Предраг Ивановић
ИСТОРИЈА РЕЦЕПЦИЈЕ И АKСИОЛОШKА РАЗМАТРАЊА  РИЛKЕОВИХ ЈЕДАНАЕСТ ВИЗИЈА ХРИСТА

 

УВОДНА НАПОМЕНА О ИЗВОРИМА

Рилкеов циклус песама Једанаест визија Христа (Christus Elf Visionen) је по први пут објављен 33 године након песникове смрти, 1959. године, у трећем тому Сабраних дела Рајнера Марије Рилкеа (Rainer Maria Rilke: Sämtliche Werke) који је објавио Инзел Ферлаг (Insel Verlag) а уредио Ернст Цин (Ernst Zinn)1. Засебно је објављен 1967, као двојезично немачко-енглеско издање, у преводу Арона Kрамера (Aaron Kramer) и са предговором Зигфрида Мандела (Siegfried Mandel)2. У електронском облику је доступан на веб-сајту Интернационалног Рилкеовог друштва3. Наведено двојезично издање је коришћено као основни извор текста Визија, уз поређење са електронском верзијом. 

ПРЕГЛЕД РАНЕ И НАЈНОВИЈЕ РЕЦЕПЦИЈЕ ВИЗИЈА

Фрагменти и кратки коментари Визија први пут су се појавили у докторским дисертацијама Рут Мевијус (Ruth Mövius) и Маријане Зиверс (Marianne Sievers)4 . Свих једанаест поема је у потпуности објављено преко 60 година након њиховог настанка. Познато је релативно мало чињеница, тако да се може само спекулисати о разлозима за овај дуги низ задршки које су обележиле историју издавања Визија. 
Најпре је Рилке вероватно мислио да су Визије сувише брутално директне и да су лични израз његових снажних осећања, и да би његова ре-евалуација фигуре Христа могла не само да буде погрешно протумачена, већ и сувише правилно протумачена, угрозивши тиме његов углед код публике, као и да ће ове поеме од њега отуђити његове католичке рођаке и његовог оца, односно језгро подршке на коју је рачунао у животу. Kасније разматрајући то питање, Рилке се није двоумио да ли су Визије зреле као поеме, већ – да ли је време зрело за њихово објављивање. Између 1913. и 1923. није показивао жељу да штампа било које своје дело. Kада су се најзад појавила његова ремек-дела, Девинске елегије и Сонети Орфеју, није се превише интересовао за своје ране радове.
Након његове смрти 1926, Рилкеова заоставштина је објављивана у деловима и хаотично. Kада је, у сарадњи са Рилкеовим архивом, Инзел Ферлаг коначно почео да 1955. објављује дефинитивно издање Рилкеових сабраних дела, много од претходно необјављеног материјала је изашло на светлост дана.
Због касног изласка из штампе, мало критичара се бавило њима. Током живота, Рилкеа су критичари називали лиричарем, боготражитељем, пантеистом, и тако даље. Р. Х. Хајгрот (Robert Heinz Heygrodt) је истраживао религиозну оријентацију у Рилкеовој лирци и приметио да постојање Визија сведочи о томе „колико је рано Рилкеова основна религиозна осећајност постала активна“5. Ову студију је читао и Рилке, мада је тврдио да никад не чита оно што критичари пишу о њему. У писму написаном Хајгроту 24. децембра 1921, Рилке протестује због бављења његовим раним животом и раним радовима без консултација с њим6. Писмо је битно јер показује у шта би Рилке волео да критичари и биографи поверују. Желео је да већина његовог детињства и ране младости буде приказана у светачким бојама, иако многи његови текстови и сведочења савременика показују да је песник у таквом приказу претеривао. Уопште, Рилке није волео идеју о томе да његову личност фиксирају научним студијама и снажно је покушавао да обесхрабри критичаре и биографе, као што јасно показује његов однос према Елен Kеј (Ellen Key). Она је у својој студији Рајнер Марија Рилке: Боготражитељ (Rainer Maria Rilke: Ein Gottsucher)7 нагласила његово боготражитељство и мистичко-религиозни осећај живота, иако ју је сам Рилке молио да се окани категоризовања његовог понашања за које је осећао да већ припада прошлости.
Kритички радови писани после Рилкеове смрти 1926. били су ретки и недостајали су им биографски подаци и информације из кореспонденције. Материјали које су објавили званични извори често су били некомплетни или су наводили на криве путеве. Kао резултат, Рилкеова аутобиографска идеализација његовог „племенитог порекла које датира од 1367.“ била је некритички скоро универзално прихваћена, док су необјављена дела остављала празнине које су онемогућавале увид у истински распон Рилкеове идеологије.
