Бојана Антонић
КОСМОС НА РУБОВИМА ИЗМЕЂУ МИТА И НАУКЕ – АСТРОЛОГИЈА У ДЕЛУ РАСТКА ПЕТРОВИЋА

 

Тражећи закономерности природе у вези са првим постанком бића in illo tempore, Растко Петровић ће указивати на (не)могућности тумачења и изнова преиспитивати уобичајене обрасце мишљења, бавећи се тајном рођења која се, почевши од песничке збирке Откровење (1921) па све до постхумно објављеног романа Дан шести (1961), издваја као једна од опсесивних тема у његовом стваралаштву.

Брижљивом анализом могле би се у Растковом делу издвојити на десетине различитих уметничких, научних и духовних дисциплина и пракси, где свака од њих има свој удео у реконструисању и разумевању првобитног тренутка човековог настанка, а међу којима препознајемо и астрологију, која је изнедрила натални хороскоп.

Натални хороскоп на најнепосреднији начин даје повлашћен статус тренутку рођења човека, користећи га као полазну тачку у астролошком прорачуну која дефинише јединствену перспективу у тумачењу судбине појединца. Ексклузивитет овога тренутка и запитаност над његовим значењем препознајемо у Растковом програмском тексту Пробуђена свест Јуда: „Тајанство рођења је исто толико велико, можда и веће но тајанство смрти. Како сам ја рођен? Зашто баш ја а не ко други; како се моја свест о личности увукла у ово баш тело а не у које друго, рођено од моје мајке; уколико моје тело носи у себи доживљаје и сазнање, о њему, моје мајке, и пустоловину мога оца итд.? Узнемирава ме све то колико и очекивани одговор за после мог последњег даха.“¹

Џим Тестер, аутор Историје западне астрологије², астрологију карактерише помоћу три аспекта:

1. постојање математичко-астрономског система,

2. постојање „астролошког апарата“, који чине куће, аспекти, деканати и слично, и

3. тумачења.

Астрологија стога баштини научна и митска сазнања, али и приповедачки императив који је садржан у тумачењу, где напослетку претходна два елемента формирају одређени наратив, што постаје на нивоу приповедачког поступка блиско Растку Петровићу, у чијем делу се у дослуху са митом и науком стиче могућност спознаје универзума и стварање велике уметничке синтезе која успоставља блискост између истина древног и савременог света³.

Учествујући у дијалогу између неба и земље, астрологија се открива и кроз „дијалошки императив“ који је иманентан човековој потреби да комуницира са окружењем, а напослетку и да миленијумима креира митски језик како би изградио трансперсонални и транскултурални свет колективне имагинације⁴. Препознајући формативну матрицу астрологије у скупу најразличитијих знања из области митског, спиритуалног, научног, физичког, анималног и антрополошког⁵, увидећемо сличну тежњу са Растковим поетичким изборима којима претендује да у свом делу изрази „тоталитет света“, но тај тоталитет никада не тежи затвореној форми већ се успоставља као целина у сталном настајању⁶, као што се проблем несамерљивости јавља када се постави питање емпиријског истраживања крајњих продуката астролошке праксе, будући да астрологија оперише стотинама варијабли индивидуалних хороскопа.⁷

Иако непоуздано као и сва сведочанства, занимљиво је сведочанство Станислава Винавера које описује Растков однос према магијском, најшире речено, духовном и „ненаучном“: „Али Растко је сматрао да мађије нису само оно што ми тако називамо, већ да цео опсег нашег ритмичног дејства спада у њих. Онда су мађије – све. Тај је опсег истраживао, свуд, и стално га налазио и губио. Био је вазда на прагу неких личних мађија у свему. Био је сујеверан на све начине и ругао се празноверју где би га затекао. Ругао се себи.“⁸

Овакав амбивалентан, дијалошки однос према различитим елементима материје и духа један је од основа Расткове поетике, коју бисмо могли посматрати кроз преиначења (послуживши се називом Расткове истоимене песме из збирке Откровење), будући да његова поетика тежи да у космичком распону све интегрише, и где се сви митови, легенде, религије итд, интегришу мењајући једни друге⁹, те и да самим тим охрабрује интерпретативну спекулацију и сукоб мишљења на фону бахтиновски схваћеног неразрешивог дијалога.¹⁰

Иако у постојанијем симболичком систему, и у астролошким тумачењима јављају се својеврсна преиначења, које је управо изнедрило садејство различитих митских наратива, чији су носиоци планете и зодијачки знаци, а који се тумаче у бескрајном опсегу варијетета зависно од њихових положаја и аспеката.

