Катарина С. Лазић
МОЋ РЕЧИ И АУТОСУГЕСТИЈА

 

УВОД

У раду ћемо се превасходно бавити тиме како се кроз аутосугестију, која представља методу психологије, реализује моћ говора, односно речи. Аутосугестија јесте метода развијена крајем XIX века од стране француског фармацеута и психолога Емила Куеа. Заснива се на уверавању у властите способности, тј. на комуницирању између дела ума у којем се рађају мисли и дела који служи као темељ деловања подсвесног ума¹. Бројни су примери у психолошкој пракси у којима је аутосугестија, путем пуке примене позитивног говора и афирмација, помогла људима да промене свој живот набоље или побољшају своје здравствено стање. Анализом различитих примера у раду ће се покушати доћи до закључка да људски говор заправо поседује једну врсту енергије која може бити употребљена на афирмативан или негативан начин. Корпус истраживања представљаће дело Како господарити собом помоћу свесне аутосугестије Емила Куеа, Тајна аустралијског писца и продуцента Ронде Берн, као и поуке оца Тадеја Какве су ти мисли такав ти је и живот.

АУТОСУГЕСТИЈА У ПСИХОЛОГИЈИ, ПСЕУДОНАУЦИ И РЕЛИГИЈИ

Рад ћемо отпочети чувеном репликом из сада већ култног Кустуричиног филма Сјећаш ли се Доли Бел? снимљеног 1981. године и награђеног Златним лавом на Венецијанском филмском фестивалу². Наиме, реплика коју изговара протагониста филма, кога тумачи Славко Штимац, гласи: „Свакога дана у сваком погледу све више напредујем³“, те представља мантру коју он, као неко ко изучава методе аутосугестије и хипнозе, непрестано понавља (толико да је и сам филм у великој мери постао чувен по тој реченици). Наведена мантра може звучати прилично упрошћено и банализовано, међутим аутосугестија представља примену позитивног говора како би појединац утицао на побољшање своје животне ситуације или свог здравственог стања.

Емил Куе је методе аутосугестије примењивао приликом лечења психичких и физичких обољења код људи као и у васпитању деце. Када говоримо о првом виду лечења аутосугестијом, уврежено је мишљење у Емилово доба било да се аутосугестија може примењивати једино код психичких обољења, међутим како је и сам Емил доказао она се показала подједнако (ако не и учинковитијом) када су у питању физичка обољења. Емил Куе је кроз велики број примера с којима се у току своје каријере сусретао дошао до закључка да је већина телесних обољења психосоматског типа (односно да је у њиховом настанку психички чинилац одиграо важну улогу) и да се применом афирмативног (позитивног) говора подиже морал болесника и поспешује и убрзава процес излечења. Како Емил Куе наводи „сугестија (а самим тим и аутосугестија) датира од појаве човека на земљи. Премда је сугестија настала кад и човек, она није била довољно уочена јер је изгледала сувише једноставна да би јој се придало веће значење“⁴. Међутим, упркос чињеници да се на (ауто)сугестију гледало са извесном дозом неповерења (и омаловажавања) у званичним медицинским круговима, Куе је доказао на примерима својих пацијената да (ауто)сугестија понекад може бити знатно учинковитија од терапије лековима и да поред свега има једну предност коју традиционална терапија не поседује: у случају да ипак не помогне – (ауто)сугестија свакако не може нашкодити болеснику. Према Куеу, (ауто)сугестија се заснива на принципу, сада већ у медицини етабилираног концепта „плацебо ефекта“, што се може закључити из следеће анегдоте која је наведена у Куеовом делу Како господарити собом: „Једнога дана дошао је Куеу у апотеку неки болесник и тражио лек који се могао издати само на лекарски рецепт. Куе није хтео да одбије болесника, па му је уместо траженог лека дао дестиловану воду. Када је болеснику дао „лек“, упутио га је да га употребљава баш онако како би узимао тражени лек. После осам дана болесник је дошао да се захвали Куеу што му је дао лек од којег је оздравио. Захваљујући овом случају, Куе је потврдио своје веровање да на оздрављење не утиче лек, јер га није ни издао, већ да оздрављење може проузроковати само веровање болесника да ће га баш тај лек излечити. У овом случају болесника није излечио лек већ замисао да ће се излечити.“⁵

