Бојана М. Максимовић
ГНОСТИЧКА СЛИКА СВЕТА У СТРИНДБЕРГОВОЈ ДРАМИ CORAM POPULO

 

Већини Стриндбергових драмама својствена је изразито песимистична слика света. У доста њих, било имплицитно, био експлицитно, присутна је метафора овоземаљског живота као затвора, или чак гробнице, у којој је човек заточен и одакле тражи спасење. Иако се може запазити у читавом низу његових дела, попут драма Игра снова, Пут у Дамаск и Сабласна соната, ова метафора најочигледнија је у краткој креационистичкој драми Coram Populo¹. По званичним подацима, писање овог дела Стриндберг је започео 1877, да би га објавио наредне, 1878. године, као епилог стиховане верзије историјске драме Mäster Olof (Господар Олоф). Свој коначни облик драма је, међутим, добила две деценије касније, када ју је Стриндберг, након своје чувене, прекретничке „Инферно кризе”², прерадио, и нову верзију објавио као увод у дело Инферно, које се у форми дневника бави поменутим периодом пишчевог живота.

У епилогу Инферна, Стриндберг охрабрује своје читаоце да прочитају кратку драму која претходи том спису, а коју је сам окарактерисао као мистерију. У њој се, по његовом схватању, крије кључ за разумевање усуда који га је задесио у животу, а кога је уметнички прерадио и представио у том делу. Чини се да није претерано рећи да ова драма садржи и кључ за поимање слике света уграђене у многа његова познија дела, о чему ће више речи бити касније.

Иако се овај текст не бави подробније изворима из којих је Стриндберг црпео инспирацију, требало би укратко представити оне најважније. Трагајући за објашњењем свог усуда, али и за књижевном грађом за своја дела, Стриндберг се окретао најразноврснијим изворима. Кренувши од нордијске митологије и Библије са којима се изузетно добро упознао још у детињству, преко три немачка филозофа – којима, како је сматрао, дугује своје образовање – Едварда фон Хартмана, Шопенхауера и Ничеа, стиже до будизма, а потом и до хиндуистичке митологије. Током већ поменуте „Инферно кризе”, када су наизглед све оригиналне идеје пресушиле и када престаје да пише, боравећи у Паризу, тадашњем главном стецишту интелектуалаца и уметника, у складу са „духом епохе”, писац још више долази у додир и са разноразним окултним идејама. Пошто се у то време, попут низа других књижевника, окренуо изучавању природних наука, позитивизам, еволуционизам и сцијентизам свог времена преноси на духовни план и све те утицаје пројектује на онострано. Посебно занимање показује за алхемију и теозофију, па, следствено томе, проучава и дела свог чувеног земљака Сведенборга, филозофа, проналазача и мистика кога је прогласио за свог духовног учитеља.³ То, подразумева се, проналази одјек у његовим каснијим делима: примера ради, у драми Пеликан где се писац служи алхемијским симболима, почевши од оног садржаног у наслову драме, или у Путу у Дамаск, где протагониста после неколико интензивних покушаја успева да синтетише злато. Одраз теозофских представа, по којима се свет доживљава као тамница у којој човек испашта за грехове почињене у претходном животу, може се пронаћи у драми Сабласна соната. И у уметничком погледу, и у погледу извора из којих Стриндберг црпи своје идеје, његова дела под свим тим утицајима с временом постају све комплекснија, па у познијим драмама, попут Игре снова, можемо да пратимо преплитање хиндуистичких, будистичких, гностичких и теозофских представа – али то је тема за неки други текст. Захваљујући свом занимању за окултно, Стриндберг је осмислио нову методу писања. За њега езотерично⁴ није представљало само метод организовања текста, већ и начин живота у коме су се његовим свесним напорима непрестано преплитали фикција и факција, па је у езотерији видео средство које ће му омогућити да дође до спознаје себе, али и до прилике да обогати своје стваралаштво.⁵

Доследан себи, Стриндберг уопште не покушава да сакрије изворе који су му послужили као инспирација за драму којом се бави овај рад. Тврди да, када је тридесет година раније састављао поменуту мистерију, још увек није био упознат са учењем извесних јеретика званих Stedinger⁶, које је папа Гргур IX, 1223. године изопштио због њиховог сатанистичког учења. Писац у наставку цитира основне постулате на којима се заснива њихово наводно учење, које показује недвосмислене паралеле са гностицизмом: „Луцифер, добри бог, кога је протерао и заменио ‘Други’, вратиће се када узурпатор, по имену Бог, због своје бедне владавине, своје суровости и неправедности, буде презрен од људи и убеђен у сопствену неспособност”.⁷