Методолошке сличности које препознајемо у Растковим поетичким постулатима и астролошким принципима имају за циљ да укажу на један шири контекст у ком се одиграо сусрет Растка и астрологије, који ће нам бити од значаја и за тумачење појединачних астролошких симбола у његовом делу, а који у оба случаја полази од претпоставки које се крећу на рубовима између мита и науке.

ЗНАКОВНА ПРЕИНАЧЕЊА ― ОД ПАРОДИЈЕ ДО МЕТАФИЗИКЕ

Легитимизовање статуса астрологије у Растковом поетичком регистру препознаћемо у одломку из есеја Речи и сила развића (1924), у ком су уочљиве његове тежње ка енциклопедичном моделу стварања.¹¹ Присећајући се да је имао „нидерландски“ албум са енциклопедијским мапама познавања природе, механике и културе, Растко бележи: „Тамо беше добро литографисаних биљака свају геолошких времена, физичких принципа локомоције и астрономских карата. Између листова пресовао сам биљке надевајући им имена страшног звериња. Друге су добиле имена птица, звезда, зодијака, затим мојих пријатеља, славних људи, духовних осећања; најзад их је било што су представљале разне радне и збивања.“¹²

У подједнако енциклопедичном опсегу астролошке реминисценције јављаће се у његовом делу – од рожданика до тековина западне астрологије, као и од пародичног до метафизичког контекста у који се уклапају, те су, као уосталом и многи други мотиви у Растковом делу, значењски флуидни, неконзистентни, преиначени.

С обзиром на то да астролошка знамења у себи баштине митску симболику, а да се пажљивом анализом значењски затамњених делова Растковог текста долази до обриса митске логике и митског модела света¹³, ова знамења у делу Растка Петровића можемо посматрати у митопоетском кључу, имајући на уму да Растко „[…] свесно инсистира на увођењу митских и митолошких прототекстова, али и на њиховој временско-просторној релативизацији.“¹⁴

Астролошка симболика, као и остале тековине духовног, религиозног и митског искуства човека, јавиће се у Растковом делу у једном замашном стилском регистру као контрадикторни, идејно неуједначени токови мишљења, који у својој синтези илуструју свеобухватност какву би досегао „човек-много“, кога Растко спомиње у тексту Пробуђена свест. Јуда¹⁵, с тим да бисмо овде задовољења тог „човека-много“ сместили у никад довршени дијалошки однос према људским знањима и искуствима која теже тоталитету.

Прво јављање астролошке симболике налазимо у роману Бурлеска Господина Перуна Бога Грома, који је окарактерисан као „митургија“ — конструисање мита, обнова мотива и говора примитивних форми и начина излагања мита, кроз колаж, монтажу, десакрализацију¹⁶, али и као једно од најамбициозније осмишљених дела у нашој литератури, јер у огромном временском распону, од митских космогонија до првих деценија двадесетог века приказује историју и културу Словена, уједно представљајући енциклопедију различитих књижевних жанрова, као и велико богатство интертекстуалних веза — од Библије до научних студија, али и систематичну, осмишљену „енциклопедијску пародију“.¹⁷

У Бурлесци су пародији подвргнути свеколики обрасци митолошких и религиозних форми укупног словенског (или шире, људског) искуства, а од тога не бива изузета ни астрологија. Растково познавање различитих „астролошких варијетета“ управо у овом делу долази до изражаја, јер ће лик Богољуба Марковића, последњег потомка Набора Деволца, најпре представити подражавајући форму рожданика, условно речено, народне варијанте хороскопа. Рожданици проричу судбину детета рођеног у одређеном дану или месецу, а та се прорицања односе на физички изглед, карактерне особине и дужину живота детета, не поседују астролошку апаратуру, али користе имена Зодијака.¹⁸ Рожданик је подвргнут пародији захваљујући изневереним конвенцијама овога „жанра“, где се напослетку указује на непостојаност прорицања у самоме тексту, али и захваљујући укључивању елемената који не припадају стандардном изгледу рожданика, као што је Хипократова типологија темперамената.

