Жарко Миленковић
ВЕЛИКО ОКО ВЕЧНОСТИ

 

Томислав Маринковић: Шта о нама мисле анђели

Архипелаг, Београд, 2024.

Један књижевни опус, али нажалост и живот, Томислав Маринковић, заокружио је збирком Шта о нама мисле анђели (2024), лирско-медативном књигом песама о животу, усамљености, егзистенцијалистичкој патњи, меланхолији, али и метафизичким релацијама које говоре о унутрашњим, односно изванрационалним стварима које сачињавају човеково бивствовање на овом свету. Свакако, зашто не истаћи одмах, ово је његова најбоља збирка; у њој је пронашао савршену меру и склад у препознавању и опису односа који сачињавају живот (можда и због наслућивања скоре смрти), а огледају се у тим невидљивим стварима садржаним у видљивом животу. Наравно, ово нису нове теме, њима се песник и раније бавио у својим књигама, нарочито у збиркама Невидљива места (2015) и Вечито сада (2018). Измештена перспектива лирског јунака, који из позиције невидљивости посматра себе видљивог и на основу тога доноси песничке, али и животне увиде, који се у најкраћем могу свести на то да је „живот сачињен од / хипотетичких питања / без одговора“ (Јутарња песма) те да стога „треба поднети све / и радовати се свему“ (Радуј се). Сублимација живота у томе да га треба подносити упркос свему и радовати се свакој срећи, патњи, поразу – пошто су то све знаци живљења – велика је животна мудрост и измирење са животом и смрћу, упркос болу који јој је допринео.

Уводна песма, по којој и цеолокупна збирка носи наслов говори нам о томе да је реални живот сачињен од метафизичких супстанци и да за њима обично посежемо када покушавамо да се самообјаснимо и дефинишемо. Анђели су, управо, део тог невидљивог, пратећег, човековог бивствовања, те су врло промишљено уведени у поезију, а још су и човекови чувари. Песма започиње као поетичка расправа о непостојању, о чему песник може да казује једино из свог постојања, са мноштвом питања и сумњи: „Нисам сигуран да ли постоји / неко малено сунце које се / појављује на уздах самоће. / Постоји ли форма чежње, / семантика усана које ћуте. / Али знам да не постоји / недовршен посао смрти, / као ни тачан број људи који су / икада живели на земљи.“ Међутим, та расправа се онда усмерава ка питањима љубави, коју не видимо, али је осећамо, и тек ту, сасвим природно, се уводе анђели, који су углавном и асоцијација на љубав:

У вези с љубави, а под претпоставком

да ми постојимо у њиховим визијама,

било би занимљиво чути

шта о нама мисле анђели,

не узимајући за озбиљно

контрапитање скептика

да ли анђели заиста постоје?”

Крај ове поетске расправе о постојању и непостојању, видљивом и невидљивом, завршава се као филозофска измиреност та два света која се међусобно прожимају и додирују: „Док постојање и непостојање, / веома близу једно другом, / блистају само као краткотрајна / пена илузије.“ Живот је сачињен од мноштва невидљивости, док је смрт цела у невидљивом и наслућеном животу изван живота, о којој се много пише и промишља, али се далеко не одмиче. Свако мора свој невидљиви, да осмишљава својим видљивим животом – осим ако не жели да заувек живи у тами. Како, пак, анђели из наше невидљивости, а своје видљивости, доживљавају наш свет, који је њима видљив – никада нећемо дознати, без обзира на то, да ли верујемо или не верујемо у њихово постојање, што опет продубљује причу о ова два света. У песми Подводни риболов долазимо до следећег наука који се садржи у томе да се једино кроз смирење могу видети и осетити духом, ствари које су невидљиве: „Смирено битисање помаже ти / да видиш и оно чега нема, / чак ни закони физике / не могу да угрозе твоје / роњење у неприродне дубине / лишене чињеница.“ Док, песма О карактеру судбине ипак анђеле оставља тамо горе високо, готово недостижно: „Анђели су високо, / веома високо, / а земља је ниско, / сувише ниско.“

У овој књизи неколико је кључних тачака око којих песник гради своју физичку и метафизичку поетичку заснованост: лето, смрт и поезија.