Ако му се и поверује на реч да му је ово учење било непознато за време писања оригиналне, шведске верзије драме, то свакако није био случај док је писао верзију коју је на француском објавио у предговору свог Инферна. Слика света представљена у обе варијанте драме Coram Populo несумњиво показује дубоку, суштинску сродност са гностичким поимањем света, што ће овај текст настојати да покаже. Као предмет анализе послужиће обе доступне верзије, с тим што ће се аналитички део рада, када је реч о првој верзији драме ослањати на оригинални текст на шведском језику, док ће се у случају друге верзије анализа заснивати на преводу на српски језик. Иако извесне разлике свакако постоје, узевши у обзир чињеницу да је каснија верзија драме проширена и допуњена, одступања нису превелика, те упркос одређеним финесама, ови текстови откривају истоветан поглед на свет.

Пре конкретније анализе дела, потребно је осврнути се и на значење појма гностицизам и проблематику која се за њега везује. Тај термин се превасходно користи да би означио скуп синкретичких учења насталих у ранохришћанском периоду, која се сврставају у неканонско, односно хетеродоксно хришћанство. Проучавања у 19. и 20.в. су гностичким представама тражила различите изворе, попут паганских орфичких култова од којих преузимају дефиницију тела као „затвора душе“, затим грчке филозофије платонске или неоплатонске традиције, која је спојена са предхришћанским и хришћанским учењима о спаситељу човечанства, али и посебним, митолошки одређеним староиранским дуализмом зороастризма, египатским херметичким окултизмом, као и са елементима јеврејског мистицизма и кабалистичког учења. Комбинујући све ове елементе, гностици, односно „они који знају“, успоставили су своје заједнице сабране око неколицине учитеља и посредника знања, од којих су најистакнутији били Базилид из Сирије, такође познат као Василид, Карпократ из Александрије, и Валентин из Египта. Та учења свој процват доживљавају у ранохришћанском периоду, пре свега у II и III веку нове ере. Још од својих почетака, гностицизам је био маргинализован и сматран за јерес, а данас се, као што је поменуто, углавном сврстава у неканонско хришћанство. Међутим, последњих деценија, научници који се баве тим религијским феноменом, питајући се шта он заправо јесте, до те мере су проблематизовали коришћење термина „гностицизам”⁸ да се поставља питање да ли се он уопште може оправдано користити.⁹ Преиспитује се да ли је гностицизам засебна појава или заиста представља хришћанску јерес, како су сматрали хересиолози. Разматра се и његов однос према јудаизму, хришћанству и платонизму, па је, због изузетно комплексне и неусаглашене слике до које су довела ова питања, идеја о гностицизму као јединственом феномену врло уздрмана.¹⁰

Овде, међутим, треба нагласити да је, без обзира на то како стручњаци који се баве гностицизмом реше овај проблем, за проучаваоце књижевности Стриндберговог доба, битна слика гностицизма каква се могла срести у прегледима заснованим на полемичким и хересиолошким списима пре проналажења рукописа из Наг Хамадија 1945. године. Управо је окриће тог коптског корпуса тајних гностичких списа из основа изменило нашу представу о еклектичним гностичким системима и послужило као повод за преиспитивање оправданости коришћења поменутог термина. Пре тог револуционарног открића, знања о гностичким учењима углавном су се заснивала на сведочењима великих, непријатељски настројених, хришћанских полемичара попут Иринеја, Хиполита и Епифанија, који су живели између II и IV века нове ере.¹¹ Самим тим, у смислу извора и културне рецепције, за овај текст је битна прекритичка слика гностицизма какву пружа наука пре радикалног критичког заокрета, односно слика заступљена у изворима до којих је шведски писац могао доћи, или проучавањем самих гностичких текстова, или, што је вероватније, преко секундарне литературе и већ створене културне слике.

Иако, дакле, постоје одређена неслагања око тога шта гностицизам заправо јесте и шта представљају његове кључне теме, научници¹² углавном сматрају да је он заснован на основном миту о божанском елементу заробљеном у твари коју је створио демијург, а који се од окова овог света може избавити знањем – односно на теми спасења кроз гнозу. Гностички мит почива и на идеји о постојању два Бога – истинског, правог, несазнатљивог Бога, и демијурга, односно створитеља материјалног света.

