ДВАДЕСЕТ САВРЕМЕНИХ СЛОВЕНАЧКИХ ПЕСНИКА
(мини антологија)1

Томаж Шаламун (1941–2014)

СИМБОЛИЧКИ РЕД

Господе, снабди ми вратић и груди.

Роде ми се каче на раме и кљуцају.

Из ждрела једем. Поларна светлост је могућа.

Розе шоља. Влажни столови од прућа.

Шта, ако би била под плочицом вата и млади

господин сома убио? Ко би опљачкао мирисе

мог млинског камена и интервјуисао маму с

локнама? Кад би ми сместили лутке на полеђину

камере, задовољило би ме и то. Камера

је имала још угризе гризлијевог зуба. Лутки се

један прст купао у крви. Би ли га завила и поштовала? Лего

коцком би га можда одломила. Одговарао би

Аладин и магарац, који воду носи, далеко,

далеко од Јерусалима, као у Христово доба.

 

Милан Деклева (1946)

ВИДИШ КАКО ЈЕ ЧОВЕК МАЛЕН…

видиш како је човек мален

видиш како обгрљује своја колена

и уснице гризе

видиш како је човек јадан

усред свемирске главе

усред космичке гљиве

врти се у празном лавежу звезда

увек на самом рубу

џиновске мишице која се стиска у страви

шири у љубави

облак лебди како би ти било лако

нацртано бешавно небо

џепу човековом примерено

 

Андреј Медвед (1947)

ФАУНОВО ПОПОДНЕ

одломак

Empty spaces, abandon places

*

Галеб у трбуху који кљује кроз

танку опну коже….Као жив извор, као петељка цвета

што подигне с пелудом паунову главу… У опојну и мирисну лаву,

која прекрије росну траву, у затиљак и

рамена, као мокра и пребрисана имена… Као грудва

пепела, као нема и двоножна имела. Као трошно дебло тињало је

плаветнило, као псећа слина држе се заједно

вршци прстију равнолинијски над хоризонтом… Као пљување

извиру и као завесе светлости скривају маске за лице… Као малене кртице

телесне плазме се скривају

неподношљиво мали гноми у крви, као пиво у коси

и као пипци у осовини… Као мокра птица на длану, растопљена клица у

испраном раствору, у небеској кани… Где

су нестале лиснате ролне? У слатким, преслатким шам-ролнама?

Јесу ли се распршиле у згњеченим табацима хартије? У грудви из уста и ждрела? У покладама осећаја

после убода краљевске жаоке?

У течности, лепљивом водонику, у цистернама с гасом?

У мрављој киселини? У неексплодираној мини у тишини пећине?

 

Иво Светина (1948)

MAL DI MARE

3

Срце је врт у којем цвета само један цвет, цвет љубави? Дању с трњем, ружа. Да ли ми је израсло у жалости трње? Ходам по празној кући, још се Касандре клоним, тугујемо сваки на свој начин. Улазим у Балдасареву собу, додирујем његову одећу, лежем на његову постељу и још слушам његово притајено, бојажљиво дисање…

Дани пролазе, ноћи немају крај, галебови криче, канали ћуте. Понекад узмем у руку лауту, не слуша ме… прсти су ми отврднули, душа мелодију жели а нема је, ниоткуд је нема…

Понекад узмем у руку перо и желим написати жалопојку за љубљеног брата. Папир остаје празан, празан… бео…

Смрт црнином сја…

 

Зоран Певец (1955)

СТУПИШ У МИСАО ПЕСМЕ…

ступиш у мисао песме

и погледаш је изнутра

и видиш како у њој река тече

како те најслађа драга љуби

и слушаш како звони звоно смрти

како ветар у дивљини завија

и миришеш покошену траву

и жуте листове гинка

и сањаш о граду од камена

и о змији у њему

која пази на твоја слова

и посебно на сваку реч

затим напишеш наслов песме

и избришеш ли га

свет је много празнији него пре.

