Азхар Жиржис
ТРИ ЦРТИЦЕ

 

ГОСПОДАР ОВАЦА

Уживао је да шиба слуге, а када би осетио досаду, зове Сафвана да се разоноди ударајући га. Сафван се већ навикао, чим га овај позове, да свуче шалваре и заузме положај овна пре него што почне забава шибања и смеха. Ударао га је шибом по задњици смејући се, док је Сафван тихо плакао. Више пута је опазио његову патњу, али није марио, јер он беше краљ, а није у уобичајено да краљеви обраћају пажњу на слуге. Већ двадесет година живи у великој палати, а ко живи у великој палати, мора бити краљ. Када би се заморио од жестоког батињања, пљунуо би Сафвану у лице и наредио му да се губи. Сафван је брисао пљувачку са свог белог чела на чијој средини се налазио црни младеж, и одлазио ћутећи и потиштено. Краљ је уживао у Сафвановом ћутању и покорности. Али Краљ га је недавно отпустио, као и кувара, коњушара и остале слуге.

Заправо, није их отпустио из обести, јер краљеви умиру када су лишени забаве да туку и понижавају друге, већ је у последње време кожа почела мало-помало да му отпада и он је то скривао покривајући је вуном. Зато је и отпустио послугу, пре него што избије срамота. Нокти су му такође отпали, а на њиховом месту израсла копита. Изгубио је глас и моћ говора, а речи му се претворише у шиштање, док су му руке при ходу додиривале земљу. Неустрашиви краљ се претворио у усамљеног овна у суморној палати. Сам, утучен, без хране, без пића, без послуге и лишен забаве ударања ногом и шибања. После вишедневне испаше у башти палате и пошто је обрстио сву траву која је тамо расла, скочио је на улицу у потрази за храном. Четвороношке је добауљао до периферије града, али није нашао ништа за јело. Скренуо је према шуми и пронашао мало траве. А кад је пало вече, ухватио га је вук и натерао да се врати у палату. Од тог тренутка вук је сваке ноћи упражњавао моћ вукова, ударајући га по леђима и урлајући од узбуђења. Био је то бели вук, са младежом на средини чела.

 

ПАС КОЈИ СПАВА

Враћао сам се са посла, опхрван бригом и тугом. На путу сам угледао пса како спава у сенци дрвета. Шутнуо сам га ногом. Пробудио се, напао ме, срушио на земљу попео се на моје груди, ухватио за крагну и рекао, док су му из очију севалe варнице:

– Хеј, јеси ли ти глуп или безобзиран?!

Рекох:

– Не.

– Па шта ти је онда?

Ухватио сам га за ногу молећи га да ми пусти крагну.

– Молим те, пусти ме, рећи ћу ти шта ми се дешава – ако ме оставиш на миру.

Као да му је Бог подарио разум, услишио је моју молбу. Ослободио ме је победнички ме лагано лупнувши по грудима, као што то чине лоши момци кад помилују жртву, и рекао:

– Кажи шта имаш… просветли нас.

Рекох:

– О, псу, ја сам као што видиш бескућник, али сам добар човек, некада сам живео у великој кући. Била је то кућа мог деде по оцу. Прекрасно опремљена кућа са огромним дневним боравком који гледа ка башти и дугачким столом за госте. Зидове и врата украшавали су мотиви исписани куфијским писмом¹, а у собама су били кашан² теписи по којима смо газили. На крову је била глинена фуруна коју је моја мати користила пет пута дневно, у складу са очевим молитвама. Поред фуруне био је кокошињац са двадесет кокошака и петлом који је кукурикао. Голубова је било безброј, стајали су на парапету крова где су јели и поганили, летели кад им се прохте и слетали кад зажеле. Вода у кући је била питка, а сунце је сијало топлином од које смо заклон налазили у хладу палме којој смо због њене висине дали надимак „Дуговрата“.

Пас ме прекиде:

– Скрати причу.

– Добро – рекох – нећу ти дужити. Једнога дана спавао сам у хладу палме Дуговрате, кад сам ненадано у сновима угледао црва како гмиже према мени. Себе је назвао „господарем свежег ваздуха“. Рекао је да је кућа мог деде загушљива и да ми је за живот потребан ваздух, па је однекуд продро у моје тело да би упумпао у срце више кисеоника. Тада сам се преплашен пробудио, појурио на кров, сломио мајчину фуруну, отерао голубове са парапета, отворио кокошињац а кокошке су одлетеле на комшијске кровове. Не знам шта ми је „господар свежег ваздуха“ урадио када је продро у моје тело, али сам осетио огромну потребу за уништавањем и велику жељу за разбијањем; последње што сам тог дана учинио било је да запалим нашу дуговрату палму.

Да, да, запалио сам Дуговрату и побегао из страха од очевих батина. Видео сам како се дим диже изнад куће, па сам отрчао у правцу јединог дрвеног моста у селу, у жељи да се спасем.

Пас је био дирнут мојом причом, па рече:

– Настави, настави, шта се потом десило?