У наставку, тежиште овог текста биће стављено на анализу поменутих гностичких елемената, али и слике Луцифера као доброчинитеља и избавитеља човечанства, која се може уочити у ткиву драме Coram Populo. Поврх тога, разматраће се и како Стриндберг настоји да прикаже и одговори на кључна питања која су заокупљала и гностике – наиме, питања о природи бога, човека и самог света.

ИСТИНСКИ БОГ И БОГ-СТВОРИТЕЉ

Једно од средишњих гностичких схватања јесте идеја о постојању два неистоветна Бога – истинског Бога и Творца материјалног света. Истински бог је непознат, недокучив и остаје заувек удаљен од пропадљивог света материје. Он пребива у наднебеском подручју које се налази изван домашаја опажајног света, кога један од најзначајнијих гностичких учитеља, познат као Базилид или Василид, назива надкосмичким. Бог који почива у спокојству и тишини јесте Врховно биће, Прабог и сведржитељ, који у себи садржи заметак свега, свих сила и моћи.¹³ „Он је безмерна светлост, сушта света чистота, неописива, савршена, вечна. Он није савршенство, блаженство, нити божанство, већ нешто далеко узвишеније него све то. Он није бескрајан, нити је икада био ограничен, већ је нешто узвишеније од тога. […] Он уопште није нешто што постоји, већ нешто много узвишеније од тога […] Не ради се о томе да је он узвишен (сам по себи); будући да је самосвојан, он није био део ниједног еона, а време није било његово својство”.¹⁴ Као што може да се примети на основу дотичног цитата, по гностицима, прави бог дефинисан је помоћу апстрактног термина савршенства који искључује било какав вид антропоморфизма и било какву уплетеност у свет.¹⁵ Он се само може описати негативним појмовима, односно помоћу таквих формулација као што су „није ограничен”, „није бескрајан”, „није нешто што постоји” итд.

Из правог Бога еманирају највиша светлосна бића, укључујући и Исуса и Софију, једну од централних гностичких фигура која представља персонификацију душе. Свако од тих божанских бића има властиту сферу, односно еон, у коме пребива безброј нижих и потчињених бића попут богова, арханђела и анђела.

У складу са учењем о постојању више Богова, и у драми Coram Populo јављају се два Бога. Први бог је у другој, прерађеној верзији драме објављеној у оквиру Инферна, у којој су описи и иначе детаљнији, представљен као „вечан” и „невидљив”. Као што је већ поменуто, истински Бог није Створитељ јер он нити ствара, нити суделује у стварању материјалног света, нити се може докучити. Сходно томе, истински Бог се и не појављује директно у драми, али се у више наврата спомиње. Тако, примера ради, из разговора Бога и Луцифера сазнајемо да „Вечни”, како је истински Бог назван у овој драми, тек сваких десет милијарди година залази у крајеве у којима столују ова двојица.¹⁶

ДЕМИЈУРГ

Зли или заблудели демијург који је творац материјалног света јесте још једна кључна гностичка тема. Често је представљен као у најмању руку некомпетентан, арогантан, ако не и отворено зао. Покаткад се замишља и као слепи бог који се понегде назива Јалдабаот, чије име вероватно значи „син хаоса”. У свом незнању, односно слепилу, из чистог хира, досаде, жеље за моћи, или злобе, он нарушава првобитну хармонију стварајући овај свет, а на тај начин и хаос. Попут Платоновог демијурга, он је неимар, градитељ који обликује сва бића и ствари чулног, појавног света, који је несавршена копија божанског модела. Подсећа и на старозаветног, осветољубивог Јахвеа. Како наводи Јуриј Стојанов, према Маркионовом учењу из другог века нове ере, кога обично описују као јеретика, али не до краја и као гностика, Бог Старог завета је био правични Бог Закона чији су строги судови у нескладу са суштином Исусовог јеванђеља љубави и милосрђа,¹⁷ па се Јахве у гностицизму одбацује као демијург. За разлику од хришћанских представа по којима се на свет гледало као на творевину добронамерног Бога-Створитеља, која по себи није зла (иако је оскрнављена присуством Сатане и његових злих духова), разнородне гностичке школе заступале су антикосмички дуализам у коме се материјални свет негира као несавршена и зла творевина неке ниже демијуршке или пак „сатанске” силе и супротставља се небеском духовном свету истинског, али далеког и непознатог Бога.¹⁸