 

Милан Вицентич (1957–2017)

ХЕЛОЈЗА

Стаза која кроз врт пролази

завија између дрвећа

с клупом на којој пар

се грли рукама обема

он више тих него плах

она стискајући колена

ко их смекша кад падне мрак

а конац се замрси

по којем двоје неумољивих

не пронађу пут до гроба

 

Мириам Древ (1957)

УЈУТРУ СЕ ОБРИЈЕ…

Ујутру се обрије. Као да је све по старом. Умочи четкицу у сапунасту воду, нанесе пену на образ, саструже бритвом. Оштрица засветли у огледалу, иде по врату, бради, лицу и под носом.

Зна шта треба: упркос оштрини, скоро никада крв не потече. Све обави пре него што се просторија угреје.

Њу изјутра пробуди хладноћа без обзира на годишње доба. У зимским данима иде да наложи ватру. У тој кући нема довољно топлоте. Земља се хлади, као што поима она.

Огрне се вуненом марамом, завеже кецељу око стомака. Поглади се по њему, тој празној, тамној рупи. Из ње је током неких пређашњих времена и микро ћелије никло шесторо деце.

Зна за болести свих облика и врста. Она на порођају, када истиснеш биће, је најслађа. Ако те раздире мноштво грчева, неко ко то зна зашије ти тело.

Тада она, која схвата како није могла у смрт уместо њих, бритвом невидљиво реже где пулсира биће. У срцу, које још куца, без обзира на све.

 

Марко Елзнер Грошељ (1959)

ПОЧЕТАК НАС ИЗАБИРА….

Почетак нас изабира.

Конац је неизбежан – повратак.

Пишем дневник шушкања. Јер је свака реченица,

сваки стих, пејзаж, писмо – То.

Бесконачни огртач могућности

Сребрнина на длановима, предео без сенке.

Много дана сликала си златне крушке

а ја сам их упесмио.

Надолазио је хлеб из прве пролећне траве.

Свако је имао своју бурмутицу,

своју омиљену слику –

магнолије и слика лисца

заденута за креденац.

Возићемо се сада чуном по свим рекама света.

До осветљеног места кога нема.

Са задимљеним пољупцем међу гљивама.

Ту се држимо за руке, с другим челом

орхидеје, с другим гласом карлице,

речима које заиграју када у море дунеш.

 

Иван Добник (1960)

ЗАТВОРИШ СВОЈЕ ОЧИ

Затвориш своје очи и моји прсти су реке звезда

које те милују. Ветар заспи у ноћи у којој

спуштамо наше једрењаке на безвремено море.

Безвременост замирише на сланој роси коже.

Бежећи у себе, тело ти је сунчев огањ који плеше.

Падаш у мене: дуго путовање отпочиње.

Слапови неизговорљивих речи задобили су

тежину белих грличјих крила, скривених у твојој црној коси.

Нема језика на земљи којим би се могло изрећи име твоје лепоте.

Тела говоре речи птица и валова

Са изгледом дрхтавих житних поља под дугим

Летњим светлостима. Затвориш своје очи

на шумској чистини посред собе и пијем те

као реку с извора у пространствима гора.

Тако ми долазиш у снове те ноћи.

 

Цветка Бевц (1960)

БАКРОРЕЗ

Заглавила сам се у туђем погледу,

и убод сам игле за хиљаде

мојих корака, усмеравање руку

за узвикивање успона и падова,

као да су сви догађаји испричани,

урезане линије уместо бора,

познаваоци будућег лица

у брзом грабљењу среће,

преобраћене у своју супротност,

уши, покривене косом,

неће изневерити успомене,

склоњене под лобању,

у очима тама, изједена

упадљивим обртима сунца,

наложила је уметнику

да обради мој лик,

као да сам све чега има,

суживот и издаје мојих сестара

нису искључени, остају

у висинама, украла сам их птицама,

разгласиће истину и лаж о мом постојању,

бакарна ће плоча зацврчати,

матрица за причу ће призвати

посматраче птица, у отиску

нестаће без трага.

