Велдон Киз
ЦЕРЕМОНИЈА

 

Када је телефон зазвонио, Холенбек је био нагнут над својим столом и проучавао нацрт, погледом пратећи мрежу белих линија. Сачекао је да зазвони још једном, а онда је подигао поглед, намрштио се и невољно подигао слушалицу. Никад ни тренутак мира, рекао је у себи, никада ни минут без неког прекида. Пробај нешто да обавиш, само пробај.

– Хало – рекао је грубо у слушалицу.

– Ти си, Флојде? – зачуо се глас.

Био је то Кинаман. Шта ког ђавола сад хоће?

– Да – рекао је.

– Флојде – зацвилео је глас – овде се неш…

– Да – рекао је немоћно. – Шта је? Шта је сад проблем?

– Боље дођи овамо, Флојде. Мердок и Јанс…

– Шта с њима? У чему је проблем? Зар не можеш сам да водиш тај посао, или морам да будем ту сваки проклети минут?

Полупопушена цигарета је пала са пепељаре. Подигао ју је са стола, бацио на под и згазио.

– Мердок и Јанс…

– Да?

– Неће даље да копају. Рекли су…

– Шта? – узвратио је Холенбек. – Зашто неће више да копају?

– Боље да дођеш овамо. Ови момци... Рекли су да више неће да копају у овим условима. Требало би да…

– Па шта им је сад? Побогу. Све је било у реду кад сам отишао. – Холенбек се зауставио на тренутак и погледао муву која је облетала око одгриска јабуке на његовом столу. – Слушај, Кинамане, зар не можеш да се побринеш за то? Је л’ морам на све ја да пазим?

– Боље да дођеш, Флојде – наставио је Кинаман. – Не могу им ништа. Након што су наишли на првог…

– Првог? О чему причаш?

Наступила је мртва тишина.

– Хало. Хало, Кинамане.

– Да?

– Ту си?

– Да, ту сам. Шта се десило?

– Учинило ми се да се прекинула веза.

– Не, све је океј. Добро те чујем.

– Звучало је као да се прекинуло на тренутак – почешао је ногу. Мува је и даље зујала. – Кажем ти, Флојде, не могу да се расправљам са њима. Боље седи у кола и дођи овамо. Јанс је рекао…

– Добро, добро – рекао је Холенбек. – Стижем. Само се смири. – Све горе од горег, помислио је.

– Мислио сам само… – наставио је Кинаман.

Холенбек му је спустио слушалицу и запалио још једну цигарету. Само је мислио, рекао је у себи. Само је мислио, ма немој? Само је мислио. Гледао је у нацрт и размишљао: Баш када ме је кренуло. Баш када сам направио неки помак. Мува му је зујала око главе и слетела му на уво. Замахнуо је према њој, али је промашио.

Устао је, ставио шешир и обукао капут, и изашао на ивичњак где је ауто био паркиран. Упалио је без проблема, убацио у другу и сишао са ивичњака. Ауто са регистарским таблицама Флориде прошао је поред, а он га је посматрао, прижељкујући да није у овом проклетом граду и да је у потпуности завршио са њим. Отићи на Флориду, пецати. То је живот. Не ово. Дао је гас и скренуо иза угла, кренувши у смеру аутопута. Док је стигао до шљунка, већ је возио деведесет на сат. Ушао је на плац, искључио мотор и на лер стигао до места где су копали подрум за роштиљницу. Кинаман је пришао ауту и ставио ногу на праг.

– И, шта је сад проблем? – рекао је Холенбек. Видео је да Јанс и Мердок седе на земљи, са лопатама поред њих.

– Изађи и погледај.

– Шта се дешава?

Кинаман није одмах одговорио. Холенбек је нестрпљиво чекао. Немам цео дан, помислио је. Они мисле да имам све време овог света.

– Овде има тела – коначно рече Кинаман.

– Шта?

– Тела. Индијанска тела. Окамењена.

– Шта причаш ког ђавола, Кинамане?

– Истина је. Окамењена су. Овде је некада било Индијанско гробље или тако нешто. Наишли смо на један леш док смо копали и сада Јанс и Мердок неће да копају даље.

– Шта им је, дођавола. Зашто неће да копају?

– Плаше се – рекао је Кинаман. – Не знам ја. Дођавола, па нисам ја крив, Флојде.

– Чега се плаше? – упитао је Холенбек. Проклете затуцане будале, помислио је. Те ствари им не могу ништа. Као кроз маглу, сетио се да му је неко једном рекао да негде у близини постоји Индијанско гробље.

– Ови момци – рекао је Кинаман. – Кажу да се не треба петљати са мртвим телима, чак и ако су окамењена. Не могу им ништа.

– Исусе Христе – рекао је Холенбек. Није имао воље да изађе из кола. – Слушај, Кинамане, зар не можеш ти то да решиш? Зар не могу да одем ни на пар минута, а да овде не испадне нека фрка? Или морам непрестано да вам стојим над главама?

Кинаман слегну раменима. – Боље да ти попричаш са њима. Можда ти можеш некако да их убедиш.

– Убедићу их некако, него шта.
Изашао је из кола и залупио вратима. Шутирајући песковито тло, кренуо је са Кинаманом до места где су два човека седела. Посматрао је равну пустош, размишљајући с каквим ли ће мукама морати сутра да се носи. Нешто увек искочи.