За Рилкеа се у Енглеској интересују током касних тридесетих. Прва биографска студија о Рилкеу заснована на пажљивом истраживању, Rainer Maria Rilke коју је написала професорка Е. М. Батлер (Eliza Marian Butler), излази 19418. Захваљујући вештом нагађању, професорка Батлер је скоро у потпуности попунила велике празнине, на пример ону у случају Визија. Написала је: „Визије Христа из 1897. баве се различитим аспектима трагедије човека за кога се веровало да је Бог.“9 Заправо, њен некомплетан извештај је био заснован на фрагментима и коментарима из радова Мевијусове и Зиверсове. Одломци које су оне преузимале из Визија дуго су времена, све до 1959, били једини извори за текстове тих поема. Нажалост, рад Мевијусове пати од уредничких скраћења и селективног пренаглашавања, док је за студију Зиверсове Ерих Зименауер (Erich Simenauer) рекао да представља „књигу коју је изобличила пропагандистичка цензура“10. Батлерова је критиковала оне који су били одговорни за такву, непотпуну рецепцију Рилкеа јер су следили политику нацистичког режима. Зиверсова и Мевијусова су разрађивале идеју како Рилкеово дело није хришћанско по свом темељу, што су доказивале одломцима из Визија; штавише, Зиверсова је натезала истину како би доказала да Рилке није био само антикатолик, већ и антисемита, имплицирајући његову вредност, као песника и мислиоца, за антихришћански теизам новог нацистичког поретка.
Батлерова је поставила питање о Рилкеу, које је занимало и друге коментаторе: „Има ли рад највећег немачког песника од времена Хелдерлина праве религијске вредности или је само мистериозни израз сна једног човека?“11 Она је покушала на то да одговори: „Прави домен његовог генија, иако га је гурао кроз религиозне канале, био је естетски. Толико естетски, заправо, да је уметност увећао до формата религије по налогу оног страсног самопотврђивања који је са толико напора покушавао да сакрије.“12 Визије, поред тога што садрже нешто од Рилкеове најбоље ране поезије све до песама из Часловца (Das Stunden-Buch), драгоцене су управо због тога што не скривају нити су двосмислене као касније Рилкеове песме. Из више углова, дакле, Визије пружају основ за проучавање проблематичних односа између естетике, вере, религије и вредности у Рилкеовој поезији.
Преовлађујући приступ Рилкеовој религиозности и његовој раној поезији би могла да демонстрира књига професора Х. Ф. Питерза (Heinz Frederick Peters), Rainer Maria Rilke: Masks and the Man, први пут објављена годину дана по изласку Визија. Kњига је постигла приличну славу за једну научну студију: након првог издања, прештампана је два пута у меком повезу13. Питерз је међу првима који налазе вредности у Рилкеовој раној поезији, мада је ограничава на „лепоту“ без садржаја („ако покушамо да их схватимо, растварају се; налик су сновима којих не можемо тачно да се сетимо“) и класификује као „чисту поезију расположења“14. Иако се екстензивно бави Рилкеовим односом са Лу Саломе (Lou Andreas-Salomé) и добро познаје њихову преписку, Питерз бележи да је Рилке при првом сусрету поклонио Лу „неке од својих песама“15. Мада књига прати развој Рилкеове религијске мисли и цитира већ наведено питање које је поставила професорка Батлер (као и ставове Јуда K. Мејсна), не долази до расправе о природи Рилкеове вере и њеном односу према формалној религији. Уместо тога, Питерз се задовољава општим констатацијама о томе како је Рилке „тражио Бога у свом [песничком] делу“16.
Међу најобавештенијим проучаваоцима Рилкеа, Ханс Егон Холтхузен (Hans Egon Holthusen) и Јудо K. Мејсн (Eudo Colecestra Mason) изражавају највеће непријатељство према идејама које исијавају из Рилкеове поезије; у исто време, они се диве уметности која је присутна у многим његовим песничким делима. Површно гледано, овакав став може да делује контрадикторно, али није тако: он само доказује снагу Рилкеове поезије. Ипак, подложно је дискусији колико је могуће раздвојити идеје од уметности. Холтхузен категорички тврди да су „Рилкеове ’идеје’ погрешне и да је његова представа о свету чисте унутрашњости [inwardness] јерес“, баш као што је јерес и растварање Бога у „интензивно осећање“, као и да Рилке чини „све земаљске и метафизичке стварности“ нестварним. Даље тврди како Рилке, баш као Ниче (Friedrich Nietzsche) и Бодлер (Charles Baudelaire), припада психолошком типу који је фундаментално хришћански, али да је његова свест, под утицајем дуге секуларне традиције, анти-хришћанска17. Холтхузен назива Рилкеову љубав према фигурама из легенде о Христу не естетицизмом, као што су други чинили, већ прорачунатом позом којом се њихово значење ефикасније уништава. Мејсн закључује да се из Визија „јасно види како Рилке, као Ниче и Д.