 

Барбара Корун (1963)

ЈЕЗЕРО…

језеро

вода

дисати

под површином

ситне честице

рана

смрт

нешто веома

вруће

крв

крв и вода

вода постаје крв

крв је као вода

посвуда:

рат

 

Иво Стропник (1966)

ИЗ РЕЧНИКА МЕЛАНХОЛИЈЕ И ВЕДРИНЕ

ФОТОГЕНИЧНА – Јесу ли музе најнадахнутије крај постеље? Под тушем? Уфротиране? У свиленој хаљини?

С виолончелом међу коленима? Између нарицања просјака и надвладане маште?

Постаје ли нагост с годинама све мање срамежљива? Каже ли свет нешто на свом настанку задњици дојенчета?

Сова, која сваке ноћи за тебе бди, то дуго зна колико си луд!?

 

Петер Семолич (1967)

ПРЕДМЕТНА ПЕСМА

Предмет. Најпре га именуј, већ је довољно

Тајни на небу и на земљи. Опиши га.

Његов облик и боју, његов мирис.

Додирни га прстима и језиком. Како је лако

изненадити те. Како је свет укуса простран и

пун изненађења. Предмет попуњава просторе твојих

осећаја и можеш видети своје мисли које збуњене и

престрашене круже около њега. Али нисмо

још тамо. Учиниш корак-два уназад и угледаш

друге предмете, веће или мање, теже и лакше,

што ступају у однос са њим, као што ти никада нећеш.

У тој игри – једанпут за промену – ти ниси објекат,

Гледаш га и покушаваш га повезати с откуцајима срца,

с лаганим боловима у пределима јетре, с тиштањем желуца.

Мислим да продиру у тле, уместо предмета призивају

празнину – ниједна метафора те неће спасти од ње.

 

Андраж Полич (1972)

ЧАЈНИК

Зима.

У чајнику зелени чај.

У соби топлина ноћног мира.

Слушам како снег пада.

Тако као Ким Си–суп у Источној шуми.

Пре много векова.

Слушам како пепео отресам:

неке давне вечери…

А сада сам ту у зимској тишини.

Осећам плиму времена.

Слушам како снег пада. ,

 

Грегор Подлогар (1974)

НА ЈЕЗИКУ БЛИСТАВОГ ДАНА

Написати песму како би дан био дужи.

Мислити на ближње и заборавити

на предизборно време. Тражити ново.

Све радити полако. Све радити тихо.

Љубав је. шири се у круговима.

Једни су прегорели а авангарда пушта пипке.

Нова кеса, стара кеса, нова кеса.

Изаћи напоље да ветар зарже.

Изаћи напоље да се свет на ноге постави.

Изаћи напоље, праве ствари на права места.

Шта друго?

 

Marcello Potocco (1974)

ТВОЈА УМИРУЋА КУЧКА

Приђи и одгрни завесе – направи с њима нешто

што још никада ниси видела, Нека ништа не остане,

осим њихових нити: њихових дугих и танких нити.

Још се живљење само од себе не зауставља

ако га не претвориш у лепоту отапајућег снега.

Да му се пресуди као облацима у кинеским

песмама и да се кроз њега види. Свећа је упаљена.

Дрво се премешта у другу атмосферу. Налажем

трску на трску. А сунце се појављује тек

после дугих огњева. Не знаш где идемо даље,

знаш да те видим у тој тканини завесе. Удаљаваш

се на другу страну, увек је премало нечега

да би проговорила… Горе се топе и не

истежем руке како би их задржао. Облаци те

поздрављају, небесима полако климаш, а пре него што

поглед одвратиш, полако, полако узимаш дах.

 

Матеј Крајнц (1975)

ЉУБИТЕЉИ ЗЕЉА

љубитељи зеља

никада не доручкују.

није им до

маргарина и хлеба.

чај им звони

прекратко.

о кафи

не размишљају.

не пада им на памет

да на балкону

попуше јутарњи чик,

повуку га пред уградним ормаром.

зеље потом

свакад наквасе.

 

Миљана Цунта (1976)

КАМЕЊЕ

Мртви носе тешко камење

У државу живих.

Са сваким даном нова тежина

близине која се на време није

разоткрила

Трипут сам те порекла.

Први пут због страха.

Други због стида.