Укључивши Хипократову типологију, Растко Петровић Богољубу Марковићу придодаје у кратком одломку чак три различите карактеристике, те ће на једном месту рећи: „Природе су сангвиничне или флегматичне.“¹⁹, а неколико реченица касније наићи ћемо на овај опис: „Темперамента је холеричног.“²⁰

Оваква врста дестабилизације описа сасвим је природна у окружењу Бурлеске, у којој се на несвакидашње начине померају границе светова, између богова и људи, и где се радикално дезинтегришу уобичајене представе о ликовима, те се на пример приказује како Свети Петар пуши дуван. Отуда није необично што се и у овој пародији рожданика губи „предиктивна крутост“ коју бисмо очекивали у стандардној верзији рожданика, а што свакако доприноси флуидност представљеног лика. Поред упадљиве контрадикторности у опису, пародију препознајемо и у комичним упадицама интегрисаним у текст рожданика, као што је: „Каткад су и уштве несмелице.“²¹ Напослетку, завршна реченица овога одломка најупадљивије провоцира питања о смислености постојања самог одломка, јер (сасвим у складу са Растковом поетиком) не нуди смисаону перспективу и очекивану мотивацију приповедачког поступка: „Оваквом је снагом деловала васиона на његово биће; колико је он ту био побеђен, не зна се.“ ²²

У остатку романа, где се приказује Богољуб Марковић, не налазимо никакве смисаоне везе са „пророчанством“ изнетим у рожданику, што је опет манир приповедања у Бурлесци, у којој се колажирани фрагменти који граде ово дело налазе у непрестаном агону, и где се неретко без даљих експликација приповедање о одређеној теми прекида како би се прешло на нешто сасвим друго. Међутим, важно је приметити да се у регистру различитих духовних, религиозних и митских творевина, као што су легенде, предања, житија, апокрифи, Библија и др, налази и рожданик, препознат, иако у пародијском кључу, као једна од форми која човека одређује према космосу. Набројане творевине ће надаље у Растковом делу претрпети различита жанровска и смисаона „искушења“, те можемо Бурлеску посматрати и као „први списак“ духовних, религиозних и митских творевина који ће у већој или мањој мери имати улогу у даљем Растковом дијалогу са космосом.

У сличном колажном окружењу, које филмском техником бележи различите исечке из свакодневице, индустријске епохе, приватног живота безимених ликова, наћи ће се у песми Фабрички димњак у пејзажу и канибалац чекајући новорођеног из збирке Откровење (1921) мотив Зодијака. Оно што је занимљиво у овом погледу је да је одредница „Зодијак“ погрешно везана за сазвежђе Орион. Не можемо са сигурношћу тврдити да је ова појава везана за неки од астролошких праваца који Зодијак тумаче на себи својствен начине, с обзиром на то да нам се у контекту ове песме указује као израз (намерне или случајне) немарности.²³

Земља је тешка у просторима,

Вртећи се, дубину заврће у циклон:

Пепео и слама слежу се на дну кроз толико боја,

Дрхће у Зодијаку Ориона (ориона без броја);

Толико је тешка, тешка, и то од скора!

Тежи је један Шарло но сва козмичка мора;

Никад њеног порођаја дочекати нећу;

Умрећу.

Уколико претпоставимо да је погрешно одређивање сазвежђа као Зодијака смишљени поступак, он би могао илустровати доживљај ирелевантности космичких збивања у односу на драму човечанства, оличеном у Шарлу, о коме ћемо појашњења добити у поглављу Чарли Чаплин и Шарло²⁴ из Растковог есеја Позориште, позориште²⁵.

Шарла, филмског јунака кога игра Чарли Чаплин, Растко ће окарактерисати као бедно створење, које је толико осетљиво и нервозно да сваки тренутак претвара у драму и које је „[…] непрестано у неком ,критичном моменту‘, где се стања вредности неизоставно мењају.“²⁶ Шарлов лик Растко карактерише као уверљив, величанствен и патетичан, немоћан да свесно оствари утисак који жели да остави, понашајући се и сасвим неочекивано, а показујући у свом опхођењу и сами дотицај са анђеоским. Овакво биће, чија неспретност изазива комички ефекат, а који у Растковом виђењу управо због одсуства координације у простору и друштву које га окружује носи и извесну црту трагизма и у Растковој песми упућује на комплексан феномен људског бића, опхрваног дуалним стањима, указује се као сложеније и „теже“ него космичка збивања, а која отуда не морају бити ни прецизно именована.

