.
Можда неуобичајено, али баш сјајно изведено, на крају читаоца очекује синтеза тринаест разговора; питања и одговори, наравно, Драшка Ређепа (можда су реални, а можда и надреални).
Где је говорио Матић?
– На отвореним просторима иза оног вечитог жутог зида коме се супротстављао.
Зашто?
– Да би продужио време, да би изменио ред ствари.
С ким?
– Не с истином, ни с лепотом, него с другима (с Растком Петровићем, Дединцем, Милошем Ђурићем, Бориславом Радовићем, Радованом Поповићем…).
О чему?
– О свему, свакад, али никад о једносмерности, везивању за догму, за баналност.
Коме?
– Онима који долазе „данас и овде, и још понегде“. Онима који су га чули и прихватили (Јован Христић, Бернар Ноел…).
Како?
– Другим гласом, вечитим другим гласом, искоса, „сричући овај век“.
Марио је Матић слободан дијалог, преписку; човек је разговора. Уочавао је наше парадоксе, сарађивао са саговорницима, осећања имао за нова помицања. У разговору Матић је постајао вибрантан, склон инверзијама, будан, осетљив, неочекиван, како је закључио Ређеп. Што би се и за Драшка Ређепа могло рећи. Јер он не поставља новинарска питања, већ успоставља сарадњу у разговору, а онда разговор постаје уметност.
За крај, остављен је разговор са оним који је умео да каже: „Мене би најпре требало бранити од мене самог“, са оним који, луд и пуст, „У магли алкохолних испарења“ уме да напише непоновљиву, Бесмртну песму, са човеком који има седам биографија, са Мирославом Миком Антићем. На памети му је да биографија увек рачуна са успоменама, а песника занима сећање на заборављене ствари. Зна Драшко Ређеп да је код Антића присутна моћ непредвидљивог а да је његов животопис обликовање неизвесног. Мало је рећи да је Ређеп склон Антићу. Иза њих су деценије дружења, бројне књиге Антићеве и Ређепове о Антићу. Добро се знају. Ређеп зна Микине важне речи: птице, ветар, рибе, круг, звезде, чуперак. Песник додаје – и смрт. На примедбу Драшка Ређепа да „говори издалека“, Антић објашњава то својом болешћу, са којом се суочио, и често помињање од чега болује спречава га да нормално комуницира. Он је Болани Дојчин који једва седи на коњу. Но, још има шта да каже о својим сећањима у школи, одрастању код бабе и деде, новинарским искуствима, о васиони као дому свом, о књигама које издваја (Галеб Џонатан Ливингстон, Мали принц, Тешићеви преводи Јесењина); Његошеву Лучу схватио је једне олујне ноћи, у Маузолеју на Ловћену.
Драшко Ређеп сагледава као „морнара без компаса“, зачудног, неуклопивог, слободног лета, Мику Антића, који не говори у име групе, изван је чопора, не припада ником. По Ређепу, има аутора песама – а има и песника. Антић је песник, увек против. Сам песник каже: „Моји животи су паралелни“ а „Читав живот је заправо писање истих књига! Оне су отворене и незавршене“. Љубав ка музици исказивао на много начина а један је и именовање његове деце: “Сва имена моје деце, поређана, налик су на музику” (Игор, Сања, Жења, Борис, Вук, Југ). Потресне су приповести о песнику Миклошу Раднотију и његовој бележници, те трагедија Михаила Бабинке. Али и духовите епизоде са торбом Пере Зупца, те мајчиним коментаром о новинарском искуству („Лепо је, али много лажеш“).
Шта је нагнало човека који је као тица желео васионом да лети, и да баш као тица ретко гледа у земљу, да остави опоруку о својој сахрани? Да ли проницљиво запажање да на Крлежиној сахрани нико није заплакао, или да избегне унапред спремљене некрологе, или да му душа одлети у сфере Галеба Џонатана, уз свирку Јанике Балажа и стихове Бесмртне песме. Његов саговорник, пријатељ и писац његове хагиографије о седам живота, бележи и Антићеву последњу причу. „У целом свету пишу бајке: био једном, било једном. Једино у Закавказју почињу бајку: Било једном, а можда и није било.
Ти веруј ако хоћеш, а можда и не мораш.
Кад је реч о мени – ствар треба завршити закавкаски: Био једном, а можда и није био…“
Знао је виспрени, речити и песнику наклоњен Драшко Ређеп да је био, онај који свашта уме, стварно уме, само себе не разуме.
Чини се да је суштина приче Црњанског о изабраном завичају, Матићева о могућности неспојивог, често несагласног са собом, а да Антић ствара биографију која се није десила. Но, може се поставити питање – шта је по Драшку Ређепу заједнички именитељ изабраних саговорника ове непроцењиве књиге? Тај заједнички именитељ је у знаку пролазности и смрти, несагласности. Заборав је по њима, једина, чак јединствена постојбина.
А ако смрти нема, а има сеоба…?