Трећи од заборава.

Сада камење бројим пред улазом

у мој дом. Још мало

и више неће ни бити излаза.

Бежим у заборав, стид и страх,

у преживеле облике беспомоћности,

а потребно је ново држање

да изађем као победница

у време опадајућих ритуала:

некакво изненађење,

чудо истрајности, храброст

за пролазак кроз зид.

Али можда визија

без зидова и врата,

бујно пролажење,

мирис земље.

 

Кристина Кочан (1981)

ТИГАР

сваки никоме у наручју

тежина у тонама шапат

у уху никога у мраку

очи што у даљину зуре

зујање женских

гласова како звони

вода океана у безветрици

тамна је или азурна

вода Хадсона хладна

игла према северној шуми

сва тежина у праску

у ватром умртвљеној киши

у снегу потом па у леду

кости остају близу

дивље ћурке

трепћу звезде

негде у нади да се

разведри да се прегрми

још једна зима

 

Наталија Миловановић (1995)

ПЕРСПЕКТИВЕ

Сусед на балкону прави

кућицу за птице,

кућицу за људе,

да задиви

људске очи.

Шта ће косу или врапцу или сеници

црвени кров са сивим димњаком?

Зашто једноставно не могу

видети лепоту,

питаш ме,

а мислиш,

зашто не желиш видети, зашто уочаваш

само слабости свега око себе?

И затим се сетим

оних ласта

што су на Премуди падале

из гнезда

и конобара који их је

на лествицама враћао у довратак,

спасавао од мачака,

гунђајући притом:

јебига мали,

куд си кренија кад не знаш летит?

Лакше је лепоту видети

из птичје

него из жабље

перспективе

која ожиљке разоткрива.

 

ТЕЛА РЕЧИ САВРЕМЕНЕ СЛОВЕНАЧКЕ ПОЕЗИЈЕ

Одговорни уредник љубљанског часописа Поетикон Иван Добник и члан уредништва Зоран Певец приредили су, крајем 2024. године, поводом двадесет година овог часописа, антологију песника који су у њему сарађивали, и назвали је 20 година Поетикона. Песника је двадесет и сваки од приређивача одабрао је по десет да би сачинио избор њихових песама за ову прилику. Ова антологија истовремено је и антологија савремене словеначке поезије уопште, пошто су се на страницама овог часописа специјализованог за поезију, словеначку и страну, нашли готово сви значајни песници који се тренутно у својој земљи баве писањем песама.

Одлучио сам се да, користећи се овом антологијом, изаберем и преведем по једну од песама сваког од заступљених песника и тако покушам да упознам наше читаоце како савремена словеначка поезија у овом часу изгледа.

Пре тога био сам неколико пута у прилици да се и сам позабавим складањем антологија словеначке поезије. Најпре сам, заједно са Дејаном Богојевићем, сачинио две које су се заснивале на песништву представљеном у часописима у које смо пружали увид. Прва, на одређен начин повезана са оном којој сам се сада посветио, била је Антологија Поетикон (2014), а друга Антологија Апокалипса (2015). У првој од њих су од песника који су присутни у избору Добника и Певеца били заступљени: Томаж Шаламун, Андреј Медвед, Иво Светина, Зоран Певец, Милан Винцетич, Мириам Древ, Иван Добник, Цветка Бевц, Барбара Корун и Андраж Полич. Потом сам приредио антологију поезије словеначких уклетих песника Са сваком нас је песмом мање (2019) у којој сам заступио седамнаест песника и, најзад, Читати: волети. Савремена словеначка поезија (2019) са седамдесет пет песника, међу којима су: Томаш Шаламун (који је отвара), Милан Деклева, Андреј Медвед, Иво Светина, Зоран Певец, Милан Винцетич, Мириам Древ, Марко Елзнер Грошељ, Цветка Бевц, Иван Добник, Барбара Корун, Петер Семолич, Андраж Полич и Marcello Potocco.