Неколико година касније, у путопису Африка, приметићемо мању крутост у антропоцентричном доживљају односа човека и космоса, јер се уводи платформа за разумевање система Зодијака, а самим тим и астролошке симболике. Треба напоменути да то разумевање потиче од доживљеног искуства на земљи које је било неопходно како би се успоставила аналогија са небеским поретком.

Када поред приповедача у савани пројуре хијене, кошуте и пантери, крећући се по некој својој путањи и за својим хтењима, не наневши му зла, тај ће се догађај претворити у ескактичко искуство које ће приповедачу дати илузију сусрета са Зодијаком на земљи: „Пошто је над нама велика светлост неба ноћи, где су међ зверима једна друга скорпија, један други медвед и лав, и један други биво и овца измешани са болом, мучењем, легендама и трагедијом човечанства, ја са страшћу одбацујем разлике између неба и земље, између стварности и идеала. Узбуђено задихано замишљам како сами знаци Зодијака страшно, тајанствено и радосно, промичу поред нас, ту на земљи. Између стабала која живе хиљадама година и која падају да би умрла по дебелом ћилиму папрата и врежа. Стабала што умиру, лежећи, а што ипак, још, свом својом дужином пуштају корење у земљу, црвену и масну. Гњилу, као пуну крви. Ево звезда на земљи, отелотворених, огромних, меких, врелих, пуних задаха. Ми им видимо још само очи, које су дух неба и простора.“²⁷

Овакво откровење, које успоставља нове смисаоне везе имеђу земље и неба, приповедач доживљава на путу, измештен из уобичајеног седишта. Пут у делу Растка Петровића, забележен у описима међусобно географски и културолошки удаљених предела, може се разумети и као метафора сазнања и покушај освајања поменутог тоталитета, те није случајно што Растка управо и његов савременик Станислав Винавер описује као особу која себе доживљава као путника који је увек на путу²⁸.

Космичко у Африци у свом симболичком потенцијалу, које припада и митском наративу оптерећеног баластом о свечовечанском искуству, постаје равноправни „саговорник“ човека на земљи. Укидање граница између неба и земље које се јавља у овој спознаји као да реконструише првобитно људско искуство које ће изнедрити потребу за причом о Зодијаку, с обзиром на то да је оно прожето уверљивим описом интензивних емоција које доприносе уверењу да поменуте границе више не постоје, илуструјући улазак у митско време које је „[…] бесконачно повративо, бесконачно поновљиво.“²⁹

Приметићемо у поменутом одломку да мисао о Зодијаку покреће мисао о цикличном кругу у природи која својом способношћу обнављања омогућава контакт са древним временом и материјом у универзуму, те се мишљу о вечним коренима хиљадугодишњих стабала такође доприноси декору праисконоског простора и космогонијској реконструкцији времена, illud tempus, како би се придобио „[..]тренутак у коме се придобила најобимнија стварност, свет.“³⁰

Космогонија универзума, оствареног кроз уметничку синтезу, препозната је у роману Дан шести, у коме је спрам историјског времена успостављен реверзибилни ток митског времена који јунаке враћа у митско време и простор, из историје у праисторију, од урођених друштава ка стању чопора и где се модели митског мишљења трапспонују у психофизиолошка стања јунака.³¹

У овом је роману можда на најнепосреднији начин у односу на друга Расткова дела у којима препознајемо астролошку симболику присутна конкретна „астролошка интервенција“ која се огледа у инкорпорирању у текст уверљивог астрономског записа звезданог неба који бележи тренутак рођења. Овде нисмо случајно поменули и астрологију и астрономију с обзиром на то да су с тим у вези потребна појашњења како бисмо правилно протумачили овај Растков поступак.

Све до XVII и XVIII века, када се јавља потреба за егзактношћу у науци, нису наглашено маркиране разлике између астролога и астронома³², те су се и у латинском средњем веку термини „астрологија“ и „астрономија“ наизменично употребљавали, иако и у том периоду не мањкају напади на утемељеност астролошких знања³³. Када се успоставља диференцијација између ова два термина, астролог је проказан као шарлатан, а астроном представљен као еминентни научник³⁴, што је угрубо подела коју познајемо и данас. Но, то не значи да је астрологија прогнана у потпуности из интелектуалног дискурса, јер је њено присуство видљиво у модерној култури и уметности до данас³⁵, а важан статус имала је и у двадесетовековној психологији.³⁶ Овај кратак опис комплексних веза и „трвења“ између астрологије и астрономије представљен је будући да и у Дану шестом препознајемо лиминални поступак при тумачењу планетарних појава који илуструје својеврсно склизнуће из науке у мит.

