Зорица Свирчев
ПРЕ ПОРТАЛА

 

Милица је управо завршила своју конференцијску презентацију о утицају цијанотоксина у води за пиће на повећану инциденцу примарног канцера јетре, када јој је пришао Јуси и рекао да би једна група колега волела да чује њене незваничне приче o цијанобактеријама, којима је он био фасциниран. Конференција о значају и улози модрозелених алги у површинским водама се одржавала у Ослу, где су Милица и Јуси били позвани да одрже предавања о ситуацији у Србији и Финској. Милица је пристала да се након званичног дела конференције сретне са колегама у тој истој сали и да она, након паузе за кафу, исприча своје чудне идеје о улогама модрозелених алги које нису биле предмет научноистраживачког рада.

Још у току преосталог регуларног дела конференције, претурала је по компјутеру тражећи презентације и фотографије које је желела да прикаже заинтересованој групи колега као подршку својим идејама. За кратко време је организовала и формирала три нове презентације везане за податке из Кине, Ирана и Србије. Са нестрпљењем је осмишљавала излагање, које јој је причињавало много већи изазов и знатно веће задовољство него званична научна презентација.

Када су се угасила светла у сали, да би се јасније виделе фотографије које је припремила, осећала се као на највећој позорници света, пуна фасцинације према ономе што је говорила, весела и срећна због могућности да своје идеје подели са било ким, а посебно са колегама. Јуси је уживао да је гледа у том заносу, иако је сматрао озбиљним причама оне које су научно засноване и доказане. Ретке су биле прилике да може доживети Милицу у том њеном чаробном облаку инспирације, из којег је могао да види како излећу звездане искре заноса и надахнућа. Јуси тог послеподнева није слушао Милицу, јер приче је већ знао – само је посматрао ту необуздану енергију, задовољство и надахнуће, који су изазивали осмехе на лицу слушалаца, а да они ни сами нису знали зашто се осмехују.

Прва прича је започета искуствима из Србије, узорковањем воде из једног туристички познатог језера, где су тог лета десетак дана боравили њен брат и још неколико њихових заједничких пријатеља. Пројектне задатке о испитивању модрозелених алги у водама Србије организовала је тако да се на језеру појави баш тих дана када су њен брат и пријатељи тамо камповали, и да им се придружи неко време. Радовала се пецању, купању, а највише дружењу и забави поред воде. Међутим, када се појавила да узме узорке воде, друштво се паковало за повратак у град. Милица је разочарано питала због чега мењају план, а брат је безвољно и збуњено одговорио:

– Не знам… нешто се чудно дешава последњих дана. Не можемо да спавамо, а када заспимо или смо у неком полусну током дана, сви имамо сличне сензације, као да нам нешто једе прсте на ногама. А неки осећају то и на рукама.

– Шта вам једе прсте?! Шта радите ви овде? На чему сте? – покушала је да се нашали и изазове брата да јој каже коју врсту алкохола узимају.

– Шта „на чему смо”? Попијемо понеко пиво. Ни ракију више не узимамо откако се то појавило – разочарано је рекао брат и наставио утешно. – А и довољно смо камповали. Десет дана пецања, пливања, спремања рибе у котлићу и на жици, удисање свежег ваздуха поред воде… време је за повратак.

– Чекај, чекај! Молим те, реци шта вам то једе прсте! – није одустајала Милица, сада већ и панично покушавајући да схвати чиме су се дрогирали или отровали, или шта су већ радили.

– Па… не знам. Као нека змија, гуштер, нешто необично… као мали змај. Али, мени је чудно да сви исто сањамо! Помало се и плашимо свих тих змајева, аждаја, караконџула, дрекаваца, па бисмо ми ипак назад у град – правдајући се кроз шалу, њен брат је објашњавао разлоге њихове збуњености и забринутости.

