Јордан Ђевић
ДРВО ЖИВОТА

 

Зовем се Тао. Јединац сам. Kада сам био дечак мој највећи изазов је био попети се на дрво, бар да се на гране накачим и да задиркујем пролазнике. Док то још нисам могао, гледао сам у крошњу одоздо, дивио јој се, некад се крио од кише, док ме старци не опомену. Говорили су да није добро стајати испод дрвета док грми и сева. Био сам опчињен својим багремом. Био је стар и неприродно велики. Стојећи испод или бивајући често наслоњен на његово стабло, учио сам се животу кроз њега. Завидео сам птицама које су се вешто провлачиле кроз крошњу, слетале, одлетале, правиле веселу збрку, забављале нас и детињство нам улепшавале.
Kада сам мало стасао, а дечаштво одмакло, багрем ми више није био игралиште. На памет ми је, међутим, синула идеја да читав свој живот могу сагледати баш као неко дрво, једну крошњу и све оно што се око ње дешава. Те своје искошене идеје сам поверавао друговима у школи, пријатељима… и на моје изненађење, наилазио на неразумевање. Почеле су да круже гласине да сам нечист, да причам са дрвећем. Полако сам остајао сам; губио сам друштво.
Баш у том периоду опаке зиме, на импровизованој, сеоској аутобуској станици пришао ми је непознати господин и питао ме: „Ладно ли је, делијо?“ И поред страховите зиме и минуса, обузела ме је тада нека топлина, јер ми се одавно неко није тако обратио. У аутобусу сам сео до њега. Беше му чудно што сам се тако приврзао њему па помисли да сам сиротан, без новца. Позвао ме је на чај и сендвич, у неку лепу кафану. Видех да га тамо сви познају и да му конобар донесе пиће не питавши га шта жели. Објаснио сам му да нисам сиромах, да имам породицу али да немам пријатеља… Све сам му рекао, а он ме је слушао као нико до тада. Било ми је двадесет две године. Учтиво је сачекао да завршим и онда је започео причу која ми и данас звони у ушима.
– Нема лепшег дрвета од Багрема, нема слађег цвета од Багремовог, нема лепшег меда од Багремовог, нема здравије хладовине од Багремове, неће зло да коначи у његовој хладовини! Багрем ти је, делијо, оно што зову „Дрво Живота“. Знаш, кад се човек роди, прохода, проговори, учи се животу, он облеће око стабла не би ли се попео. Траје то годинама. Разумеш ли ме, делијо? То стабло је све ово око нас – ове кривине, људи, гужве, љубазни продавци, школа, нељубазни возачи, блато, прашина, прва љубав, шуме, животиње… То траје делијо, траје. Kад их све упознаш, не „спознаш“ већ само „упознаш“, онда се окачиш на неку грану па уз помоћ ње уђеш у крошњу и спознаш неки нови, други свет. Учиш и даље: некада некоме ти будеш учитељ, скачеш са гране на грану, бориш се, падаш на ниже гране, опет се пењеш, побеђујеш, гране те гребу, крвариш, ране зацељују, једеш слатке плодове, каткад налетиш на неки горак, судариш се са неким ко исто тако тражи што и ти… И гле чуда, они који нису рођени да се баве Багремом, да га воле и цене, одустану, врате се у профану свакодневницу. Они буду „они“ који су „стандардни“, по пропису и вољи већине која облеће без одлучности да учине нешто за себе, да раде на себи. Зато си делијо усамљен, попео си се на крошњу, луташ њом. И ја сам.
Слушао сам га без даха, вероватно и не трепћући. Молио сам Бога да настави, да не стаје сада кад је врело.
– И још си у крошњи. Ту ћеш провести највећи део живота. Све што те буде окруживало биће ти изненађујуће јасно и по вољи, јер идеш путем који си сам бирао и на који су те натерали другови. Неке од њих нећеш да изневериш јер си добар човек, али знај да ти се они смеју. Трпи. Буди то што јеси, јер када будеш близу врха крошње, бићеш педесетогодишњак и биће ти јасно да је касно мењати се. А зашто се мењати? Горе, на врху је опасно. Буди опрезан, пази са ким и како причаш. Буди љубазан, не грди, не суди и не вређај јер само тако можеш да се издигнеш изнад крошње, да одозго видиш све. Неко тако види да је Земља округла, неко је види као равну, неко је пали, неко оре, неко је негује. Видећеш људе које у оној лудници од крошње ниси примећивао. Видећеш да краду, да лажу, отимају, варају… Не суди им и даље. Ти си горе, изнад – посаветуј их, научи их; ти си сада у тој позицији. У сфери у којој будеш обитавао нећеш наићи на лоше људе, нећеш наићи на неразумевање и подметање ноге. Биће то твој свет, сви ће бити твоја Браћа, мислићете исто, и циљ ће вам бити исти. Ови одоздо и ови из средине ће вас сматрати чудацима и безбожницима јер не дозвољавате да вам неко наметне учење, правила и ограничава слободу. Бићете слободни! Само такав можеш утицати на свет подлости, беса и очаја. Само, не дозволи да те виде, зли одапињу стреле, чувај се.
Мој саговорник, који ми ни име није рекао, искористио је тренутак да погледа око себе и сркне гутљај, вероватно већ млаког чаја. И ја сам искористио прилику па сам се брже боље убацио:
– А где сте ви?
– Ха, ха, ха, ха – знао сам да ћеш то да ме питаш. Ја сам скроз доле, на земљи, наслоњен на стабло, у Багремовом Хладу.
– Kако онда знате како је у сфери крошње и изнад ње?
– Kад довољно учиниш за свет то ћеш осетити. Твој следећи степен, корак је да се вратиш одакле си дошао. Бићеш сигуран у ту одлуку. Kада будеш доле бићеш седамдесетогодишњак. Нека се млађи пентрају и ломе по гранама. Онда ћеш осетити ту, милион пута понављану реч „Агапе“, љубав према целом свету. Онда ћеш у хладовини твог Багрема да испијаш чај, вино, заслађиваћеш се резултатима свог живота и дозвољаваћеш да се на гране каче само они које препознаш да су чудаци, да су несхваћени, да су такви као што си ти био у младости, баш такви као што си ти данас. А онда ћеш се нахранити истином и схватити да је твоја мисија успела, јер си у једном несхваћеном човеку пробудио три светлости: учинио си га мудрим, дао си му снагу, а он је пронашао лепоту!
– Ау, какав дан. Извините, ја се нисам ни представио: ја сам Тао.
– Тао, делијо, Бог нам је угодио, да се по оној вејавици и студени, испод лименог заклона аутобуске станице сретнемо. Ја сам Јаков.

Штутгарт, 11. децембар 2019.