Читав 102. број часописа Поетикон (2021) доноси антологијски избор из савремене словеначке поезије. Заступљено је дванаесторо песника (превео сам за овај избор њихове песме): Милан Деклева, Зоран Певец, Мириам Древ, Марко Елзнер Грошељ, Цветка Бевц, Иван Добник, Борут Гомбач, Петер Семолич, Луција Ступица, Миљана Цунта, Јернеј Жупанич и Наталија Миловановић.²

Антологије су нужно субјективне, с тим што антологичари покушавају, с мање или више успеха, да им прибаве и одређену дозу објективности. Када се напише „субјективне“, не мисли се да се уносе у њих само песме које су приређивачу драге, попут оних које налазимо у антологији Пола Елијара Најбољи избор песама је онај који се начини за себе самог (1947), који је већ насловом свог цветника јасно открио какав му је био наум. Антологије су субјективне јер антологичари не желе да прескоче песнике до којих је њима стало или стога што песницима које лично изузетно цене и сматрају их врхунским дају више песама него онима за које мисле да су од њих слабији иако је опште мњење, и критичарско, отворено на страни других. Могу бити, помало подмукло, и личне – тако што се песницима до којих антологичари држе бирају најбоље песме, а онима другима о којима не мисле најбоље – оне које су чак и лошије од њиховог просека. Тако се добија искривљена слика неке поезије. Коначно, антологичари могу и да умисле да су богом позвани да исправе криве Дрине., понеку или све. Иако се не може лако закључити шта је од побројаног лошије од другог, антологије су нужне и оне се непрестано складају. Пре свега, стога што омогућавају читаоцима, нарочито онима који не припадају средини коју антологија покрива, да стекну увид шта се у приказаној поезији збива те могу сами да посегну за збиркама песника који им „леже“, под условом да таквих збирки на језику којим се служе има. Остаје, свакако, као највећи проблем то што је поезија суштински непреводива. Нипошто није занемарљиво јесу ли пред нама, на пример, Шаламунове песме на његовом матерњем језику, словеначком, или на неком другом, на пример српском. Но, против тога се не може. Ипак, на крају свега, уколико је превод добар, поезија, истинска, сачува понешто од поетског злата које собом доноси.

*

Иван Добник, који са супругом Нађом има у Љубљани издавачку кућу „Хиша поезије“, у истој уређује две едиције Поетиконове лире и Сончница. У првој, која је налик на чувену библиотеку Poésie познате париске издавачке куће „Галимар“, штампане су, између осталих, и песничке збирке Лујзе Лабе, Марселин Деборд–Вилмор, Сен–Џон Перса, Ив Бонфоа, Филипа Жакотеа, Франсиса Понжа, Анри Мишоа, Клода Естабана, Мамуда Дарвиша, Адониса, Тадеуша Ружевича, Чеслава Милоша, Збигњева Херберта, Перси Биш Шелија, Вилијама Батлер Јејтса, Константина Кавафија, Велимира Хлебњикова, Риста Василевског, Љубомира Симовића, Дејана Алексића, Дејана Богојевића, Гојка Божовића. У њој су објављене и песничке књиге шеснаесторо песника који су у антологији која нам је послужила као предложак за избор који читаоцима Корака нудимо. По једну књигу у тој едицији имају Томаж Шаламун, Милан Деклева, Андреј Медвед, Иво Стропник, Милан Винцетич, Марко Елзнер Грошељ, Marcello Potocco и Матеј Крајнц; две – Мириам Древ, Цветка Бевц и Андраж Полич; три – Иво Светина и Зоран Певец, а четрнаест – Иван Добник.³ У Сончници су се појавили са по једном песничком књигом Андреј Медвед, Мириам Древ и Цветка Бевц, а са две – Иво Светина, Марко Елзнер Грошељ и Андраж Полич.

