Радомир Д. Митрић
КРИНОВИ И КАТАКОМБЕ

БРАТ НАШ СВАГДАШЊИ, СКАРДАНЕЛИ 

Троју памтим и свете храмове Грчке, ефеске зидине
и Акропољ са Каријатидама како сјаје на подневном 
сунцу, лављу капију у Микени и делфско пророчиште,
Минојкиње у Кносу док се преображују у богиње прије
неголи ће их прогутати ватра и вода, и тебе Скарданели,
посљедњег од њихове врсте, како столујеш у тмини
жуте некарске куле, попут крта и кртоле, јединог оброка
твог у данима тешког заточеништва, свет и проклет,
са талантима које си закопао и позлатио их у атанору
свог чудесног ума, као достојан гозбар из нашег доба
на трпези платоновских богова, одакле је нујни пелуд 
капао свијетлећи ти мјесто луче у собици налик пећини
са Патмоса, у којој си друговао једино са стјеницама 
и пацовима, при чему су једино они свједочили чуду,
кад би у вријеме око Антестерија сам Диониз свраћао 
носећи златни питос под руком, након што сви поспу под 
увијек суморним, сивим и тешким тибингенским небом. 
Страшно је то како свеце увијек исто распиње незнање,
и ђаво преобучен у пастора попут Виргила проводи 
нас кроз паклене лимбове до рајских висина, а да су 
само мало боље погледали у дланове скривене у ритама,
видјели би како свијетле, кад би мештар заискао за још 
мало кромпирове каше, домуцкујући и отписивајући логосу 
о нултом и осмом дану стварања као и сабрат његов будући 
из Родеза, Арто, разбарушен и страшан попут Хипериона.

 

ДВОЈИНА

Све што губим земља и вода узвраћа.

Атласу камен, уљешури облак од планктона,
као што и Богу пријестол његов и монаху зла примисл,
причин за сумњу која тврду вјеру треба у тијелу ломном,
блиједе дине дојки како и уморном аласу за уста му алава,
Танталу и Јони налик и Адамовој јабучици засталој у ждријелу.

Све што вриједи, томе се клањам и томе служим.

Теби која доносиш кринове у моје катакомбе,
куцајући о каменита врата уснуле пештере, са лучом
у руци, давитељску таму одгонећи, мелем си за ове ране,
миропомазање за оног што дрзнуо се да устане 
из смрти, иштући за множину а заборављајући себе.

Хиљаду година слабости за један дан снаге.

И жито што нахраниће гладна уста еухаристије. 
Нафора у сјећање на гозбе рајске, потоње изгнање.
Падам, а увијек сам на дну. Доље, гдје почивају 
фосили древног свијета а пипци хоботнице стишћу јако 
попут сиротињских година и бутина у бурдељских блудница.

Све што имам двојина је и све што јесам нисам сам.

 

ВЈЕТРОПАРК 

Вјетар дјела куд хоће и писак његов чујеш, 
у сржи, у костима, до боли најдубље сеже одах му, 
до очног живца и систоле. Храбри љубав што се
скањује, и нас двоје у високо подне док лежимо
на троскоту. Ђаво ће доцније доћи у сутон, пољем,
кад цвјетови оборе главе и чађава двоцијевка
бесмисла обасја тамнину. А духови прошлих
времена заиграју попут миразне сребрнине,
и житних додола. Вјетар дјела камо жели и фијук 
му чујеш, попут вранца фрктавог што корбачу пркоси,
на гумну по којем је просијано пожњевено злато
родне године. Јежи кожу нашу обнажену и драшка
ресице уху док се вјешто попут ласица крадемо 
у вечери, кад жаруље угасну и фењери се утуле. 
Вјетар дјела докле жели и краја му се не назире, 
свједок је друге вјечности, с другог краја пупковине,
иза сваке материце спознаш тако зари се рајско лице. 

 

ИЗ ВЈЕШТИЧЈЕ БИЉЕЖНИЦЕ, ОКО 1600. 

Ми, гласи смо оних што су у јаругама задављене, 
ми објешене и ми на ломачама спаљене, ломне
и згубидане, у чамотињи преклане, ми живе на комаде 
сјечене у казаматима, на раскрсницама чији мрци 
су остављени на немилост лешинарима и псима луталицама, 
око којих ушара у поноћ се гласа и црви попут адских
Коврцана врве, ми накот врага, а само љечилице које 
звјездочате, ми крилате и окате и у црно руно заогрнуте. 
Ватру наџарајмо, и у мједен бакрач ставимо од телца
срце тек ишчупано, очи даждевњака, ухо слијепимиша,
јетрицу црну од овна предводника и слезину јарца
нашег побратима, змијске кости и ножице од блавора, 
змајску и морунину крљушт, зубе из шије цркнуте лије,
масло јазавца, цваст кукуте пјегаве, сажвакано лишће
татуле, срчику врбе жалоснице, рошчиће крастачине
и млијеко, сок од чичка и зелену круну кукуријека, 
љутићев цвијет, дроб и жуч од окота дивље свиње.
Ватру наџарајмо и около ње чарајмо у пепелу и жару,
као Питија над троношцем и змијским пријестољем,
ономад, ми црни матријарси и ми првостворене, 
ми првосвештене и првобредне и ми које смо вука
и змију припитомиле, ми из храмова потјеране, 
и ми на агори разодјенуте и посрамљене и ми из чијег
је тијела истргнуто оно што и цару и паору под пупком 
виси, ми знамо и памтимо, и вријеме ће нам доћи изнова, 
јер ми колесари и коледари смо свијета што не одумире. 

 

COR CORDIUM: MEMENTO ШЕЛИЈЕВЕ СМРТИ

Говоре и како море мјесецима уназад призива утопљенике
у окриље топло од модрог азура гдје мирују алге и ситне 
рибе, много прије неголи се зачује пјесма сирена и олујни
таласи не почну љуљати шкуне и барчице од орахове 
коре дочим гњев бога подморја неукротиво не изрони ломећи 
их од оштре хриди. Тиренско море: мјесто страхопоштовања,
од којег су зазирали и вјешти поморци, исто оно што призва 
Шелија, у Залив пјесника, у трку са животом, сурову смрт 
најављену још у пјесми о скаредном удесу код Питерлоа. 
Али свака је смрт боља од оне која прикива за болнички кревет 
и о којој доцније ће пјевати и пркосити јој заједно са Бајроном.
Тијело је након тога плутало данима узобаљем под Леричијем,
докле није извучено надувено и згрчено и било спаљено потом
према језовитом карантинском закону. Срце срца, сушт сушти,
као у бајчици о оловном војнику преживјело је погром ватре 
избављено и однесено у Енглеску, гдје ће куцати у столу 
пјесникове супруге Мери, умотано у папир пјесме о Адонаису 
све докле се и она сама није преселила у рајска пространства 
и када је заједно с њом положено у породичну гробницу,
као једино што преостаде од најславнијег међу бродоломцима,
и као свједочанство повијести чудесне пјесникове мартирологије.