Рекох:

– Ништа, као што видиш жив сам, само што сам убледео од туге и несанице.

Пас рече:

– Какве везе ја имам са твојим бледилом?! Кажи, зашто си ме шутнуо?

Рекох:

– Када сам те видео, драги мој, како мирно спаваш у хладовини великог дрвета, уплашио сам се да ће ти црв „господар свежег ваздуха“ ући у тело и упумпати више кисеоника у вене, па ћеш спалити кућу своје породице. А сада ме пусти да идем, молим те.

– Хајде, иди, и немој то више да радиш – рече пас и затим се врати својој дремки.

 

ПРАЗАН ГРАД

Необична осећања струјала су у његовим грудима. Седео је за столом у кафани и посматрао улицу кроз излог. Снег је обилно падао на улици која је била пуста. Улица, кафана и цео град били су празни. Склопио је очи и видео себе како стоји пред продавачицом јаја. Седела је на земљи, испред себе је ставила велику корпу са јајима. У то време јаја су се продавала на комад. Купио је пет јаја и вратио се. Отворио је очи и угледао келнера који се повио стављајући испред њега филџан кафе. Сркнуо је гутљај и поново затворио очи. Мајка је била заузета вађењем лепиња из фуруне озидане глином. Извадила је једну и пружила му. Прихватио ју је крајем кошуље и пожурио према кухињи. Ставио је лепињу на сто. Старија сестра му је донела кувано јаје. Посуо га је са мало соли, све ставио на средину лепиње и са задовољством почео да једе. Отворио је очи. Кафана је и даље била празна. Снег је напољу упорно падао. Нема живе душе у овом граду. Град снега и духова, и то је све. Сркнуо је још један гутљај из филџана који је стајао пред њим. Затворио је очи. Чуо је куцање на вратима. Неко је донео позивницу за свадбу.

– Изволите.

– Хвала.

Дао је позивницу оцу који је седео у хладовини лотосовог дрвета на столици од палминог листа. Увече се возио са двадесетак других младих у једном од отворених аутомобила. Узвикивали су име младожење „Венчање Алушево, нек се зна у вилајету, венчање Алушево!“ Младожењино име је било Ала, а Алуш надимак од миља. Дугачка поворка кружила је улицама града. Свадбена подврискивања мешала су се са покличима. Са неба се сливала чоколада. Беспрекорна равнотежа сиромаштва и весеља. Вечерао је са младићима и наставио да игра до касно у ноћ. Сутрадан је судио фудбалску утакмицу коју су деца из краја играла на улици. Била су босонога и јурила лопту лоше израде. Међутим, срећа која је тог дана испунила њихова срца, учинила је да она личи на лопту са којом је играо Зинедин Зидан у финалу светског првенства 1998. године у Паризу.

Келнер му је пружио коверат „Изволите, господине, ово је за вас“. Коверат је био елегантан, узео га је и погледао обе стране. Није било име ни пошиљаоца ни примаоца. Отворио га је из знажитеље шта је унутра. Био је то позив на забаву. Ставио је коверат у џеп сакоа и напустио кафану.

Увече је небо изнад града било осветљено ватрометом. Улице су биле пуне слављеника лица испуњених радошћу. Био је елегантан носећи позивницу у руци. Предао ју је на вратима и ушао. Сео је за велики сто окружен десетинама гостију. Попио је чашу вина и устао да игра са лепом девојком. Свет није био довољно простран да обухвати сву његову раздраганост. Био је одушевљен друштвом и мноштвом људи. Много је певао и играо, али је заборавио да отвори очи. Када их је отворио, видео је да је улица и даље празна и да снег и даље пада. Позвао је келнера, платио рачун и напустио кафану.

 

АЗХАР ЖИРЖИС, ирачки писац рођен у Багдаду 1973, где од 2003. ради као новинар. Објавио је низ чланака, прича и есеја у локалним и новинама арапских земаља и периодичним листовима. Године 2005. написао је сатиричну књигу о терористичким милицијама под називом Земаљски пакао, која је резултирала покушајем атентата на њега; због тога је био је приморан да побегне из земље: прво у Сирију, затим у Мароко и на крају у Норвешку, где сада живи. Његова друга дела укључују две збирке кратких прича, Изнад земље црнила (2015) и Посластичар (2017), и два романа. Дебитантски роман, Спавање у пољу трешања (2019) нашао се на листи за Међународну награду за арапски роман 2020. Други роман, Камен среће (2022) ушао је у ужи избор за исту награду 2023. Члан је међународног ПЕН центра. Већина његовог стваралаштва нагиње комедији и црној комедији. Kратке приче су му углавном маштовита фикција, пуна сарказма којим исмева бесмислице, због чега су их критичари описали као минијатурне црне комедије. Тренутно живи и ради у Норвешкој као писац, уредник културне рубрике у норвешком листу Телемарк, и слободни преводилац. Приче пред читаоцима преведене су из збирке Посластичар (Ṣāniʿ al-Ḥalwā, 2017)

Избор, превод с арапског и белешка

Мирослав Б. Митровић