Словеначка поезија је готово увек имала песника којем је придаван орфејски значај. Најпре је то био романтичар Франце Прешерн, аутор епа чији је значај за словеначку поезију раван оном који имају Смрт Смаил-аге Ченгића за хрватску или Горски вијенац за српску. Но, кудикамо је значајнији његов, и у европској и у светској поезији знаменит, Сонетни венац. Други словеначки песник који је „поклопио“ све вредно што се у њој збивало је Сречко Косовел, онај кога су Французи с разлогом назвали словеначким, и словенским, Рембоом, песник који је умро у двадесет другој години а да за живота ниједну збирку издао није, да би, откривен у правом смислу речи тек после преране смрти, и данас био (и остаће такав) жив песник онако како је то тврдио за незаборавног Шекспира пољски театролог и есејист Јан Кот. Трећи такав песник у словеначкој поезији несумњиво је Томаж Шаламун. Четвртог још ишчекујемо а, усудим ли се да прогнозирам, од оних песника који тренутно песнички делају, чини ми се како би највећи кандидати могли да се нађу у Иву Светини, Андреју Медведу или Ивану Добнику. У доба Модерне словеначком поезијом владала је четворка Отон Жупанчич, Јосип Мурн Александров, Драготин Кете и Иван Цанкар, али се ниједан од њих не би могао посебно издвојити. У Косовелово доба и непосредно после њега „одскакао“ је Едвард Коцбек, а нешто пре Шаламуна Грегор Стрниша.

Задржимо се укратко на песницима заступљеним у 20 година Поетикона. Многи међу њима јесу и врсни есејисти, многи пишу песме у прози, готово сви изврсно преводе, а неки се баве писањем прича, романа и драма. Немали број – и музиком.

Томаж Шаламун има више од педесет песничких збирки. Признат је и у свету и по томе је налик на српског песника Васка Попу. Преводио је са шпанског, енглеског и француског језика. Има петнаест књига преведених на српски језик. Изазвао је праву песничку „револуцију“ у словеначкој поезији, окупљајући око себе нешто старијег Ника Графенауера и нешто млађе, Ива Светину и Милана Јесиха. Његове песме, пуне реторских питања, изломљене изнутра, веома налик на апејронистичке, отворене за ново, несмирајне, дијалог су са собом, светом, поезијом, али и са смрћу. Од његових збирки, осим прекретничког Покера (1966), издвајамо Методу анђела (1981), Баладу за Метку Крашовец (1981), Амбру (1995) и Бебице (2014).

Философ и песник Милан Деклева, поред поезије, пише прозу, драме, есеје, дела за децу, компонује и преводи. Штампао је двадесетак песничких збирки међу којима и Шепаве сонете (1995) и Истериваче смисла (2012).

Песник, есејист, теоретичар ликовне уметности и преводилац Андреј Медвед у својим многобројним збиркама показује еруптивни епски замах. Песме су му дуге, циклусно организоване, пуне реторских питања и анжамбмана. Наводимо следеће: Либија (2010), Медитеран (2011), Алиса у земљи чуда (2014), Рашомон у шуми (2014), Илуминације (2017). Последња у низу, Фауново поподне, особен је одазив на чувено Поподне једног фауна Стефана Малармеа које је музички обрадио Клод Дебиси, а кореграфију направио н одиграо фауна у представи Сергеја Ђагиљева и руског балета чудесни Вацлав Нижински.

Песник, драмски писац, есејист и преводилац Иво Светина је у последње време и буквално песнички „експлодирао“. Његове збирке, од којих издвајамо између осталих Кентаур, малине… и алкохол (2011), Маријине песме (2012), Оче, твоје очи горе (2017), Из кинеске свеске (2018) и Mal di mare (2024), су га, својим особеним класицизмом, несумњивом барокношћу певања и епском снагом једнаком оној Андреја Медведа, издвојиле међу многобројним одличним актуалним словеначким песницима и начиниле га достојним наследником великог Томажа Шаламуна.

Приметан је непрекидни песнички раст песника, есејисте, теоретичара књижевности (доктор је књижевности) и критичара Зорана Певеца. Његове песме структуриране у циклусе, творе праве мале песничке романе. Издвајамо збирке Мушкарци у соби (2004), У некој тачки (2006), То није Мишел Фуко (2015), Бекет – мој адвокат (2022) и У соби (2024).

Милан Винцетич је писао песме, кратку прозу, романе, радио-игре и књиге за децу. Песме су му углавном кратке. Особена су комбинација благе иреалности и стварносних исечака. Спомињем две збирке: Лакмус (2003) и Припеви (2017).