Милица је невољно напустила језеро, са узорцима воде која је била тамнозелена од масовног присуства модрозелених алги и остала у контакту са пријатељима још неколико дана путем телефонских разговора. За то време је претурала по литератури, тражећи везу токсина које луче те алге када се пренамноже и евентуалних неуротоксичних ефеката. Јер, знала је да постоји група неуротоксина међу неколико класа токсина ових алги, али није била упозната са последицама оваквог дејства. У научној литератури је пронашла примере рибара који су остајали више дана на отвореном мору у чамцу, када су имали некакве халуцинације. У тих неколико студија о халуцинацијама, пронашла је детаље о квалитету воде и сазнала да су свуда биле масовно развијене модрозелене алге. Повезала је квалитет водених узорака које је испитала са претпоставком да је због пренамножавања модрозелених алги могло доћи и до производње и ослобађања неуротоксина. Боравећи поред водене акумулације са масовним развојем ових микроорганизама, брат је са пријатељима пливао удишући капљице воде, јели су рибу у којој је могло доћи до акумулације токсина и проводили дане и ноћи уз саму обалу језера. Након неколико дана, обавестила је брата и пријатеље шта је могао бити разлог појављивања њиховог чудног „сна“, али они нису много обраћали пажњу на њена опажања и налазе. Међутим, Милица је то веома добро упамтила и трагала за медицинским изворима описа халуцинација.

Док су трагали за модрозеленим алгама које насељавају лесне области у Кини, шетали су се по брдима прекривеним покорицама модрозелених алги. Милица је узимала узорке на сваком месту где је видела другачију боју покорица на путу којим су се кретали. Често је узимала и узорке са високих профила, који су се неочекивано уздизали на монотоним беспућима тог жутог пространства насталог од исталожене прашине. Овај жути ситнозрни седимент, који се назива лес, у свету је познат због ископавања у циљу прављења цигле и сличног грађевинског материјала. То практично значи да су све циглане настале на лесу. Око милион квадратних километара Кине је прекривено лесом, а има га и у Европи и на другим континентима. Посебно добро је истражен у Војводини, у којој се налази на неколико великих локалитета. Лес у Кини је распрострањен на огромним површинама, тако да су Милица и њене колеге у циљу узорковања користили и авио превоз. Нашавши се дубоко у сиромашном делу Кине, била је веома изненађена условима у којима људи тамо живе. Како на теренским истраживањима нису имали у близини место са хотелом, били су приморани да одседају међу локалним становништвом, које своје куће-пећине већ хиљадама година гради у дебелом лесном седименту. Лесни профили су стабилни седименти који обезбеђују дуготрајни смештај када се у њихову дубину укопа просторија довољно велика да се у њу смести вишечлана породица. Лесне куће-пећине имају један огроман полукружни зид направљен од дрвета или додатног лесног материјала. Врата и један прозор поред њих су најчешће направљени од дрвета. Те одаје служе само за спавање, а храна се спрема у другим кућама-пећинама. У непосредној близини се налазе сличне просторије у којима бораве домаће животиње. Након напорних теренских истраживања, Милица је уживала у разговору са домаћинима, у присуству колега који су преводили разговоре. Посебно је била опчињена једном старицом са изузетно малим стопама. У дубокој старости је и даље била веома лепа жена и Милица јој је уделила неколико љубазних комплимената. Старица је била расположена за разговор:

– Како вам се свиђа овде у нашем селу? Јесте ли још гладни?

– Овде је мало другачије него у нашој земљи – збуњено је одговорила Милица јер није схватала шта је старица подразумевала под изразом „село”. Али, брзо је наставила причу. – Ми живимо у граду, у великој згради, у стану са неколико соба. И имамо пуно путева и аутомобила – покушала је да направи основне разлике између та два начина живота, јер у близини њихових пећина није било ни зграда, ни пута, па логично ни аутомобила.

– Какве су ваше куће? Јесу и оне у брду као наше? Хајде да вам покажем моју собу, јер ја имам мали дом у којем живим сама у овом великом дворишту. Поред мене су деца, јер они желе да буду одвојени и чувају своју приватност – враголасто се смејала старица и не чекајући да јој Милица одговори, кренула је према својој пећини позивајући госте полукружним покретом главом. Милица је радо кренула за старицом и ушавши у њену кућу-пећину осетила се веома чудно. Осетила се као да је ушла у своју лабораторију, која је увек одисала истим мирисом баш као и ова лесна кућа. Била је зачуђена због те сличности, јер мирис је заправо био веома специфичан. Она га је звала „мирисом”, из љубави према модрозеленим алгама, али остали који осете тај задах, називају га смрадом. Чак су и супстанци која га носи дали посебно име – „геосмин”.

– Одакле мирис геосмина у овој пећини? – наглас је изговорила, иако је знала да нико од присутних није разумео то питање. Збуњено је гледала у старицу, осврћући се око себе. Узбуђено је гледала и у колеге, понављајући исто питање: – Одакле долази овај мирис?