Други Бог је код Стриндберга, опет у складу са гностицизмом, представљен као „зли Дух, узурпатор, Владар овог света”, божанство нижег реда. Приказан је као старац строгог, готово злог израза лица, дуге беле браде и са малим роговима попут Микеланђеловог Мојсија.¹⁹ И њему су подређени арханђели и анђели попут Михајила, Уријела, Егина и Амаиона, који су слични гностичким архонтима, духовима који човека задржавају у робовању материјалном свету тако што га приморавају да живи у незнању о властитој природи. Они помажу Створитељу да спроведе своју вољу и задржи човечанство у оквирима овог туробног света, и, што је још битније, главни су му савезници и гласници у борби против Луцифера, о коме ће бити више речи у наставку.

БОГ-СТВОРИТЕЉ И ЛУЦИФЕР

Већ је споменуто да је Бог-Створитељ представљен као негативна фигура, али он то није само у односу на истинског Бога, већ и у односу на Луцифера, чији лик у овом делу заузима централно место. Још у опису ликова у дидаскалијама у првом чину Стриндбергове драме може се уочити разлика између њих. Док је владар овог света по француској верзији драме „строгог, безмало злог израза лица”, Луцифер је „млад и леп”, бледог и светлог лица, са блиставим очима и зубима, и „са нечиме од Прометеја, Аполона и Христа”.²⁰ Њих двојица су браћа, али насупрот Богу који је приказан са малим роговима, Луцифер над главом има ореол. Таква слика не само да видно одудара од канонских хришћанских представа, већ чини и њихову инверзију, што се и те како поклапа са гностицизмом.

Поред поменутих описа, уз Луциферово име стоје још две одреднице – „свргнути” и „Лучоноша”. Објашњење прве одреднице може се пронаћи још у првом чину драме где се тематизује космичка борба између Бога-Створитеља и Луцифера, што је још један битан гностички елемент. Наиме, до те борбе долази због несугласица око стварања материјалног света. Луцифер, са којим Бог-Створитељ дели „поседе јужно од Млечног пута”, противи се његовој садистичкој одлуци да створи овоземаљски свет како би се потом забављао и наслађивао патњама његовог живља, које неће ни слутити у коју је сврху је настао, нити бити свестан свог порекла. „Створења која ће тамо живети вероваће да су богови, попут нас, и уживаћемо гледајући њихове борбе и њихову таштину”.²¹ Ту се јавља и мотив побуне јер му се Луцифер, кога ова замисао згражава, супротставља следећим речима: „Господе и брате, твоје зло срце тражи јад и пропаст; гнушам се твог плана”.²² Та побуна за последицу има Луциферово свргнуће, након чега услеђује и стварање материјалног универзума, ког, у складу са својим замислима, Творац именује као „свет лудости”.²³ Овде се, поново, на више нивоа могу уочити јасне паралеле са гностицизмом. Пре свега, то се односи на чињеницу да стварању света претходи побуна и борба на Небу, односно, како то дефинишу одређена гностичка учења, у духовном свету. Поврх тога, по гностичким схватањима, свет настаје захваљујући паду, грешци, незнању, односно зависти божанских еманација када један од житеља надсвета – бог, демијург, анђео или еон (термин који се често јавља у гностичкој космологији и означава вечно, живо и оличено биће) поремети космичку равнотежу омашком, из охолости или непромишљености, и када се уплете у природни ток ствари и изазове пометњу и грчеве огњене твари, што доводи до њеног кварења и постепеног падања ка нижим круговима. Већ је поменуто да демијург делује слепо, без знања, и да ствара свет из досаде и страсти, нагона за владањем и воље за моћи. У Стриндберговој драми, по једној верзији превода, у налету досаде Бог-Створитељ узвикује: „Нека се покрене свемир, доста је мировања!”²⁴, док у другој каже: „Нека буде покрет, пошто нас је починак искварио”.²⁵ У изворној шведској верзији анђелима упућује питање: „Зар вас вечност није заморила?”²⁶ Јасно је да је досада један од главних покретача који су довели до стварања света. На коју год верзију ове реплике да се ослонимо, његова изјава уклапа се у већ поменуту представу да у вечности не постоји кретање, већ само мир, и да стварањем света настаје покрет и пометња.