С обзиром на то да је Стеван Папа Катић, главни јунак Растковог романа, научник, палентолог, не изненађује нас његово знање из астрономије које омогућава да израчуна небеске координате у тренутку када се његова изабраница родила, али контекст у ком се дешава потрага за таквом врстом знања довешће у питање чисто научну мотивацију: „Стеван чита странице великог космичког дневника у намери да открије план и распоред звезда на дан Миличиног рођења, и то је тренутак промене, његово значење добија другачији смисао у којем поред универзалне има места и за интимну истину.“ ³⁷

Дакле, чист астрономски приступ не задовољава Стеванове потребе за сазнањем, те иако се нигде експлицитно не јавља астролошко тумачење „записа неба“ – јасно је да је овај запис настао као тежња за личном спознајом, те је његова потенцијална интерпретација блискија оном дијапазону значења и тумачења које би нудила астрологија. Израчунавање небеских координата гест је снажних емоција Стевана према Милици, која на симболичком плану као да илуструје људску мотивацију скривену иза давног преласка из астрономског у астролошко поље, из поља геометрије и математике у домен наратива о човечанству који је заснован на математичким и геометријским принципима као полазним тачкама универзума које тек треба да буду протумачене и испричане.

У Стевановој спознаји препознајемо одлике еманципаторног Ероса³⁸, који има несумњивог удела у преиначењу његовог дотадашњег научног искуства у отворености ка митском искуству, те ће и његова смрт бити пропраћена визијом о старословенском рају, као спокојна смрт васколике самоспознаје³⁹.

Узевши у обзир да је роман Дан шести дат у форми дневника који Стеван Папа Катић води током Првог светског рата и Албанске гоготе, а потом и у Сједињеним Америчким Државама, те да је у првом делу романа описано његово присуство приликом Миличиног рођења, захваљујући коме успева и да забележи датум и време тог догађаја који је на њега оставио велики утисак, можемо закључити да исходиште свеприсутног брижљивог дневничког бележења датума свој космички смисао задобија управо у тренутку када Стеван успева након неколико деценија да спозна да његова забелешка о тренутку Миличиног рођења има судбинског одјека, те и да представља тачку из које се може поћи за новом перспективом погледа на универзум и људски удес.

Пошто нам роман Дан шести пружа довољно података о месту и времену забележеног након Миличиног рођења, одлучили смо да, експеримента ради, начинимо астрономски прорачун према задатим координатама. С обзиром на то да садашњи (дигитални) калкулатори наталног хороскопа представљају изум модерног времена, ком Растко није могао имати приступа, присутна су минимална одступања у прецизности рачуна, али је сличност са астролошким прорачуном који је инкорпориран у роман запањујућа.

Прорачун у следећој реченици: „Сунце је тада било у квадратури са Марсом и ишло у сазвежђе Стрелца; 25. новембра у 6 часова, ваљда само неколико сати након њеног рођења.“⁴⁰ у потпуности се поклапа са астрономским прорачуном овога тренутка у стварности, док су минимална одступања присутна у наводима о положају сазвежђа и координатима небеских тела у наставку описа.

Свакако да овај ванлитерарни експеримент упућује на Расткову посвећеност сваком детаљу који уноси у текст, несумњиво знање из домена астрологије/астрономије и потребу за даљим истраживањима поводом статуса ових појава у његовом делу.

*

Хронолошки преглед Расткових дела у којима се јавља астролошка симболика успостављен је како бисмо могли да посматрамо генезу значењских преиначења која доживљава када је реч о односу човека и космоса. Од Бурлеске Господина Перуна Бога Грома, која сасвим у авангардном маниру критички преиспитује свеколика достигнућа у погледу човековог знања о универзуму, до Дана шестог који акумулира различита искуства мита, науке и уметности, без младалачког негаторства и цинизма, где је Расткова поетика „[…] свој смисаони круг затворила митопоетском визијом циклуса смрти и метафизичке обнове људског постојања у размерама митског и космичког трајања.“⁴¹

Посматрање статуса и методологије астрологије у Растковом делу показује да она прати развојни пут његовог приступа миту, науци и схватању универзума, који се очитује у сложеном односу – од пародије и негације до прихватања.