Остатак групе није реаговао јер мирис заиста није био јаког интензитета. Неки га нису ни осетили. Али, Милица јесте, јер то је био за њу мирис куће, мирис далеке Србије, мирис њеног радног места.

Пажљиво је разгледала скучену просторију у коју је једино осветљење долазило кроз мали отворен прозор. Пришла је зидовима, у полумраку се загледала у њихову неравну површину и дотакла их нежно, као да је очекивала повратни додир руке неке своје модрозелене пријатељице. Осетила је плишану површину под својим прстима, узела делић зида и на светлу дана ван пећине угледала покорицу модрозелених алги. На тренутак је само била изненађена, док није активирала знање о својим алгама. Па ово су идеални параметри за њихов раст у терестричним условима: влажни лес прилично уједначене температуре и засенчена средина. Рај за модрозелене алге!

– Па ви као да живите у мојој лабораторији – Милици се отела реченица пуна изненађујућег ишчекивања и усхићења због значаја тог открића.

– Знате ли Ви да спавате са мојим покорицама у Вашој соби? – питала је старицу раздрагано и насмејано.

– Ја баш не разумем шта је то, али знам да често спавам са мојим змајевима! – изгледало је као да се старица шали, али тај покушај њене шале је паралисао Милицу. Нестало је осмеха са њеног лица. Неурони су врцали своје трансмитере брзином већом од светлости. У исто време је видела брата на језеру, људе у чамцу на пучини мора и старицу пред собом.

– Ви се шалите за змајеве, зар не? – питала је, слутећи какав ће одговор добити.

– Па… и не шалим се баш. Понекад ноћу видим змајеве, али то је код нас у Кини нормално, змајеви нас чувају.

Милица је показала последњу слику старице на својој првој презентацији, застаа да све присутне продорно погледа у очи, и веома озбиљним гласом рекла:

– Можда смо на путу да решимо мистерију кинеске традиције везане за змајеве!

Колеге су се задовољно осмехивале, мешкољећи се у својим столицама и добацујући шале на рачун кинеских змајева и цијанобактерија. Кроз шалу и смех су се провлачила озбиљна питања:

– Зашто људи у Кини не виде цијанобактерије у халуцинацијама, или нешто друго, него баш змајеве?

Милица је имала и на то шаљиво питање одговор:

– Не знам зашто, али могу да претпоставим и касније евентуално докажем… Цијанобактерије сигурно нису могли да виде у халуцинацијама, јер их можемо видети само под микроскопом. Зато би нека еволутивна повезаност између тровача и отрованих била немогућа у случају цијанобактерија. Међутим, шта ако комодо гуштери имају баш такав, или сличан неуротоксин? Или можда неки гуштер или змија, или чак изумрла врста у Кини која је својим угризом тровала људе и они последице тровања у халуцинацијама повезивали са визуелним ефектом? Да ли је тај ефекат могао постати део менталног наслеђа забележеног чак и у генима? И онда се тај токсин понаша као окидач хиљадугодишњих искустава са таквим малим гуштером, или змијом, који у халуцинацијама постају змајеви. Али, о халуцинацијама заиста немам никакво знање, тако да се не бих дубље упуштала у ову причу. Логична јесте, али…

Пре почетка друге презентације и Милица се нашалила на рачун њених потенцијалних халуцинација због дугогодишњег боравка у лабораторији са неколико стотина различитих сојева модрозелених алги. Колеге су питале Јусија да ли му Милица пред спавање прича о змајевима.

У том ведром расположењу преселили су се на лесна брда Ирана, где је Милица била позвана да утврди висок проценат канцера бронха у покрајини, коју по целој површини прекрива лесни седимент. Претраживала је подземне изворе воде и није нашла ништа сумњиво што би указивало на присуство модрозелених алги и производњу њихових токсина, познатих као цијанотоксини, који могу допринети развоју неких облика канцера. И док је одлучно одмахивала главом на питање да ли сумња на цијанотоксине, замолила је да оду на неко брдо где би могла узети узорке покорица за своја друга истраживања. Убрзо су се нашли на пропланцима необично ишараних брда. Имала је утисак као да је неко ишао прецизном машином и спиралним уједначеним круговима правио путељке према врху. Зеленкаста брда су била равномерно избраздана белим линијама. Милица није крила знатижељу:

– Зашто су ове лесне површине тако испресецане?