Гностичка слика света, као и слика света присутна у овој драми суштински је дуалистичка, јер је универзум схваћен као бојиште на коме се сукобљавају космичке силе Добра и Зла, Светлости и Таме, а индиректно, кад драму тумачимо у гностичком кључу, и Духа и Плоти. Следећа Луциферова реплика то и илуструје: „Јао онима који зло зову добрим, и добро злим; онима који од светлости праве таму и од таме светлост, који чине да слатко буде горко, и горко слатко!”.²⁷ Tи парови супротстављених начела и непомирљивих супротности у Стринберговој драми не настају истовремено, већ Светлост, Добро и Дух претходе Тмини, Злу и Плоти који настају као последица демијургове непромишљености и охолости. Како у гностицизму, тако и овде видимо јасну паралелу која постоји између материје и зла. Као што је то својствено еманатистичким гностичким системима, демијургов стваралачки чин представља отпадање и удаљавање од вечног Бога. Мрачни део космоса одваја се од светлог, односно „од светлости се прави тама”, у којој сада столује биће нижег реда, отпадник од истинског Бога, или, да се изразимо гностичким терминима, зли архонт.²⁸ Пошто прави Бог није ни у каквој вези са физичким универзумом, који је по дефиницији најудаљенији од истинског бића, демијургова мањкава креација прожета злом дуго опстаје таква каква јесте јер, како то Луцифер у овој драми запажа, Узурпатор побеђује јер је „јак као зло”.²⁹ Ипак, Луцифер, погођен неправдом и братовљевим окрутним хиром, наставља да се бори против већ учињене штете и на различите начине покушава да ублажи, или поништи последице Створитељевих злодела и избави смртнике из његове тираније. Самим тим, њему је у драми поред традиционалне улоге побуњеника, која је овде позитивно вреднована, додељена и улога избавитеља, што ће се ближе осветлити у следећем одељку. Његова дела, чак оправдано можемо рећи и подвизи, биће сагледани оним редоследом којим су изложени у Стриндберговој драми, која заправо прати, тематизује и прерађује неколико кључних старозаветних збивања.

ЕДЕНСКИ ПАД И СТИЦАЊЕ ГНОЗЕ

Као и код гностика, тема еденског пада код Стриндберга заузима битно место и посвећен јој је цео други чин драме Coram Populo. Борба међу анђелима и овде је повезана са падом човека, баш као и у гностичким учењима која се баве датом темом, Луцифер и Адам не падају истовремено, већ Луциферов пад претходи Адамовом паду. У сазвучју са библијском Књигом Постања, као непосредан повод за човеков пад, послужило је Адамово и Евино оглушење о забрану да кушају плодове са дрвета сазнања, на шта их наводи змија. Како у гностичким системима, тако и у овој драми, еденски пад је, међутим, превреднован и претумачен, тако да сви догађаји који су у Библији представљени негативно – овде добијају позитиван предзнак, односно доживљавају инверзију.

На почетку другог чина, приказују се Адам и Ева у Рајском врту где их је, након стварања света, сместио Демијург, који им, поврх тога, забрањује оно што је гностицима најважније – познање добра и зла. И овде уочавамо одступања у односу на канонску, старозаветну верзију повести о човековом паду. Пре свега, забрану не изриче истинити, прави Бог, већ Творац, односно, по француској верзији зли дух, који Адаму и Еви прете да ће, уколико прекрше забрану, умрети. Евино сагрешење у Едену, њено узимање плода са дрвета сазнања и губитак рајског стања тј. оно што се у Библији помиње као први и једини пад, овде је представљено је у благонаклоном светлу као пут ка избављењу из заточеништва у оковима од крви и меса, из заборава и сомнабулног стања у које их је ставио Демијург, а не као догађај који је иницирао вечно проклетство човечанства. Човек је по гностичком систему вредности проклет откако је пао у материјални свет и принуђен да пребива у њему, као најнижем од свих светова, и не слутећи истину о свом пореклу. Самим тим, први, односно прародитељски грех, и кршење Божје заповести, овде води ка ослобађању од заборава, стицању знања и буђењу свести, јер стекавши свест о свом пореклу, Адам и Ева су корак ближе спасењу и избављењу из тамнице материје. Међутим, појединац није у стању да до те спознаје дође сам, већ зависи од помоћника који ће му пренети то скривено знање, односно, по гностичким терминима, од неког ко ће му помоћи да достигне гнозу. Та улога је овде додељена Луциферу. Појавивши се у обличју змије, која је за гностике представљала најмудрије створење кроз које делују изасланици³⁰ вишег, правог Бога, са којима је у драми изједначен, он наводи Адама и Еву да прекрше забрану и уберу плод са дрвета сазнања³¹. Тако им открива истину о постојању више богова (по француској верзији ове драме), односно тачно два бога (по изворној шведској верзији), али и о њиховом властитом пореклу, а тиме и усуду: „Што се тиче овог овде дрвета, чим будете јели, постаћете свесни добра и зла. Тада ћете сазнати да је живот зло; да нисте богови, да је Нечастиви ударио на вас слепилом, и да се ваш живот не одвија ни због чега другог него зато да би послужио за подсмех боговима”.³²