Х. Лоренс (David Herbert Lawrence), осећа позив да постане велики Антихрист.“ Ово је мало јача констатација од оне коју је Мејсн такође изнео пре тога, где каже да „Рилке, управо као и други неопагански18 генији, у својој унутрашњости има скривеног хришћанина са којим стално мора да се бори.“19 Салвационистичка20 перспектива, по којој су пагански песници anima naturaliter christiana, инстинктивно хришћанске душе, била је средњовековни и ренесансни изум којим су се Хомер, Платон, Овидије и Вергилије преображавали у нешто од чега чак и црква може да има користи, али помало је необично видети сличан механизам на делу у двадесетом веку, примењен на Рилкеа.
Пребацујући још једно „ћебе интерпретације“ преко Рилкеове вере, католички теолог Романо Гвардини (Romano Guardini) сугерише да Рилке, као Хелдерлин (Friedrich Hölderlin) и Ниче, не извлачи своје мисли из средишта свог бића, већ их развија у односу са и у епифеноменолошкој опозицији према хришћанском учењу „у покушају да увуче хришћанске егзистенцијалне елементе у чисто секуларну сферу“21. Мејсн примећује како су скоро сви Рилкеови јасни напади на хришћанство остали необјављени зато што се Рилке, после писања Визија, све чешће одлучивао за „суптилне, квазимистичне амбиваленције“ које су спречавале читаоце да схвате како се заправо слагао са „постулатима многих напредних умова своје генерације“.
На неки начин су ово били добродошли протести против хора обожавалаца који је од Рилкеа покушавао да направи свеца и пророка нове универзалне религије, који је у овај свет послан са мисијом и који пева о својој блискости са Богом. Зигфрид Мандел сведочи о томе како му је Џејмс Блер Лишмен (James Blair Leishman), најпознатији преводилац Рилкеа на енглески, будући свестан екстремних и међусобно сукобљених интерпретација Рилкеове „религиозне“ оријентације, саветовао да се Визије не преводе на енглески због тога што ће пружити материјал онима који критикују Рилкеа22. Такав став је ипак опструктиван и непродуктиван. Рилкеове идеје се могу гурнути под тепих, али онда се не разуме његова поезија. Штавише, са правом се може одбацивати питање у вези са „правом религиозном вредношћу“ Визија и Рилкеове поезије уопште, пошто је на њега могуће одговорити само са субјективне тачке гледишта и пошто сваки одговор само може довести до филозофске или религиозне секташке таштине. Још увек нико нема монопол над „валидном религиозном мишљу“. Из личних и религиозних разлога, млади Рилке је искусио дезинтеграцију митова и симбола свог детињства и еклектички покушао да неке од њих спасе и стопи их у нову визију. Таква фузија и промена су пратиле његово стваралаштво кроз цео његов живот. Да ли је Рилкеова мисао више тежила ка естетици религије или религији естетике, није толико битно колико схватање да су његове визије високо психолошки и моралистички оријентисане. То би требало да постане очигледно када сместимо Визије у концептуални рам који је млади Рилке градио.
И поред тога што је прошло пола века од објављивања Визија, оне остају скрајнуте у фусноте радова о Рилкеу или бивају одбачене као безвредне: осим есеја Зигфрида Мандела објављеног као предговор енглеском преводу Визија – нема радова о њима. У есеју о раним Рилкеовим песмама из 2010. Чарли Лаут (Charlie Louth) наводи да Визије „откривају целу једну димензију у Рилкеовом писању која није оставила трага на оном што је у то време објављивао”, наводећи да је то последица одабране теме (лик Христа и његово послање терају Рилкеа да одступи од песничких конвенција), али након тога нема ништа вредно да каже о тој „димензији”, осим што напомиње да је Рилкеов Христос „огорчен због кајања”23. На занатском плану, Лаут примећује новину Рикеове замисли да „грешке хришћанства буду приказане ,на телу‘ његовог аутора”, као и „антилирску, колоквијалну црту, заједно са сатиричком нијансом која се неће поновити до Десете елегије”.24 
Поједини српски књижевни радници, нажалост, још увек нису обавештени ни да су Визије сачуване, па чак имају проблема и са тачним називом овог циклуса. Тако Небојша Здравковић, говорећи о Визијама, ове назива Визијама о Христу (sic), и каже: „Визије о Христу никад нису биле објављене, али нека од тих песама можда се још налази у Рилкеовом архиву.”25