– Ни сами нисмо сигурни. Постоји више објашњења, али могуће је да их домаће животиње праве док се напасају тим зеленилом – одговорио је несигурно један колега из Ирана.

Милицу нико није могао зауставити да се попне на та брда и увери у постојање покорица модрозелених алги. Узела је узорке са више места и током боравка на брдима се и сама уверила да стада крава и оваца пасу покорице, заједно са маховином и лишајевима по тим брдима. Пашу обављају у низу, једна животиња за другом, пењући се полако према врху брда. Да ли су оне временом направиле те избраздане светле линије, или је у питању неки геолошки процес који је на тај начин животињама олакшао кретање, за Милицу уопште није било важно питање. Она је увелико разматрала могућности преношења цијанотоксина путем ланаца исхране и тако дошла до идеје да она повећана инциденца канцера бронха може имати везе са начином испаше домаћих животиња. При крају ове презентације опет је застала, прочистила грло и питала:

– Да ли има смисла да претпоставимо могућност промоције тумора због присуства супстанци из неких група цијанотоксина у храни животињског порекла, али чак и у подземним водама услед евентуалног спирања и понирања воде?

Присутне колеге се нису шалиле као након завршетка ове презентације. Деловали су више забринуто. Вероватно зато што од кинеских змајева нико није умро, или бар за сада немамо такве информације.

– Има ли још нешто из Србије? – прекинуо је Јуси непријатну тишину, очекујући и познату му причу из Миличиног окружења.

– Зна ли се шта о српским змајевима? – питао је један од колега, у жељи да поправи расположење.

– Ми смо толико паметни и јаки да смо уништили и наше змајеве – наставила је да се шали Милица, верујући да ће се присутни сетити те реченице на самом крају приче.

Удахнула је дубоко и показала на пројектном платну слику лесног профила у Војводини и велики број рупа величине мушке песнице, направљених на вертикалном зиду напуштене циглане.

– Да ли неко зна како су настале ове рупе? – посматрала је пажљиво колеге и видела да одмахују главом, као знак непознавања ове проблематике. Зато је самоуверено наставила. – Те рупе у лесним профилима праве птице пчеларице и живе у њима само једну годину. Сваке године својим кљуновима копају нове рупе и научници још увек не знају са сигурношћу због чега оне то раде. Ја сам проверила њихова напуштена гнезда и пронашла слабо развијене покорице модрозелених алги, али ипак са довољно биомасе да могу произвести толику количину геосмина или неког другог једињења које би их на неки начин иритирало. То је само моја претпоставка коју нико није потврдио.

– Али, какве то везе има са змајевима у Србији? – сетио се неко уводне реченице из најаве о дешавањима у Србији.

– Веза је таква да су приче о змајевима веома ретке у српској митологији. Или укратко – нема везе. А ево и мог објашњења. На ширем подручју око нашег главног града, Београда, налазе се лесне заравни које су у праисторијско доба биле места где су људи правили своје куће на сличан начин као у сиромашним лесним регионима Кине. Археолози су открили да су људи, који су живели пре око 6000 година, спаљивали те своје куће након 5-6 година. И питају се зашто. Мени су одговор дале пчеларице које сваке године праве нову кућу. Неокречени и незаштићени зидови лесних пећина су били идеални за развој покорица модрозелених алги, које су вероватно изазивале непријатна испарења. Не знајући како да се реше тог проблема, праисторијски људи су обављали успешну дезинфекцију ватром. И због тога није било довољно времена да се у кућама накупи толико неуротоксина који би изазивали халуцинације.

– Вау, па ово је изванредно! – отело се једном колеги док је Милица још изговарала последњу реченицу.

– Јесте, али у свим овим причама постоји један проблем. Објашњења и решења тих догађања су само плод мог искуства и маште, а не резултат научних истраживања – одмах је објаснила Милица да не би дошло до неспоразума у научним круговима.

– Па зашто их не докажете? – уследило је логично питање.

Милица је ћутала јер није одмах нашла прави одговор. Уместо ње реаговао је Јуси:

– А шта ако се докаже да нека од ових претпоставки није тачна? Онда Милица неће имати овако занимљиве приче!

Сви су се искрено насмејали Јусијевој досетки. Само је Милица озбиљно размишљала да ли је Јуси заиста био у праву. Толико је волела своје приче да су јој оне биле важније од саме истине. Схватила је да њена машта понекад побеђује рацио. Због таквих закључака се незадовољна разишла од колега, са осећајем кајања што је уопште све то причала. Плашила се ситуације у којој би сарадници могли да посумњају у толико пажљиво и пожртвовано изграђивану и неговану њену професионалност.

