Мари Хау
СМРТ, ЊЕНА ПОСЛЕДЊА ПОСЕТА

 

РЂАВО ВРЕМЕ

Шта има везе што овај хладни јун постаје све рђавији, још једнa посуда je
на кухињском поду, поскакује испод ногара стола.
Па је потребна дуга метла од сламе, додатнo сагињање.
Изаћи ће. Кад се сунце врати. Кад киша престане.

Али нешто се не уклапа. Нешто није како треба.
Машина за прање веша се заглавила и прегласно зуји. Сенице
падају са дрвећа. Ластавица се ухватила у оџаку.
Најмање мушко јагње не једе. Дани пролазе.

Јун је превише хладан. Најезда паукова прети гнезду
смештеном међу гредама. Није их могуће појести све довољно брзо.
Мајка, која је ван себе, пре је ово видела само једном,
jаја обавијена мрежицом.

Писма не стижу. Мала лимена заставица је спуштена. Кућа лагано
све више одмиче од пута. Трава се диже на киши. Косе
рђају и не могу да секу. Оштрице циче и уздишу, ништа
не може да се уради. Затварамо врата на трему, али свако вече

помало су одшкринута. Чујемо га из спаваће собе,
благо шкрипање. Никог нема. Хладноћа се прострла по ливади
где су овце лаковерне и снажне и немe, али
мушко јагње одбија да једе. Мајка га је већ заборавила.

Прозори не могу да се затворе. Чак и мали ексери
који су добро закуцани лабави су ујутру, а мрежице лелуjају помало
на благом хладном ветру. Испод покривача,
гледам те како се крећеш по кући и поправљаш покварене ствари:

стону лампу, тостер, радио који и даље не даје гласа.
Црвене квочке нису носиле недељу дана. Не можемо ништа да урадимо.
Ништа. Као да се вратило време од пре десет година. Као да сањам.
Као да се у целости понавља прошла зима

са наслаганим дрвима и снегом који хрли из даљине.
Онда се и дрвеће савило помало чудно и мачке
данима није било. Ништа га не би могло натерати да се врати.

РАСЦЕП

I

Она би палила ватру испод кревета.
Ја бих је гасио.

Она би узимала метлу и силовала све девојчице.
Ја бих их одвлачио у страну, миловао по образима и тешио.
— Како су само плакале.

Брит би одлазила у бој против немачких војника.
Чучала би поред гелендера чекајући их у заседи
када бих ја био превише уплашен.

И понекад, гурала би ме дубље него што сам желело да идем у шуму
Али ми је било драго што је то радила.

Била је злочеста и волела је то.

Скидала би се и играла пред огледалом, говорила би нешто и псовала.

Смејала би се распећу, окретала га наопачке и гледала како виси.
И скидала би онај комад металне тканине између његових ногу
и бежала кад би чула да неко долази
остављајући ме самог.

Иако је била тако злочеста, недостаје ми.

Од тада сам само два пута чуо њен смех.
Једном, док сам лежао на леђима у жутом пољу,
чуо сам у подсвести нешто што је звучало као ја,
али била је то Брит,

и управо сада, док водим љубав са тобом, тешко ми је да ти кажем,
али чуо сам њен смех.

II

У почетку сам осећао страх.
Нешто, не ја, је било у просторији.

Претворио се у
заборавност од које се занеми

и због које сам застао на улици
да одгонетнем која је година то била, који месец.

Почео сам пажљиво да посматрам своја стопала.
Упркос томе, било је незгода.

Ножем за хлеб посекао сам палац
у више наврата

стаклена чаша за воду пала је на под и разбила се у парампарчад,
а у том разбијању чуо се тихи смех.

Подигао сам поглед и нисам видео никога

али сам осетио како се стара мачка растеже у мени
глумећи равнодушност.

Мари, чуо бих у гомили људи, Мари
ваздух је био толико густ од духова да је било тешко дисати.

Једног поподнева, камиони су брујали као усисивачи
на киши.

Усамљеност је била неподношљива,
Тамо никог није било осим мене:

Дозивао сам Брит, град гори,
Брит, војници долазе

а она се насмејала тако напрасно и тако гласно да сам се окренуо
и угледао је на трен

дрску и дражесну,
како се претвара да ме не воли.

 

ДАН ВЕТЕРАНА

Дечаци лета се пењу уз зграду,
тамни и раширени на камену, користе ужад.
Заједно се пењу, њих троје, у мајицама

и сомоту, вуку једни друге увис, спрат
по спрат, застајући да пажљиво разговарају и одреде смер:
ко ће предводити, ко ће oсигуравати остале,

ко ће чекати на ивици, одлазе, пењући се
полако овуда, гледајући једни другима у патике.
Вишегодишње планирање, неколико погрешних корака додуше,

неколико забуна на аутобуским станицама, неколико пута,
телефон звони, никога нема да се јави, али сада
дечаци се пењу заједно, опрезно и лагано

као муве. Испод њих се отварају врата. Одрасли
излазе посрћући, ошамућени, из мрака, да гледају
дечаке како се пењу по сунцу,

неки звижде, неки гунђају нешто кроз зубе.
Жене, сместивши се на траву, шире своје сукње,
док дечаци проверавају да ли се чврсто држе, стављају, сваки од њих, једну ногу

на ивицу и поскакују на петама да осете да ли је конопац
затегнут и безбедан и не гледају доле. Неки
одрасли размишљају да позову полицију.