Као што се из наведеног одломка види, само веровање болесника да тај „лек“ (тј. дестилована вода) помаже допринело је процесу оздрављења. Куеове речи (које би исто тако могле бити речи лекара или било ког стручног лица из области медицине) представљале су сугестију коју је несвесно пацијента усвојило и претворило у аутосугестију која је даље, свакодневном и темељном применом, довела до процеса излечења. Штавише, Куе инсистира на томе да би лекари својим пацијентима нужно морали издавати лекове уз детаљно објашњење учинка тог лека (пожељно би било да том приликом укључе и одређени вид афирмативног говора који би се односио на примере излечења људи који су се већ користили датим леком) будући да то значајно утиче на морал и побољшање психичког стања пацијента: сугестија лекара претвара се у аутосугестију пацијента која даље доводи до процеса исцељења. Куе је такође сматрао да у бити човекове психе несвесно (уображење) поседује примат над свесним (вољом), да се апеловањем на то несвесно започиње и постиже исцељење и да би било пожељно (и чак се на томе инсистира) да се из читавог процеса искључи свесно (воља) која представља разумски део и која би могла представљати потенцијалну препреку читавом процесу. Поред третирања психичких и физичких обољења, (ауто)сугестија се може користити и када се жели побољшати расположење појединца, будући да је Куе сматрао „да су људи срећни или несрећни, а то зависи у којој су мери уобразили да су срећни или несрећни. Од две особе под апсолутно истим околностима, једна се може сматрати потпуно срећном, а друга потпуно несрећном⁶“. Куе у свом раду уводи дистинкцију између два различита, али уско повезана концепта: сугестије и аутосугестије. Наиме, сугестија је према Куеу „чин помоћу којег намећемо једну мисао свести неке особе⁷“, док је аутосугестија „чин помоћу којег сами себе убеђујемо односно себи намећемо неку мисао⁸“. Сама сугестија без аутосугестије не вреди много: уколико је потенцијални пацијент не прихвати из било ког разлога (рецимо да је психички заостао те неспособан да схвати, или да просто не жели да схвати), сугестија неће постати делом његовог несвесног, односно неће се претворити у аутосугестију и самим тим неће моћи да поспеши процес исцељења (психичког или физичког). Куе такође наводи једноставну реченицу која би се требало понављати свакодневно у више наврата, а која гласи: „Мени је свакога дана у сваком погледу све боље и боље⁹“. Битно је такође напоменути да је код појединих пацијената било извесног отпора када је (ауто)сугестија у питању будући да се изједначавала са хипнозом (где је пацијент апсолутно пасиван што је могло довести до потенцијалне злоупотребе од стране хипнотизера) због монотоног и полугласног изговарања сугестивних речи које су деловале успављујуће на саме пацијенте, те да је Емил Куе често наилазио на проблеме у примени ове методе. Што се примене ове методе у васпитању деце тиче, Куе је саветовао родитељима да чим дете заспи „треба пажљиво и тихо прићи дечијем кревету да се дете не би пробудило и шапатом више пута поновити оно што се жели да дете чини или не чини. Овај начин сугестије делује брзо и успешно¹⁰“. За крај овог дела о процесу излечења путем аутосугестије послужићемо се речима чувеног енглеског музичара, композитора и гитаристе Битлса, Џона Ленона: „Моја бака ми је увек говорила ,никада немој да говориш да си болестан. Чак и ако јеси. Реци да се исцељујеш. Речи имају моћ да се манифестују‘.“¹¹¹²¹³