Лето као годишње доба, које је можда и песниково омиљено, као период обиља и сазревања, период мора и одмора, али и лето као метафорички приказ дотрајавања и близине краја, нашло је у овој поезији своје блиставе моменте да се проговори о веома важним темама: „У тренутку кад снови / од универзалног мрака откидају / само мој мрак и буде ме, / лето у тачки између / мог срца и самоће. // У тој тачки је равнотежа“ (Тачка). У песми Све је обично, пут се завршава читамо следеће стихове: „Какав је садржај сутрашњег дана? / Кроз присећање, / негово сазвежђе се празни, / даљина се удвостручује. / Са својим напрслинама / срце се препире око нечега / о чему се ћути.“ Међутим, „постоји само закон који / од сваког бића тражи да се повинује лету.“ То повиновање лету, остварено је и кроз песников одлазак у невидљив живот, управо у један светли летњи дан, не дочекавши „опет зиму“. Зима у Маринковићевој поезији, такође, има велики поетички и симболички значај, а углавном је везана за тугу и мрак. У овој збирци, песма Опет зима повезана је са одсуством смисла живота:

Пећ је реч угашена

речју недостајање.

Поноћ.

На километар одавде

зјапи бела празнина.

Моје тело, мој живот, моје дисање

изложени су сталним

насртајима апсурда, док време,

неважна компонента у свемиру,

постаје у мојој глави

светлећа реклама будућег света.

Томислав Маринковић, упркос тужним визијама и ретким мрачним тоновима, крајњег песимизма, ипак је песник светлости, пре свега: „певај на свим дијалектима / светлости што пробија / опну бесаних ноћи“ (Радуј се).

Живот у предворју смрти, обојио је неке од кључних песама ове збирке, депресијом и тамним тоновима. Песма Наднет над једном песничком књигом јунак песме замишља језу судњег дана у коме би он морао да сведочи крају света и гледа свакој појединачној људској смрти у очи, те „радије бих упознао своју смрт / која ме од рођења прати као сенка, / давајући свакој ствари израз / узалудности или претераног радовања. / Замишљам је веселију него / што би ико могао да претпостави, / бешумно улази у собу / и без увода почиње да пева: / Happy birthday to you!“ Заиста несвакидашња сцена смрти као новог рођења. Већ следећа песма доноси другачији тон, у коме се смрт доживљава као спас од илузије живота: „Сваког дана помало се умире. / Корак ка смрти је лак, / облаци чисти над / илузијом живљења“ (Сваког дана). Упркос свој измирености са смрћу, Маринковићева поезија вапи за животом, а његови славуји певају песме научницима „да се осмеле и побуне / против непрестаног умирања / и најзад пронађу сигуран / лек против смрти“ (Славуји се обраћају научницима).

Поезија је, пак, у Маринковићевом односу према животу играла велику улогу: „Стварнија од мене је / моја повијена сенка, / њој су очи затворене / али непогрешиво одгонета, / као слепи песник сонета, / магичне формуле / живота и поезије“ (Каменичка улица). Поезија као живот и отклон од смрти: „Међутим, / живот је пресудио / да ходам по затегнутом / ужету између песама, / доживљавајући свакодневне / мале смрти у виду / бележења речи / отетих од тишине“ (Ход по затегнутом ужету). Док је немогућност писања и стварања, тежа и од саме коначне смрти: „То ми старинске музе / из неког буџака дошаптавају / да је бестидна нагост / папира на радном столу / гора од смрти“ (Сан да облачим испеглану белу кошуљу). Поезија, можда не може да победи смрт, али може да помогне у суочавању са њом и да је најприближније опише.

Упркос свему што нам је Маринковићева поезија поручила, опет из ове поезије искрсне туга за животом који није проживљен на начин какав би песник желео, те да су и животне победе и порази, састављени од чежње за њим: „Опет сам сањао себе. / Немирне сенке, целе ноћи, / водиле су ме кроз / безизлазне ходнике чежње“ (Нетакнута). Такође, живот је сачињен од различитих привида, па и тих о срећи: „Не могу да зауставим / необуздано окретање града / и утишам моторе / на његовим булеварима, / али ближи се крај дана, / почиње свечаност / заласка сунца изнад реке / која достојно може да замени слику / великог мајстора импресионизма, / и створи привид да сам срећан“ (Тај тренутак).