Мириам Древ, песникиња, романсијерка, есејисткиња и преводилац са енглеског и немачког језика, отвара веома присутно женско „крило“⁴ ове антологије. Као и Сречко Косовел или Иво Светина, на пример, пише и песме у прози. Скрећемо пажњу на њене збирке: Водена линија и, посебно, Тирсо (2017).

Марко Елзнер Грошељ, есејист и писац радио-драма, пише и особену поезију. Спомињемо две његове раније збирке: Издржати самоћу (2004) и Загризотине (2009).

Иван Добник, песник, есејист, књижевни критичар и преводилац (између осталог, и са нашег језика), постао је један од препознатљивих и најснажнијих гласова словеначке поезије. Овај следбеник Сен–Џон Перса, сваку своју збирку обликује другачије од оне која јој је претходила, постављајући високе стандарде поезији у којој ствара. Врхунске његове збирке су, по мени, Пред почетком (2010), Болска (2016), Тихе песме (2020) и Сасвим откривено небо (2023).

Цветка Бевц, која поред песама, пише и драме, прозу и књиге за децу и бави се музиком, у својим песмама оживљава античке теме, преиспитујући митско наслеђе. Песме јој садрже специфичну „причу“ која прошло пребацује у садашње и којом „намигује“ времену које тек треба да наступи. Штампала је веома мало збирки, а међу њима издвајам Одблеске (2009) и Сирингу (2017).

Барбара Корун, песникиња и музичарка, заговорница гендер поезије, објавила је такође мало песничких збирки међу којима и Пукотине (2004) и Враћам се одмах (2011).

Иво Стропник, вођа Велењске књижевне фондације, писац за децу и песник, творац је изврсних песама за прозу, инспирисаних надреалистичком техником аутоматског писања. Од многобројних, издвајам збирке Даљине (1998) и Књига шумова (2009).

Петер Семолич, песник, прозаик, есејист, писац радио-драма и књига за децу, остварује у својим песмама особену класичност. Оне су, ма колико то парадоксално звучало, иреално веристичке. Издвајам збирке Граница (2002), Вожња око сунца (2008) и Друга Обала (2015).

Андраж Полич је песник, композитор, музичар и играч. Једно време је живео у Прагу. Песме су му углавном циклично организоване. Спомињемо збирке Арабеске (2004) и Вода у пустиињи (2008).

Грегор Подлогар је песник чије збирке Вртоглавица заноса (2002) и Атлас (2022) памтимо.

Marcello Potocco се, поред поезије, бави и књижевном теоријом и преводилаштвом. Његове песме, макар издалека, подсећају на оне раније, писане везаним стихом. Између осталог, написао је и збирке Исправке песничке збирке (2007) и Знам те црне ствари (2017).

Матеј Крајнц је песник, прозаик (посебно су му интересантни романи), музичар и преводилац. Аутор је и Цељских балада (2019) и Лондона (2020).

Миљана Цунта, која се поред песништва бави и преводилаштвом, објавила је три песничке збирке: За пола неба (2010), Дневне песме (2014) и Спољашња светлост (2028).

Кристина Кочан, песникиња, доктор наука (теза јој је из америчке књижевности) и преводилац, ауторка је четири песничке збирке: Образац (2008), Бицикли и дудови (2014), Шавови (2018) и Сеобе (2021).

Наталија Миловановић, најмлађа песникиња антологије, која се поред поезије бави и есејистиком и преводилаштвом, рођена је у Србији, основну школу је завршила у Босни и Херцеговини а средњу у Словенији, студирала је у Аустрији и сада живи у Грацу. Објавила је само једну збирку – Подразумева се (2021).

Бацимо ли завршни поглед на песнике и песникиње који су пред нама и на њихове изабране песме, лако се да уочити сва разноврсност савремене словеначке поезије. Несумњиво, и њена вредност, која је чини једном од најзанимљивијих не само у нашем региону, већ и у Европи.

Избор, превод са словеначког и пропратни текст

Душан Стојковић