Иако је конференција била завршена, Милица и Јуси су одлучили да наредни дан не напусте Осло, него да обиђу оближња села у којима се могу видети кровови кућа прекривени травом, статуе чудних митских бића – тролова, змајеви и остала митолошка створења. Радовали су се том излету и искуству након исцрпљујуће конференције. Милицу је посебно занимало да ли се на слабо насељеним местима могу видети лесне површине и на исти начин објаснити и порекло норвешких змајева, који су вековима красили прамце њихових викиншких бродова.

Док су се возили кроз гужву улица у Ослу према излазу из града, почела је да их обузима нервоза због лоше навигације. Много улица је било у реконструкцији, а неке су једноставно биле блокиране без видљивог и познатог разлога, тако да навигација није била поуздана. Милица је покушала да игнорише тај хаос у саобраћају трагајући на свом телефону за лесом у Норвешкој. Убрзо је нашла научне радове који су потврдили присуство леса у прошлости на тлу јужне Норвешке. Срећна због тог сазнања, покушала је да орасположи Јусија, који је већ био толико нервозан да је замолио Милицу да укључи навигацију на свом телефону, јер његов није био од помоћи. Међутим, лутање по лавиринту улица је било све што је пружила навигација са другог телефона.Покушала је да умири Јусија, са чијег чела су се котрљале грашке зноја:

– Ко зна зашто је то добро? Можда баш тако избегнемо неку саобраћајну несрећу. Можда нас води мој анђео чувар? Смири се, ускоро ћемо изаћи на аутопут – то је било први пут откако су живели заједно да је Милица смиривала Јусија. До тада је увек било обрнуто.

И заиста некако, ни сами нису знали како, нашли су се на путу који их је водио према једном дугачком тунелу. Скоро три сата су се мотали по улицама Осла, не схватајући зашто. Осећали су се као да пролазе кроз тешку ноћну мору, када трче за возом који им стално измиче. Као да су имали некакав тајминг, некакво временско одредиште које су морали да испоштују. Милици се дешавало неколико пута у животу да је каснила на врло важне догађаје без реалних, оправданих и логичних разлога. Због тога је имала велике стресове оптужујући разне људе, догађаје и ко зна какве околности. Касније се показало да је управо такво кашњење определило њену судбину и развој веома важних догађаја у животу. Захваљујући кашњењу упознала је Јусија и срела га поново након 40 година. У току кашњења није могла да схвати такав ток догађаја као неминовност избегавања неке трагедије или остваривања циљева, којих је тек након извесног времена постајала свесна.

Са великим олакшањем и растерећењем су возили аутопутем према тунелу. Пред сам улазак у тунел Јуси је нервозно погледао на сат да утврди колико им је времена требало да изађу из градске вреве и гласно је рекао:

– Петнаест минута до подне.

У том тренутку Милицу је кратко али снажно обузео осећај познат из једног искуства које би могла описати као најзначајнији тренутак у свом животу. Само, тај догађај из прошлости је био знатно јачи и упечатљивији, много величанственији и узвишенији. Десио се једне зимске ноћи када се враћала у град из малог војвођанског села где је оставила млађег сина код баке, вече пред одлазак са старијим сином на трансплантацију срца у иностранство. Милица је била на граници физичке и психичке издржљивости. Била је пред провалијом између ума и безумља, на ивици опстанка душе, тела, нерава, сопства и свега другог што се може наћи у једном живом бићу, што још не знамо ни како се зове, а што то биће чини човеком. Била је без наде и вере да ноћ око ње може икада више зазорити. Клонула и уроњена у страх који је прожимао њене кости и скупљао се у срцу, возила је аутомобил трошним сеоским путем. Прелазила је преко пруге и пожелела да остане на тим шинама, јер снаге није имала да крене даље. Зауставила је ауто на шинама и први пут у животу зажалила што није знала никакву молитву. Није знала ни Оченаш, јер је као одано дете комунизма била принципијелни атеиста. У том тренутку безнађа, остала је без трунке светла пред собом. Једино што је могла видети у магли било је светло воза у даљини. Схватила је да стоји на железничким шинама и да се мора померити. Али, није имала снаге да покрене аутомобил. Под ногама није осећала команде аута. Нагли трзај десне руке је покренуо њено тело, а затим и ауто. Истовремено са тим трзајем, као када из грма неочекивано излете препелице, изговорене су две речи. Две најважније речи у њеном животу:

– Боже, помози.