Поред скривеног знања које им преноси, Луцифер их подучава о још једном дару који им може донети спасење – смрти: „Једите с њега, и добићете дар да се ослободите боли, радост смрти!”.³³ За гностике је и сама смрт позитивно вреднована и привлачна, јер верују да управо смрт делотворно ослобађа душу од ропства у тамници тела. Преневши им знање, Луцифер Адаму и Еви дарује слободу да могу да се врате у Ништавило, одакле су и потекли. Преко Луцифера, дакле, светлост самосвести допире до човека. Овакав вид гнозе, односно комплекс представа где је Луциферу додељена улога племенитог ослободиоца човечанства, а Бог одбачен као зао и тирански, назива се луциферијанском гнозом.³⁴ У наставку текста детаљније ће се проучити његова улога ослободиоца, веза између њега и Прометеја, као и то шта се крије иза назива Лучоноша.

ПРОМЕТЕЈ, ЛУЧОНОША И СПАСИТЕЉ

Као што је већ поменуто, Луцифер је представљен као побуњени, а потом и пали анђео, али у овој драми, у складу са гностичким представама, њега у понор одвлаче најбоље намере и племените побуде, односно чињеница да се успротивио тиранији окрутног демијурга и да жели да избави човечанство. Он је не само бунтовник, већ и херој. Уопште није случајно што Стриндберг, коме су и иначе биле блиске побуњеничке фигуре из грчко-римске митологије, у овој драми Луцифера доводи у везу управо са Прометејем. Тај лик из грчке митологије се, у складу са својом природом културног хероја, повезује са напретком човечанства, јер је човека подучио свим знањима која су означила почетак цивилизације. Оглушивши се о вољу богова, човечанству дарује ватру и због тога на себе навлачи њихов гнев и проклетство, па бива окован и прикован за стену где у најгорим мукама испашта због сазнања које је поделио са људима, све док Херакле не убије орла који му изнова кљуца јетру која се непрестано регенерише. Тако је и Луцифер у драми Coram Populo бачен у понор, а потом и окован, због својих настојања да помогне људима и скривеног знања које им је упркос забранама преноси.

У покушају да избави људе од јарма овоземаљског света, Луцифер их подучава како да се супротставе тиранији демијурга – преноси им гнозу, дарује им слободу, вино, учи их да критички размишљају и изграде Вавилонску кулу, а поред тога пушта на свет потоп и као избавитеља на земљу шаље свог сина јединца. Када је реч о мотиву потопа, поменути библијски наратив је у драми преобликован тако да иза њега стоји Луцифер, а не осветнички, старозаветни бог Јехова, Јахве или Елохим, како се библијски Творац још назива. Потоп је представљен као још један покушај да се људи избаве кроз смрт, а не као Божја одлука да казни људски род. Творац код Стриндберга решава да условно речено помогне Нојеу да сагради своју барку, али његова помоћ је и те како злонамерна. Он решава да избави „двоје најнеупућенијих”, односно „двоје од мање бистрих, који никада неће открити загонетку”³⁵, тј. спознати свој усуд. Овде треба додати да помињање „мање бистрих”, односно „најнеупућенијих” подсећа на гностичку поделу човечанства на хилике, психике и пнеуматике, где би хилици, односно духовни слепци, били људи који су потпуно огрезли у материју и којима гноза заувек измиче; психици би били почетници који су, иако укорењени у материји, кренули путем сазнања, а пнеуматици, савршени или изабрани, они који поседују највише знање и који су успели да трансцендирају и одбаце овај свет. Ноје би био сврстан у групу хилика, односно оних којима светлост сазнања заувек измиче и који свој животни век проводе у незнању и не покушавајући да одгонетну загонетку.

