Немања Радуловић
НАУКА О КЊИЖЕВНОСТИ И ЕЗОТЕРИЗАМ: ШИРЕЊЕ ХОРИЗОНТА
Проучавање односа књижевности и езотеризма није ново. Пре скоро једног века изашла је студија Огиста Вијата о езотеричним изворима француског романтизма, а пре више од века студија Александра Пипина о езотеричном руском масонству, укључујући књижевност – да наведемо само ове, већ класичне радове. Могле би се наводити многе друге студије о неком езотеричном извору и изабраном писцу, покрету, периоду: о спиритизму и руској књижевности XIX в., Јејтсу и Херметичком реду златне зоре, о Кафки и Штајнеру и Kабали, о Дантеу или футуризму и њиховим езотеричним темама – рекло би се да проучавања не мањка.
Па ипак, ситуација је сложенија. У тим истим студијама може се и прочитати како су се истраживачи, улазећи у ту тему, изненада нашли на терену на којем нису знали одакле да крену, односно нису имали претходнике на које могу да се ослоне и да су наилазили на чуђење колега Поделићу лично искуство од пре двадесет година, из периода када сам писао свој први рад о српској књижевности и езотеризму: грађа на ову тему је била веома оскудна – постојала су два чланка Анице Савић Ребац из педесетих година, неколико чланака о Кодеру, пар помена езотеричних тема код Драгутина Илића и Симе Милутиновића. Питао сам се да ли су нека тема, неки мотив – заиста езотерични? Која литература о самом езотеризму је, уопште, поуздана? Касније сам од колега који се баве истим темама у својим националним књижевностима чуо да су имали исте запитаности на почетку истраживања.Ту је и неизбежно објашњавање, готово обавезно заклињање, да проучавање езотеризма није његово пропагирање или практиковање и да се аутор студије не бави, на пример, спиритизмом већ покушава да разуме зашто се неки писац спиритизмом користио. Ова ситуација мноштва студија и њихове неинтегрисаности делом је неизбежна, јер су углавном монографске и везане за историје књижевности појединих језика. (Наравно, резултати из једне филологије итекако могу бити од користи другој, не само у смислу тема и извора, већ и методологије – те је, када је до таквих сусрета долазило, то било плодоносно). Други разлог било је само заобилажење езотеризма као дела културне историје: он је зато у новијим проучавањима описан као „корпа за отпатке одбаченог знања“ западне културе. Студије из књижевне историје можда донекле релативизују ову слику јер је о езотеризму, како видимо, писано… али оне нису мењале шири поглед на езотеризам у култури. Формирање проучавања езотеризма у последњих тридесетак година са својим вокабуларом, методама, па већ и са генерацијским сменама парадигми, утицало је и да се проучавање односа књижевности и езотеризма шири, да број студија расте а да се терминологија све више прецизира и уједначује. Није реч само о индивидуалном истраживачком раду већ и о увођењу универзитетских курсева, одржавању конференција и осталим облицима научног рада којима нека област стиче своје место у академском свету.
Овај темат је један знак таквог ширења и у српској култури. Четири рада, хронолошки поређана, дају пресек сплета књижевности и тог чудног, изазовног, често одбојног, али фасцинантног комплекса названог „езотеризам“. Дела су из четири књижевности: римске, шведске, српске и руске; и четири извора: античке магије, гностицизма, астрологије, неошаманизма. Ноел Путник показује како се у Вергилијевој Енеиди, поред мноштва слојева, налази и, слабо уочен, магијски. Како се антика пренела у савремено доба, тема је рада Бојане Максимовић која представља гностичке теме у верзијама Стриндберговог драмског текста. Бојана Антонић показује да се Растко Петровић, сем других области за које се зна, интересовао и за астрологију. Марија Кувекаловић анализира коју улогу има (нео)шаманизам у делу Виктора Пељевина, писца који је у једном интервјуу рекао да за њега самиздат није био Солжењицин – већ Кастанеда. Антика, симболизам, авангарда, постмодернизам – а свуда неки облик езотеризма!
Радови у овом темату показују истрајност езотеризма у књижевности, његову привлачност за ствараоце и подсећају колико тога још има да се истражи.