ВРЕДНОСТ ВИЗИЈА

Визије су помогле Рилкеу да опише мапу свог пута ка излазу, бекства. Док их је писао, накратко је отишао у Италију да би се дивио уметницима ренесансе, али је у исто време осећао да су они застали „у добу свог пролећа“26, заробљени својим религиозним усмерењем, уместо да донесу плод у зрелости свог лета. На исти такав начин, Рилкеове Визије су биле његово пролеће и спадале су, како је забележио у свом дневнику 1898, у „поштен и озбиљан рад, да, можда најпоштенији“ . Уз нужне промене, идеје које је формирао у Визијама су се разгранале у његову каснију поезију коју је звао „безвременска дела“: Часловац, Сонете Орфеју, Девинске елегије. Већ у првом писму Лу Андреас-Саломе наилазимо на интересантну формулацију – хвалећи њен есеј Исус Јеврејин, Рилке каже да је у њему видео изражено „оно што моје ониричке епопеје преводи у Визије”27. Порекло Визија је, дакле, у сну, пасивном стању унутар којег се песнику, као медијуму, „открива” истина – а исто је Рилке тврдио и за Сонете Орфеју и за Девинске елегије28. Заједнички извор изједначава по квалитету Визије, Сонете и Елегије, барем у Рилкеовом систему вредновања.
У Визијама Рилке се одвојио од сваког креда, док је у другим делима Бога наизменце виђао као иманентног природи (у Сонетима Орфеју), и у коначном помирењу са људским усудом у Елегијама кроз идеју како је већ анђео – а камоли само божанско – пун презира и недодирљив, сила која одбацује човека назад ка сопственој, људској духовности и сопственом, људском трагању за испуњењем. Рилкеове идеје у овим песничким делима су у модерна времена оживеле током шездесетих година двадесетог века, у повратку става по којем је свако божанство мртво ако нема витално и лично значење за сваког појединца. Рилке је веровао да, када појединац најзад прихвати идеју да религија не може дати „утеху“ човеку, иако погрешно покушава да му је дâ, у том тренутку „може да се покрене јединствена религиозна продуктивност, која не води утеси, већ одлучној способности да се опстане без утехе“29. У Визијама су Христове руке и руке монахиње симболично празне, баш као што је празна Црква у Нагу, и као што су празна небеса.
Неки од раних поетских идеала, које је Рилке уважавао у доба писања Визија, изражени су у његовом есеју из 1893. под именом Луталица. О стварима уметности (Der Wanderer. Von Kunst-Dingen)30, у којем Рилке анализира Гетеове технике. Рилке је забележио да песник мора да створи слику на чијим треперавим детаљима и животној драми читалац може да напаса очи и ум. Песнику је неопходно не само да прикаже свет каквим га види, него и „да сâм себи створи свет онакав каквим га други види“31. Пошто поседује стваралачки дар, песник „носи светове у себи – и то је разлог зашто је песник вечно богат – чак и кад умире од глади“32. Чежња за древним временима носи песникове емоције ка темама које су укорењене у прошлости. Изнад ових елемената песникове фигуре имају симболичка дејства. Неке од поетских метода које је запазио код Гетеа, Рилке је применио на Визије: баладски и наративни детаљи који су препуни драме, а који се веома ретко срећу у његовој каснијој поезији; имагинативна рекреација и интерпретација Христа, луталице, из различитих перспектива – укључујући ту и Христову; и универзалност карактера који су симболи барем исто колико су и индивидуе, а притом су немирни, истраживачки настројени – то су прототипи песника и људског духа. Очигледно је да су уметничке намере младог Рилкеа и његова идеолошка борба отелотворене у Визијама.
Такође, Гетеови ставови о хришћанству и Христовом послању су утицали на Рилкеове Визије Христа. У Рилкеовим идејама можемо препознати и Гетеово избегавање догматизма, невезивање за било коју религиозну заједницу, избегавање посредника у односу са Богом. Арнолд Бергштресер (Arnold Bergsträsser) описује Гетеов однос према духовности који, слично Рилкеовом, представља напор да се узвишеност нађе у свакодневном, природном: „У терминима Гетеове хипотетичке метафизике, његове поетске фигуре стоје усред процеса кроз који делује паралелизам иманенције и трансценденције: Дух је отелотворен, а тело је продуховљено. ,Чисто људско‘ ће добити на конкретности, ниско ће бити ,оплемењено‘.“33
У доба док је Рилке још увек био окупиран Визијама, писао је пријатељу да је Христов циклус „нагласио другу страну мојег песништва која се касније приказала можда монотоно питомом у мојим песничким књигама објављеним после њих“34. У Визијама се појављује друга Рилкеова страна, мало позната страна коју је Рилке, због целог низа разлога – оправдано или не – желео да сакрије док време не сазри за њихово објављивање. Наравно, у случају великог песника, више се губи него што се добија – ако се његова дела предуго сакривају.