Пре него што се пређе на следећу тему, занимљиво је поменути и то да се потоп (али и остала Луциферова дела), као и Творчева „помоћ” могу посматрати из две опречне перспективе, па је тако и читава драма спретно прожета амбивалентношћу. Луциферова изјава: „Откако је љубав дошла на свет, моја власт је мртва”³⁶ из хришћанског угла и изван контекста одговара традиционалној представи Луцифера. Међутим, у контексту ове драме, а, треба додати, и у препознатљивом Стриндберговом маниру, љубав представља само демијургов подли трик који смртнике баца у још јаче окове и тиме им онемогућава да достигну спасење. Исто тако, покушавајући да човека отргне из уснулости и просветли истинским сазнањем које ће му помоћи да трансцендира створени свет, Луцифер људима дарује винову лозу „чији сок лечи од глупости”, само један гутљај је довољан да се спозна истина (што је јасна алузија на латинску изреку „in vino veritas“). Мећутим, Бог ту биљку обдарује „необичним врлинама” – лудилом, сном и заборавом, које, сасвим у гностичком духу, красе овај „свет лудости”. Попивши њен сок, „људи више неће знати шта су њихове очи виделе”, односно истина ће наставити да им измиче.³⁷ Сегментом о вину, Стриндберг овде постиже комичан ефекат, али у исти мах поткрепљује и аргумент да је свет у датој драми приказан као једна велика космичка фарса. Следствено томе, пуштање потопа на свет утемељен на злу, као и остали Луциферови поступци, у одговарајућем контекстуалном кључу само појачавају његов позитиван приказ и доживљавају се као племенито дело.

Као спаситељ, Луцифер људима „жели срећу” и „пати због њихових патњи”.³⁸ Из приложеног описа видимо да Стриндберг Луцифера доводи у везу не само са Прометејем, већ и са Христом (што и сâм спомиње у дидаскалијама у првом чину). Осим што Луцифер, као и Христ приноси себе на жртву како би избавио човечанство, Христ је овде представљен и као Луциферов син јединац кога он шаље на земљу да умре за смртнике како би сопственом смрћу код њих поништио страх од смрти. Ова представа је опет радикално другачија у односну на канонске, у том смислу што је Исус представљен као Луциферов син. И Стриндбергов Исус смртнике од овог света покушава да избави својом смрћу и изведе их на пут спасења тако што ће их подучити истини и послужити као пример. То је у складу са хришћанским гностицизмом који, за разлику од фигуре злог Бога-Створитеља не одбацује Христа, већ се он, како Стојанов наводи, јавља као небески духовни избавитељ којег је непознати и највиши Бог послао као изасланика да пренесе гнозу људском роду (или, пак, само пнеуматичарима), док Демијург узалудно настоји да осујети ту његову мисију.³⁹ То је случај и у драми Coram Populo, где након доласка Христа, Узурпатор, покајавши се што је уопште створио свет, решава да стропошта земаљску куглу у понор (тај део постоји само у француској верзији која је, као што је већ поменуто, допуњена неким деловима којих нема у изворној шведској верзији).

Најзад, Стриндберг свог Луцифера упоређује и са грчким богом светлости, Аполоном. Тај Луциферов аспект подудара се са већ поменутом одредницом „Лучоноша”, као и са улогом датог лика, јер је он једина искра светлости на коју се човечанство може ослонити у свеколикој тмини материјалног универзума. Изједначен са јутарњом звездом над којом се налази „огледало које одражава светлост Истине,⁴⁰ он је звезда водиља човечанства и дела у складу са принципима Истине и Добра. Мотив светлости је, иначе, врло битан и за гностицизам који се обилато служи светлосном симболиком. Поред раније поменутих сукобљених принципа светлости и таме, у гностичким системима и сама душа, често је представљена као светлосна искра. У човеку је једино она божанског порекла, представља клицу божанске суштине и суштински је једнака Богу (што човек спознаје тек по стицању гнозе). Демијург је, насупрот томе, својим стваралачким чином од првобитне светлости направио таму. Да би се умањила трагедија и исправила кобна грешка стварања материје, „у свету се појављује искупитељ, спаситељ, светлоноша кога је непостојећи Бог послао као помоћ, и по помоћ, да привуче и прикупи искре светлости расуте и затомљене у глибу овога света”⁴¹. Дакле, Луциферу, односно Лучоноши, додељена је улога да сакупи изгубљене луче и да их поново врати тамо где припадају, односно истинском Богу. Поред битне гностичке теме пада и реинтеграције изгубљених искри, ту видимо и одраз старе индентификације Бога и Светлости. Одјек те платноско-гностичке представе проналазимо и у драми Coram Populo када Бог-Створитељ, након што се покајао због кобне грешке која га је навела да створи овај свет, завапи: „Кајем се! Ставио сам варнице своје душе у та нечиста бића […]”⁴². Делићи божанске душе и овде су уграђени у човека, односно и овде је присутна представа о Богу унутар човека, што је једна од кључних идеја западне хетеродоксије и езотерије. Међутим, код Стриндберга то нису варнице божанске суштине Истинског бога, већ Бога-Створитеља, односно демијурга, који се и сâм гнуша тога што је такорећи окужио своју душу убацивањем искре свога бића у нечист. То пружа прилично негативну слику о људима, јер од њих зазире чак и једно искварено и зло биће попут Створитеља. Луциферу као доброчинитељу човечанства, људи никако не узвраћају истом мером – чак га, слепи у свом незнању, доживљавају као богохулника и ђавола, а поштују Творца, свог мучитеља. Ипак, Луцифер до самог краја драме несебично истрајава у својој намери да им помогне.

