Александра Димитријевић
У ОКВИРУ КОРОЗИВНОГ ПАЛИМПСЕСТА: ХАМАРТИЈА ПРИРОДЕ

 

Радови уметника Славољуба Ђанија Галића указују на једну врсту нове сликарске парадигме, веома сличне оној која је одликовала српски енформел у другој половини XX века. Његова дела не полазе од форме или наратива, већ комбинују материју и суштину; она су експресивна унутрашња потреба, преточена у ликовно дело. Галићеви радови су попут неког археолошког локалитета сећања и круцијалних емотивних тренутака, приказаних комбинацијом сликарских и несликарских материјала.

Користећи се једном редукованом врстом енформела, попут Лазара Возаревића, Ђани истиче материјалност и гест као примарни носилац значења слике. Он на појединим местима не наноси боју, већ слаже пастозне наслаге, или пак огреботине, дајући свему једну егзистенцијалну димензију. Како би Ј. Денегри једном приликом закључио, радови енформелиста теже да сликарство врате на примордијалну фазу, пре слике, пре знака у сирово стање материје, баш као и Славољуб Ђани Галић, који на ту иницијалну дефиницију енформела додаје и емотивну компоненту у којој се осликава и моменат носталгичности, као што је слчај са сликама под називом Кругови времена и Дрво успомена.

У том смислу, такав ликовни језик описује слику као процес промицања времена и прихватања концепта слике као аутономне реалности са сопственим канонима. Ђани експериментише померањем тежишта истраживања на уметничку, али и на емотивну форму у истом тренутку, и редефинише сликарски поступак кроз модулацију, анализу и синтезу форме. Радови овог уметника, као и Возаревићеви, не могу се у само пуко изучавати, они позивају реципијенте да их доживе и проживе слику. Езотеричност Галићевих радова лежи у томе што је обликовање материје и њене суштине неисцрпна, а њихова међусобна енергија прави нераскидиву фузију. Уметник ствара један слојевит и сложен образац слике, чији контрапунктови наглашавају есенцијални нагон, где сваки артикулисани елемент који се разазнаје у ритмичким ткањима сликане целине, представља пун засићени тренутак.

На појединим радовима може се осетити набој енергије која осликава судар унутрашњих идејних ритмова боја и материјала, и њиховог јукстапозиционирања. Сваки рад влада својом дисруптивном енергијом и на тај начин указује на специфичну иконографију коју уметник заступа. Динамично смењивање комбинације материјала и боја, догматично се обликује у аутентични уметнички израз. Ђани ствара својеврсну, тонски саграђену и психолошки обликовану целину, чиме алудира да је уметник самостални истраживач материје. Контролисањем материјала он ствара један контролисани енформел, где се стиче утисак да његова дела нису насликана, нећ насложена.

Коришћењем материјала као семантике, у Галићевим радовима се боја не понаша као илузија, већ као супстанца која у комбинацији са одређеним материјалима делује да је абразивно третирана. Ђанијева површина слике није случајна, она подсећа на известан геолошки слој времена, где свака боја и материјал који користи, представљају мали седимент памћења. Уметник структуру одабраних материјала задржава у латентном облику приликом стварања својих композиција, где добијени облици бивају распоређени по зонама, чинећи логичну структуру и изграђено платно.

Не одлазећи у апстракцију, Галићеви радови указују на метафору рељефа, дрвета, тла… на тај начин радови сами по себи постају својеврсни пејзажи површине, у њима се сагледава део природе и може се осетити њена материја. На радовима попут Куће наше, II, V, VIII се кроз присуство фигурације и нарације може осетити једна врста носталгије и егзистенционалног набоја.

На својим композицијама Ђани показује да је дубоко промишљао како да јукстапозиционира одређене делове и како да уклопи све сегменте у једну логичну и емотивну целину. Елементи појединих радова могу се наћи и као самостална дела. Промишљање о материји, текстури и о говору слике, Галића карактерише као уметника који ствара један специфичан ликовни језик и још сложенију ликовну конструкцију.

Цртеж, у његовом опусу, није само визуелни запис већ чин емпатије, материјала, боје и личне трансформације. На тај начин, уметнк казује да превазилази опште конвенције устаљених сликарских принципа, док се његови радови дистанцирају од огољеног формализма фигурације и примарно преносе идеју и емоцију, као поредак строге, унутрашње функционалности. На тај начин, увиђа се да пракса и теорија, које уметник поседује, стоје у посебној врсти корелације.

Галићеве композиције задржавају праволинијски и криволинијски канон у конструисању и обликовању, а истовремено теже „довршавању“ и „заокруживању“ слике као целине. На овај начин уметник гради специфичну врсту пиктуралне поетике, чиме изведба комбинације боје и несликарских материјала, као круцијалних елемената, представља идеологију коју уметник заступа.

Дела Славољуба Ђанија Глића представљају пут ка рационалним студијама природе и моделима артикулације објективистичке визије света, у оквиру којих је сликарство ослобођено функције подражавања реалности. То је довело овог уметника до померања тежишта истраживања на уметничку форму, напуштања пуке концепције простора и редефинисања сликарског поступка. Његово платно приказује нову реалност, коју ствара кроз модулацију, анализу и синтезу форме, боје и материјала.