Када су пришли, Јанс и Мердок су устали и климнули главом Холенбеку.

– Па, у чему је проблем момци? – рекао је Холенбек.

Јанс га је погледао као да не жели ништа да каже. Био је низак и имао је ожиљак на челу. – Та тела. Не желимо да се играмо са таквим стварима.

– Да – рекао је Мердок. – То петљање са мртвим људима. Не можете то да тражите од човека, г. Холенбек.

За шта вас плаћам, то желим да знам, помислио је Холенбек. Не да седите около и да кукате. – Где је то тело уопште? – упитао је.

– Тамо.

Отишли су до места где су копали. Мердок је уперио прст у нешто што је Холенбеку изгледало као камена плоча.

Чучнуо је и пажљиво осмотрио. Био је то окамењени човек, није било сумње. Први којег је видео, осим оног у музеју у Чикагу, пре много година. Додирнуо је ту ствар, и одмах га је обузео чудан осећај. Попут смрти. Подигао је поглед, покушавајући да се ослободи тог осећаја и делује што чвршће, а затим рекао: – И, шта сад? Разбијте то и склоните га одавде. За шта вас плаћам?

Нису му одговорили. Придигао се и љутито их погледао, мислећи: Реците нешто, нека само један од вас каже нешто.

– Разбијте то и склоните га одавде, кажем. Хоћете да задржите овај посао, зар не? Или сам вас можда погрешно проценио. Можда бисте хтели да пронађете нешто лаганије? Ајде, на посао.

Јанс се накашљао и погледао у Мердока. Наступила је дуга тишина, а онда су обојица почели да говоре истовремено. Погледали су се збуњено и ућутали.

– И, шта сад? Ако одустанете од овога, обећавам вам да више никад нећете добити посао, ни од мене, ни од било кога другог у овом граду. Је л’ сте чули? Разумете шта вам кажем?

– Али… мртви људи – рекао је Јанс. Мердок је гледао у земљу.

– Толико мртви да су се претворили у камен – рекао је Холенбек. – Ајде, разбијајте то и носите га одавде.

Није било одговора.

– Имам паметнија посла него да трчим овамо сваких десет минута и решавам овакве глупости. Дакле, враћате се на посао или не?

Јанс и Мердок су разменили погледе.

– Океј – рекао је Мердок. – Шта кажеш, Јанс?

– Океј.

– Стварно не бих да вас молим – рекао је Холенбек саркастично. – Има много момака који не би дизали толику фрку око неког комада камена. Треба овде да изградимо роштиљницу. Можда сте заборавили на то?

– Океј, океј – рекао је Мердок. – Где су оне мацоле?

Холенбек је посматрао момке док су ишли ка камиону да их узму. – Лудаци – рекао је Кинаману.

– Да.

– Уплашили се од комада камена. Замисли.

– Да.

– Заправо је помало смешно.

– Да, јесте, на неки начин.

Момци су се вратили, вукући тешке мацоле. Однели су их до окамењеног Индијанца.

– Сад га лепо разбијте – рекао је Холенбек. Били су луди што су подигли толику фрку. Трошили су му толико времена.

– Да, лепо га разбијте – поновио је Кинаман.

Подигли су чекиће и замахнули наниже. Тело се распало при првом ударцу. Холенбек је стајао мирно, заклањајући очи руком, не би ли се заштитио од сунца. Један окамењени Индијанац мање. Следећи пут када су мацоле удариле, остала су четири велика комада и неколико мањих, који су се мрвили.

– Нестајући Американац – рекао је Холенбек.

– Молим? – рекао је Кинаман.

Холенбек се насмејао. Било је смешно, заиста смешно. Није звучало толико смешно док није изговорио. Напросто му је излетело, тек тако, изненада.

– Нестајући Американац – рекао је Холенбек још једном. – Капираш?

Кинаман се и сам насмејао. – Добра! – рекао је. – Та ти је баш добра, шефе.

Холенбек није могао да се заустави. Смејао се гласније. Нестајући Американац. А дошло му је тек тако, ниоткуда. Без размишљања.

– Исусе, заиста је добра, Флојде! – рекао је Кинаман.

Ударци мацола наставили су да падају, равномерно, ритмично, по камењу које се распадало у парампарчад. Са земље се дигао мали облак прашине и полако пао назад.

– Та ти је стварно добра, Флојде – рекао је Кинаман, подрхтавајући од смеха.

– То је вероватно најсмешнија ствар коју сам чуо у последње време.

 

 

 

ВЕЛДОН КИЗ (WELDON KEES, 1914–1955?), амерички песник, писац, сликар и музичар. Рођен је у Небраски, а касније је са супругом живео у Њујорку и Сан Франциску. За живота је објавио три збирке песама: The Last Man (1943), The Fall of Magicians (1947) и Poems 1947-1954 (1954), док су његова збирка прича The Ceremony & Other Stories (1984) и роман Fall Quartet (1990) објављени постхумно. Последњих година живота, Киз је патио од озбиљне депресије. Средином јула 1955. године, признао је пријатељу да је умало окончао живот скоком са моста. Неколико дана касније, његов аутомобил пронађен је на мосту Голден гејт. Његово тело никада није пронађено.

 

Избор, превод са енглеског и белешка

Алекса Васиљевић