Напослетку, треба поменути да овакав Стриндбергов приказ Луцифера и улога коју му је доделио представља одраз једне шире тенденције превредновањa Луцифера која се у књижевности XIX века може пратити од романтизма до декаденције и симболизма.⁴³ Још пре Стриндберга, захваљујући бајроновском придодавању прометејских одлика Луциферу (као и Каину), он доживљава велику трансформацију где од застрашујућег средњовековног лика постаје „симбол плементите побуне”.⁴⁴

ЗАКЉУЧАК

Анализа Стриндбергове драме Coram Populo открила је мноштво паралела са гностичком сликом света и показала да шведски писац у њој обрађује кључне гностичке теме. Пре свега, главну окосницу радње поменуте драме чини космичка борба између супротстављених принципа Добра и Зла, односно Светлости и Таме, у њој представљена као сукоб између Творца, окрутног владара овог света, који уједно није истински Бог, већ Узурпатор, и Луцифера, који заступа принцип Добра и представља изасланика вечног Бога, што је у складу са гностичким схватањима. Ту борбу подстиче Луциферова побуна против тираније Бога-Створитеља, који се стварањем материјалног универзума, такозваног „света лудости”, одметнуо и удаљио од правог Бога, Творца који је, насупрот традиционалним хришћанским схватањима, представљен као богохулник.

Даље, као и код гностика, у овој драми мотив пада игра битну улогу. По гностичком схватању, само стварање материје, односно твари, представља космичку катастрофу и пад, а земља је најнижи од свих светова, талог космичког отпада који се на том месту накупио. У тај доњи свет који почива на злу, услед побуне пȁда и Луцифер, а за његовим падом услеђује и еденски пад подстакнут Адамовим и Евиним кршењем Божје заповести да не беру плодове са дрвета сазнања, на које их је навео Луцифер који им се приказао у обличју змије. Тај догађај је у овој драми, као и код гностика, представљен је у благонаклоном светлу, јер Луцифер рајском пару преноси гнозу, односно знање које ће им донети спасење и помоћи да се избаве из окова овог света.

И остале библијске теме у Стриндберговој драми прерађене су тако да приказују инверзију хришћанских вредности, на тај начин афирмишући гностичко поимање света. Сваки догађај у себи носи амбивалентност – управо због тога што су представе које се у Библији поимају као негативне, у контексту ове драме приказане позитивно, и обрнуто. Такво превредновање библијских појмова, догађаја и личности огледа се и у приказу Луцифера као племенитог бунтовника који у себи носи прометејске црте и представљен је као херој, подучавалац и избавитељ човечанства. Поврх тога, приказан је и као Лучоноша чији је задатак да сакупи изгубљене искре божанске душе и изведе их на прави пут, што је повезано са гностичком светлосном симболиком.

Најзад, у сазвучју са гностичким учењима која полазе од утемељеног става одбацивања овог света као празнине, ништавила, привида, творевине демијурга која почива на злу – и Стриндбергова драма Coram Populo прожета је одразима такве слике. Појавни свет, материјални „свет лудости”, представља пародију стварања и кривотворење савршенства, а у овој драми само његово постојање разоткрива се као космичка фарса. Следствено томе, гностички мит о стварању света испуњен драмским потенцијалом, показао се као погодан за исказивање пишчеве песимистичне визије живота и човека, којом су и иначе проткане многе његове драме.