Тајна (The Secret), аустралијског писца и продуцента Ронде Берн, припада домену тзв. самопомоћи и заснована је на истоименом филму из 2006. године. Битно је нагласити да је заснована на псеудонауци, односно закону привлачења који тврди да мисли могу директно утицати на свет. Наведени закон привлачења се истовремено заснива на уверењу да се мисли неминовно вербализују: другим речима, мисли постају речи и реченице које се онда манифестују у физичкој реалности својом позитивном или негативном енергијом. Процес путем којег се, према Берновој, апсолутно све може постићи састоји се из следећа три корака: тражи, веруј, прими¹⁴ (под условом да је последњи корак праћен и адекватним емотивним стањем, односно да је појединац у енергетском складу са оним што тражи). Притом Бернова, као и Куе у свом раду, захтева да се разумски део искључи из читавог процеса: наиме, за нас није важно на који ће нам начин универзум „доставити“ то што тражимо, наше је само да верујемо да ће се то десити и да то веровање пропратимо адекватним емоционалним стањем (среће и усхићености). Оног тренутка када почнемо да бринемо о начину на који ће се жељено догодити или доћи до нас, рађа се сумња и ми на тај начин саботирамо универзум у вршењу његове дужности. Бернова притом у својој књизи саветује да се из говора искључи било какав вид негације (акценат је на афирмативном говору и мислима), будући да је универзум неутралан, он не познаје разлику између да и не, између онога што желимо и онога што не желимо: једноставно нам даје оне ствари, људе и појаве на које усмеримо нашу енергију. Бернова такође наглашава важност захвалности и визуелације приликом постизања жеља, заједно са примерима појединаца који су то постигли користећи се законом привлачности. У књизи се такође говори о примерима људи који су се аутосугестијом и позитивним размишљањем опоравили након тешких несрећа или излечили од тешких болести, а наводе се и неке опште мисли о универзуму. Иако је код критичара и у научним круговима побрала врло лоше критике, будући да су поједини научници читаву ту методу сматрали шарлатанством, Тајна је остварила врло велики утицај на читалачку публику као и популарну културу¹⁵.

С обзиром на то да је према Емилу Куеу аутосугестија најпре била саставни део религије „будући да су је свештеници у прошлости користили за време религиозних обреда¹⁶“, треба да се осврнемо на поуку оца Тадеја која гласи „Какве су ти мисли, такав ти је и живот“: уколико у себи гајимо мирне и благородне мисли и живот ће нам бити у складу са њима. Оног тренутка када у себе примимо грех и нечисте мисли и наш ће живот постати немиран и испуњен негативном енергијом, што касније може резултирати болешћу и смрћу, будући да наше смртно тело није у стању да се носи са таквим притиском. Готово је невероватно колику моћ негативне мисли могу имати са религијског становишта, а у прилог томе отац Тадеј наводи пример мајке која је мислима дословно „убила“ свог сина јединца: „Много пута сам чуо да телесни и духовни родитељи говоре управо оно што се са децом збива. Једном сам се зачудио да једна мајка која је побожна, и отац, да су сина убили мислима. Тај њихов јединац син, дете побожно, из младости васпитано у том духу, био је просто као анђео, имао је невероватну доброту која се ни замислити не може. Једном приликом дошла му је једна девојка из њиховог места да га замоли за помоћ. Наиме, она је затруднела са неким човеком, па сад моли овога младића да је ожени јер су јој родитељи и браћа строги и кад примете да је трудна не преостаје јој ништа друго него да се убије. Он је пристао на то да потпишу тај брачни уговор, па кад се породи и кад дете прохода, он ће својим, а она својим путем. Како је то било мало место, све се брзо прочуло, а мајка његова ово није могла да поднесе, док је отац говорио да је то синовљев живот, а не њен, али она то није хтела да чује. „Ма не желим живог да га видим!“, знала је говорити. Тако је и било. Тај се њихов син једном приликом возио на мотору са другом и настрадао. Након тога та мајка је дошла код мене у тузи и жалости. Ја сам јој рекао: ,Ти си убила сина јединца. Видиш како су јаке твоје мисли. Рекла си да га не желиш живог, па ето, то ти се и остварило‘“¹⁷.

Из наведеног примера можемо видети колика је снага мисли које се готово по неминовности вербализују, а кад се претворе у речи само је питање времена када ће изазвати неку промену у спољашњем, физичком свету. Мајка у датој причи оца Тадеја је вероватно и не мислећи уистину то што је изрекла својим речима запечатила судбину свог сина. Научно је доказано да афирмативне (позитивне) мисли имају сто пута већу снагу од негативних, међутим уколико се током дужег временског периода концентришемо на одређену (позитивну или негативну) мисао, ми ћемо ту исту мисао претворити у реалност, па тако и у овом случају. Константним понављањем реченице „Ма не желим живог да га видим!“, она је, не хотећи то на свесном нивоу, угрозила живот свог сина.