Дечаци лета се пењу, заустављају се сада само
да се одморе, прислањају лице на камен
да се гледају и намигују, питајући се

како ће се закачити и дигнути до четвртог спрата, где знају
да одједном има прозора. Дан јењава.
Ипак је новембар. Мрак рано пада.

Прозори, сасвим очекивано, се отварају.
Руке хватају њихове дуге америчке ноге. Дечаци се смеју,
подижу ноге и стоје, посматрајући прсте

како миле по симсу. Неке од ових руку они скоро да
препознају. Коначно, чују се сирене,
делују као нека врста музике. Пада ноћ

а дечаци се пењу под светлом рефлектора, вежбају
за коначни успон. Мушкарци усмеравају светло,
милују их са оном истом неверицом

коју осећају дечаци када коначно из хиљадитог покушаја
ухвате муву у шаку. Одрасли, заваљени у лежаљкама, пију кафу.

Дечаци висе као пауци и спавају, целу ноћ
их светла милују док одрасли гледају.
У зору се дижу и опет пењу дечаци лета.

Они нису гладни. Сада се крећу спорије. Има,
између њих, нечег невидљивог. Заборављајући на
конопце, загледају и одмеравају сваки спрат

погледима озбиљних пењача и верују у
све што виде. Они се сада воле,
лако се пењу, неки би рекли као мајмуни,

заборавили су осећај равне земље
под стопалима, пењући се овако, у јесен,
њихова вредна рамена невероватно су лепа

док жмире, заклањајући очи песницама изгорелим од сунца,
гомила тихо жамори док се дечаци пењу,
спрат по спрат, сада већ делују нестварни,

попели су се превисоко, не могу се јасно видети. Али како само сијају
у њиховој дечачкој снази и њиховој лепоти и њиховој љубави.
Шта бисмо друго тражили од њих? Они су рођени за ово.

Они то знају. Гомила испод њих постаје све гушћа
док се они коначно успињу на шљунковити кров
и усправљају, растежу се потом мирно, на трен

пре него што скоче, сваки од њих, или полете, и скоро савршено
зароне и падну као камење или као дечаци

уз мукли ударац који изазива сигурну слутњу, на
тротоар који их чека на крају, извијен и од човека створен, који је
све ово време чекао да их доведе дубока и савршена гравитација.

 

СМРТ, ЊЕНА ПОСЛЕДЊА ПОСЕТА

Када будете чули тихо режање у грлу, знаћете да је почело.
Ништа вас неће питати. Само ће вам нешто казати и
говориће вашим језиком.

Обавиће руку око вас и држаће вас онолико дуго колико сте одувек желели.
Само што ће овај пут то бити довољно дуго. Неће вас пустити.
Kада прислоните лице уз њено тамно раме, осетићете мирис блата и косе и воде.

Окусићете мајчину киселу брадавицу, вашу омиљену слану киту
и прогутаћете реч коју сте мислили да ћете једном испљунути и с њом завршити.
Кроз полузатворене очи видећете да њена сенка личи на вашу,

савршено вам пристаје. Само што не заплачете од захвалности. Узеће вас
како вам се највише свиђа, грубо и брзо као кад вам неко лупи шамар,
или тако слатко и споро да ћете вриштати ради ми то ради ми то све док тако не поступи.

Никада ништа друго неће продрети овако дубоко. Никада ништа друго неће стиснути овако јако.
Напокон (девојчице тапшу, вичу) је неко затегао врпцу на вашој спортској торби довољно чврсто да се више никадa не отвори. Напокон

је неко везао пертле на вашим ципелама у чвор тако да се никада не одвежу.
Чак и док се претварате у то, чак и када почнете да осећате да престајете,
звиждаћете у чуду кроз преостале зубе о Исусе

о душо, о света мајко, ништа ништа ми никад није овако пријало.

 

ОЧЕВ ХРАСТ

Очев храст нарастао је у ове три године, сада је виши од мене.
Две вране му праве друштво.

Једна изнад држи телефонску жицу и дозива.
Друга, којa се тромо вуче по хладној земљи као човек по кафани, одговара.

У даљини, јато чворака уплашено прхну у вис и колебљиво крену
од једног анонимног дрвета ка другом,

лишће трепери на благом ветру,

а ја, стојећи овде, на тренутак осећам да се земља не помера.

Врана што се тромо вукла посрће па крешти и лети до оне друге на жици.

Листови храста лепршају, потамнели и неми.

Причајте ми, вране. Научите ме да ходам као морнар.
Реците ми шта ово дрво надзире.

 

 

МАРИ ХАУ (MARIE HOWE, 1950–), америчка песникиња. Њену прву збирку поезије The Good Thief (1988) изабрала је Маргарет Атвуд као победничку на песничком такмичењу Open Competition of the National Poetry Series 1987. г. Две године након овог такмичења ауторкин брат је преминуо од последица тешке болести, што је послужило као инспирација за њену другу и најпознатију збирку What the Living Do (1997). Преостале збирке укључују The Kingdom of Ordinary Time (2008) и Magdalene (2017). Хау је такође један од два уредника антологије есеја In the Company of My Solitude: American Writing from the AIDS Pandemic (1994). Живи у Њујорку, где је од 2012. до 2014. године носила титулу песника лауреата.

Избор, превод са енглеског и белешка
Сања Маркељић