Александра Димитријевић
МАГИЈСКИ КОЛАЖИ ПЕНТИЈА ВАИСТОА

 

Фински уметник Пенти Ваисто (Pentti Väistö) својим радовима крунише надреалну идеју о аутономији уметности. Вишеслојна читања и тумачења надреалних обличја Ваистоових радова, преносе одређене поруке у веома разнолик и богат ликовни језик који, попут Мироовог, као естетика и теорија, представља и јак експресионистички сензибилитет.

Пенти Ваисто својом ликовном поетиком сучељава реципијента са минициозношћу сликане представе и низом испреплетених облика и фасетираних форми. Мистификујући атмосферу, Ваисто посматрача уводи у организацију својих идеја које се рефлектују у организацији сликовних елемената, чиме постиже стање такозване „кондензације осећања“ које чини слику.¹ Попут аутоматског писања и цртања као основних фундамената надреализма, овакав Ваистоов „диктат мисли у одсуству сваки рационалне контроле, изван сваке естетске и моралне преокупације”, апсолутно алудира на надреалистички покрет створен почетком XX века.

Композиција Две жене у риби прожета је искривљеним и намерно супротстављеним тачкама посматрања. Обе фигуре стварају утисак библијске приче о Јони којег је прогутао кит. Својим концептом, Пенти Ваисто је на радовима изводио специфичне стварaлачке методе налик колажу и асамблажу, док је са друге стране пак оживео класичну сликарску технику, чиме долази до буђења слике као такве.

Делује да је уметник највише пажње поклонио езотеричним представама или сновиђењима, јер је то једини микрокосмос који ум ослобађа од логике, када људске мисли функционишу слободно и дозвољавају подсвести да конструише слике. На тај начин Ваисто проучава херметично функционисање апстрахованих обличја и гротескне атмосфере. Такво сликање несвесне психичке активности детерминише личност и задире у стварност понашања.

Овако особени ликовни израз Пентиja Ваистоа карактерише и спечифична палета која се састоји како од примарних боја, као што су црвена, жута и плава – тако и од оних изведених (љубичастих, розе и наранџастих), звонких и јарких. Примарне облике које конструише, оцртавао је само линијом а остале покрива бојом, попут Матиса. Ваисто је у појединим сегментима комбиновао кубистичке елементе, те су поједине форме на његовим радовима благо фасетиране, док су равне површине бојене а геометријске форме скулпторски моделоване. Међутим, упркос ломљењу форми, његове фигуре су биле јасно присутне својим заобљеним и тродимензионалним облицима.

Сликом Рибооки близанци Ваисто даје замах својој занимљивој и разиграној нарави, чиме неживим и статичним стварима даје живост и динамику. Његове радове испуњавају разнолики амебоидни, па и антропоморфни и зооморфни облици који остављају утисак динамике у облику сужавања и ширења, те на тај начин бивају слични знацима који су расути или разливени по платну.

Слике – попут Кандидат на предизборној турнеји, која је заснована на фантастичним визијама, јукстапозицирањем различитих форми из природе –простор слике лишавају фокуса. Уметник композициону структуру ове слике гради на растеру дијагоналних линија које се назиру испод наслага боје. Оваква ликовна поетика Ваистоу отвара пут ка већој техничкој слободи кроз аутоматизам, као и слободу да без инхибиција истражи своје снове.

Ма колико повезани са културним и идејним постулатима, проблематизација између слике и контекста којом се уметник бави, произилази из тежње за формулацијом нових пластичких пропозиција, за проширењем или редефинисањем идеје којом се Ваисто бави. Његово специфично спајање несвакидашњих елемената у основи одговара симболистичкој дефиницији уметничког лика или симбола, а њихова нераскидива повезаност темељи се на односу субординације. На тај начин, уметник постиже да садржај примарних елемената одређује форму уметничког дела, чиме долази до отелотворења духовног/идејног кроз материјално.

Уметник указује да је његова основна идеологија обликовање несвакидашње иконографије, што постиже прекидом са стварношћу и формирањем специфичне нове реалности. Ова дела настала су са идејом мимезиса снова, попут неког колажа, у којем је сваки елемент видљив са различитог дијапазона. Уметник смешта композиције тако да често буду асиметричне и благо фронталне, са ликовима анфас, или у профилу, приказане у надреалном руху.

Са једне стране необјашњиве, попут магијских колажа, радови Пентија Ваистоа приказују један континуирани простор у којем визуелна загонетност слике представља круцијални елемент дела. Сва снага на сликама усмерава се на тражење посредника између езотеричних мизансцена и публике, чиме се успоставља равнотежа између апстрактних и симболичких елемената. На овај начин, уметник упућује на битне промене у оквиру свог уметничког језика. Таквим јединственим ослобађањем дескриптивних и референцијалних функција, уметник постиже специфичну природу сликовног језика у којем појмови надреалног и реалног измичу једнозначним одређењима.