Чињеница око које се слажу и религија и метанаука оличена у Берновој књизи Тајна јесте да ће „затрпаност“ негативним вестима које медији врло често пропагирају у наше мисли унети немир и дисхармонију, а нас одвести на странпутицу. Штавише, наша окупираност тим негативним вестима и наше опирање њима ће на енергетском нивоу пружити додатну снагу да остану део наше физичке реалности будући да „оно чему се опиремо, истрајава¹⁸“. Вера (Хришћанство) је у овоме и те како изричита: „Душа која је запала у круг мисленог хаоса, у атмосферу пакла, или се само дотакла ње, осећа адске муке. На пример – листамо новине, или шетамо улицама и после тога одједном осетимо да се унутра нешто у души пореметило – осећамо празнину, тугу. То је стога што смо читањем разноразних ствари изгубили сабран, јединствен ум, постали смо расејани и атмосфера пакла „упливише“ (ово је реч коју отац Т. често употребљава) на нас.“¹⁹

Бернова у својој књизи наводи сличну тврдњу, а узрок толике навале негативних вести коју медији форсирају види пре свега у нама, у вибрацији коју ми „одашиљемо“: „Када сам открила Тајну²⁰ одлучила сам да више нећу гледати вести и читати новине, јер се од тога нисам осећала добро. Не треба кривити информативне сервисе и новине зато што преносе лоше вести. Ми смо за то одговорни као глобална заједница. Када је велика несрећа на насловној страни, ми купујемо више новина. Гледаност телевизије је највећа када извештава о националним или светским катастрофама. Зато нам новине и информативни сервиси стално испоручују све више лоших вести јер ми као друштво показујемо да то желимо. Медији су последица а узрок је у нама. У питању је закон привлачности на делу!“²¹

Потпуно је у реду бити информисан будући да нам савремени живот то на неки начин намеће и изискује од нас, али не треба отићи у крајност и бити дословно „затрпан“ информацијама јер то нужно доводи до психичког оптерећења и стања страха и дезоријентисаности, а тада смо најрањивији и најподложнији манипулацији. Здрав и умерен приступ информацијама је све што се изискује од нас, а ако то већ не можемо боље је избегавати било какав вид изложености медијима.

Следећа тврдња око које се слажу религија и метанаука јесте да смо сви ми заправо „једно“ и као такви, треба да се уздржавамо од тога да једни другима наносимо зло, чак и на нивоу мисли и речи, будући да се сва та негативна енергија попут бумеранга враћа нама. Следећи цитат преузет из Бернове књиге у великој је мери у складу са хришћанском заповешћу „Љуби непријатеље своје“: „Слављење и благосиљање разлажу све што је негативно, зато славите и благословите своје непријатеље. Ако их проклињете, клетве вам се враћају и наудиће вама. Кад их славите и благосиљате растварате сву негативност и несклад, а љубав славе и благослова вам се враћа. Док то чините, осетићете како се захваљујући пријатним осећањима пребацујете на нову фреквенцију.“²²

Отац Тадеј у својим Поукама наводи да треба праштати непријатељима, не зато што они заслужују опрост, већ зато што ми заслужујемо мир, а мир може проистећи само из смирених и хармоничних мисли: „Наше мисли утичу не само на нас, него на све што нас окружује. Морамо да упућујемо добре мисли. Господ заповеда да волимо своје непријатеље, не због њих, него због нас самих. Треба опростити све од срца. Када се од срца опрости, све је опроштено. Ми смо саучесници мира, тада мир чини радост и утеху свима око нас. Сви осећају наше мисли мирне, тихе.²³“

Свети Оци кажу „Сеј љубав па ћеш љубав жњети. Сеј мир па ћеш мир жњети. Немогуће је да стекнемо мир ако смо пуни зависти и злобе“ ²⁴. Докле год гајимо мржњу и кивност на наше непријатеље у свом срцу нећемо имати мира ни спокоја, а самим тим ми себе кажњавамо за зло које нам је неко други нанео²⁵.