У почетку полако и тихо, а затим све јаче и снажније, гласније и свесније:

– Боже, помози!

Док је полако возила, Миличине речи су одзвањале и испуњавале простор око ње. Понављала је све брже и брже, све јаче и јаче. Десет пута, сто пута, хиљаду пута, милион пута, безброј пута „Боже, помози“! Мислила је да луди, да се растаче на браздама смрзнутих њива, да ће издахнути од напора да дозове Бога. Али, није се бојала. Није се плашила ни лудила, ни бола, а ни саме смрти. Ничега се више није плашила. То је била прва сензација док је, најјаче што може и најгласније икада, призивала Бога. Губитак страха је био праћен визуелним доживљајем. Аутомобил је био испуњен млечнобелим, светлуцавим облаком. Та божанска маса је дотицала њене руке, врат, очи и усне. Осећала је да то нешто звездано пролази кроз њу умирујући сваку ћелију, уређујући нервне трансмитере, регулишући ток крви и путање мисли. Зауставила је аутомобил. Около је била магла. Видела је тек ивицу пута. Она је још била у облаку. Осетила је мирис. Био је то чудан мирис који се утапао у онај део бића, познат под именом душа. Да ли је то мирис мајчине материце? Милица је била поново рођена. Била је срећна у својој несрећи, које више није било. Била је окрепљена у својој спржености, која се угасила. Била је стабилна у својој растурености, која се уредила. Повила се главом и прсима према волану и болно завапила:

– Боже, знам да си ту! Видим те док преуређујеш моје тело, мисли и душу, осећам твој благоугодан додир и мирис, и чујем твоје речи: „Сада се смири. Све ће се добро завршити”.

Милица се стресла од хладноће, али и од унутрашње језе која је са собом ширила снажну енергију. Тај уплив чудесне енергије, коју је добила у сусрету са Богом, држи је још увек и не може ишчезнути. Једном кад неко престане само да верује и пређе на узвишени ниво тако што почне живети са Богом, нема више страха и стрепње који обесхабрују.

Наставила је пут потпуно смирена, спокојна и охрабрена. И тако умирена, није осећала ни траг некаквог страха због очигледног искорака у свет који није познавала, у димензију која се није уклапала у њен концепт и потребу за апсолутном логиком. Осећала је присуство чуда, али на начин да је и сама била део њега, па је ни то сазнање није обеспокојавало. Препознала је ту спознају као део свог природног душевног, менталног и физичког света. Осетила је бивствовање на граници између свесног и несвесног, ово- и оноземаљског, обоженог и Божјег, и схватила да се у тој димензији догађаји одвијају по сасвим другачијим правилима. Спонтаност догађања, настављање путовања без икаквог напора, тај природни поредак у наступању апсолутне прибраности и спокоја, увели су је у стање трајног веровања да постоји свет или димензија у којој влада савршена хармонија. Ако постоји потпуни мир у телу, мозгу, срцу и души, онда то изгледа баш како је Милица доживела свој први сусрет са Богом. Није више била сама. Бог је учинио све што јој је обећао. Када су се након трансплантације срца вратили у Србију, пошли су да се јаве рођацима код којих је остао млађи син. Са нестрпљењем и огромним ишчекивањем желела је да синовима покаже место сусрета са Богом. Када су се коначно приближавали прузи, по сећању је препознала место где је зауставила аутомобил. Поред пута, на ивици оранице где су паркирали ауто, стајао је огромни стари крст крајпуташ, као да је својом грандиозношћу одавао почаст нечему што се догодило шест месеци раније. Милица га тада није видела због магле, али је са сигурношћу знала да га је раније поставио неко ко је, највероватније на том истом месту, доживео слично искуство.

Непосредно пред улазак у тунел, Милица је прво осетила исти онај мирис, као и у ауту поред крајпуташа много година раније. У тренутку када је видела и осетила веома кратко и звездану прашину у аутомобилу, ушли су у тунел. Осећај је био сличан полетању авиона уз благе вибрације. Да ли је тај чудни „авион” имао своје утврђено време полетања? Према Јусијевом погледу на часовник, „узлетање” је било у петнаест минута до подне.