Религија и метанаука (а посредно и медицина) слажу се у једној ствари: негативне мисли неминовно доводе до развоја болести у организму. Како отац Тадеј наводи у својим Поукама, човеково се тело иницијално налази у стању хармоније док човек то стање својим мислима не поремети: „Човек не може сам без помоћи Божије. Мисли да нешто зна. Усијана глава. Све му се открива из вечности. Свуда је тајна Божија. Ми смо окружени тајнама. За себе смо огромна тајна. Не знамо шта смо? Одакле смо дошли? Куда идемо? Какво је то биће које размишља, креће се и нешто прича што зна. Нешто чуо од неког, размишља, дошло му на ум. Ствара нешто, ни сам не зна како. Каква је то у њему тајна? Како то у њему унутрашњи органи раде без његове воље, и то савршено? А он све својим мислима поремети.“²⁶

Према оцу Тадеју све болести долазе од мисленог пада, од негативних мисли којима „хранимо“ свој дух, а отуд и наслов његових поука, „Каквим се мислима бавимо, такав нам је и живот“. Наша (смртна) тела нису способна да издрже толики притисак, духовни и ментални, те ће неминовно подлећи што се може одразити кроз различите физичке болести.

С друге стране Бернова се у својој књизи позива на плацебо ефекат који се заснива на томе да неки медикамент делује само зато што ми верујемо да делује, те наше мисли и уверења доводе до излечења: људски ум се овде поставља као најважнији фактор у излечењу, важнији и од самих лекова. Као главни узрок настанка болести Бернова наводи човеково бављење негативним мислима у дужем временском периоду, што временом доводи до „пуцања најслабије карике“ у организму и оболевања: „Сав стрес почиње једном негативном мишљу. Једна неконтролисана мисао крене а за њом долазе нове и нове, све док не дође до стреса. Резултат је стрес, али узрок је негативан начин размишљања, а све почиње једном малом негативном мишљу. Без обзира на то како је испало, све се може и променити… уз помоћ једне мале позитивне мисли, за којом ће доћи следећа.²⁷“

Болест, према Берновој, не може опстати у телу које је здраво у емотивном смислу, у коме постоји здрава биохемија. Зато је неопходно фокусирати се на позитиван начин размишљања, будући да је научно доказано да стрес проистекао из негативног начина размишљања слаби наше тело и мождане функције: наше мисли константно склапају и реорганизују наше тело. За разлику од вере која настоји да превентивно делује на болест, да спречи њен настанак, Бернова наводи да се у случају већ постојећег обољења човек треба трудити да своју пажњу усмери на афирмативне мисли и да остави своје тело на миру које ће се, на тај начин ослобођено притиска негативности, само од себе регенерисати.

Чињеница око које се слажу све три стране, медицина, метанаука и религија – јесте да гајењем позитивних, смирених и хармоничних мисли и њиховом применом у свакодневном животу кроз говор можемо значајно побољшати наш живот и утицати на то да остваримо напредак на готово свим пољима, од психичког и физичког здравља, васпитања деце па све до међуљудских односа. Позитиван говор и визуелизација нас могу довести до готово свега што пожелимо, међутим битно је да знамо да ми представљамо основу и уколико не гајимо добре, благородне и позитивне мисли (при чему је и наше емотивно стање у складу са њима), ни сам говор ни афирмација неће значити много будући да је енергија коју емитујемо негативна и лоша те није у складу са нашим речима што се на енергетском нивоу и те како да осетити.

ЗАКЉУЧАК

Како је све рефлексија наших мисли, а будући да се оне готово по правилу вербализују, ми речима и аутосугестијом у свој живот привлачимо и добро и лоше – ствари, људе и појаве. С друге стране, Шекспир у својој чувеној драми Хамлет истиче релативност нашег поимања света путем мишљења (а самим тим и говора): „Не постоји ништа што је само по себи добро или лоше: наша мисао га чини таквим.“²⁸²⁹³⁰“ На тај начин поново долазимо до почетне тврдње да је све заправо у нама: спољашња, физичка реалност заправо је само рефлексија наше унутрашње реалности која може бити добра или лоша, односно као своје полазиште имати афирмацију или негативност. Све се у бити своди на енергију и мисао, те деловање у складу са њом: мисли постају речи, а речи су ослобођена енергија пуштена у етар.