Милан Громовић
САЋЕ ПОЕТИКЕ

 

Бранка Каличанин: Ко је отворио кошницу?

Графопринт, Чачак, 2025.

 

„Људи више нема, време је прошло, девојчица је одрасла – шта ћемо сад?!“ Мисао из уводне сентенце књиге кратких прича Ко је отворио кошницу? Бранке Каличанин покреће питање меланхолије и жалости за временом и простором који се не могу вратити, преломљено кроз призму актуелне приповедачке перспективе која осим што сведочи прошлост, додатно је онеобичава и даје јој смисао далеко изнад пролазности и жалопоја.

Наслов књиге, готово у духу великих песника – Рајнера Марије Рилкеа и Ивана В. Лалића, наговештава „саће поетике“ или есенцијални, концентришућ однос према писању и написаном. О том пчелињем списатељском процесу сведоче и цитати са посветом на почељу књиге.

Цитат Достојевског упућује на насушну битност успомене за спасење људске душе, чиме се наговештава чињеница да нас у књизи очекују приче које садрже своју иманентну лековитост или способност да лече сећањима и да нас воде кроз спасоносни процес реконструкције детињства и безбрижног аспекта живота и делања.

Други цитат преузет је од Дејана Станковића Тијага и упућује на процес уцеловљења, где ће, посве индукцијски, сећање бити уланчано у ланац сећања, а тај ланац у приче, приче у ширу целину итд. Фрагмент Уместо увода доноси нам саће поетике из прве руке, кроз интимни исповедни тон имплицитног аутора: „Изненађена сам и неспремна, сад признајем сама себи. Али колико знам, кад се отворе врата кошнице, не треба да се затворе док се све пчеле не врате. Записиваћу моје чудне приче, све док буду излетале из моје подсвести и летеле око мене”.

Приче кроз књигу лете попут пчела, скупљају полен и творе мед и саће тј. саму поетику. Саће поетике испуњавају сећања која се у књизи Бранке Каличанин јављају двадесет пута у најразличитијим исходиштима: „случајна сећања” (Уместо увода), сликовито и актуелно сећање (Мала прича о оцу), „сећање у архиву за незаборав” (Ванкувер 1929), сећање поузданог приповедача (Браћа и срећа, Божица и оптимиста), сећање на крајеве и пределе (Госпођа Анка), сећање на мајку (Срећа у најави), психолошки аспект сећања (Када се човек мало измакне и погледа са дистанце), повратак на сећање на сусрет (И ништа више) итд.

Приче су смештене у четири циклуса или предела који ће обухватити четири нивоа буђења успаваних успомена: Камени предео, Предео између две реке, Заталасани предео и Шетња. Кључна културна, историјска и идентитетска упоришта српског народа јесу обавезни интеграл књиге, па, сходно томе, лично, породично и приватно често кореспондира са колективним – српским. Херојство српског војника у Великом рату увиђамо кроз лик деде Сава у причи Добровољац; у причи Ванкувер 1929, увиђамо путовање и рад деде Д. у Ванкуверу (што открива животни пут и миграције бројних Херцеговаца тога времена), које се осветљава кроз лупу данашњице, тако што приповедач разоткрива фрагменте прошлости породице и херцеговачког завичаја итд.

Посебан пасаж о емотивном простору јесте прича Кад се моја кућа преселила која доноси промишљање емотивне дистинкције између куће и дома, стамбене јединице и простора овенчаним породичном љубављу. Приповедач констатује: „Сваки човек воли да зна где припада, где му је база и узлетиште, али и где му је писта за слетање. Сви ми помало личимо на птице, које лете јер их маме висине, а које су на неки чудан начин опет срећне када поново слете у то гнездо одакле су кренули”. Прича о гнезду има универзални карактер и у читаоцу буди јако осећање припадања дому и богатом спектру породичних осећања. Прича осветљава тему селидбе из стана у стан, али истовремено тематизује постојање имагинарног дома који је свакој јединки потребан као сигнум егзистенције и темељ бивствовања. У том погледу, у овој, као и у многим другим причама, простор је дослован – Љубић кеј у Чачку, кафана „Танаско”, „жути солитер”, а истовремено фигуративан, имагинаран јер се главна јунакиња – студенткиња налази у магновењу или међупростору између два стана од којих само један може и мора да буде дом.

У духу теорије о другим местима француског филозофа и теоретичара Мишела Фукоа и ова књига осветљава граничне просторе живота и смрти. У причи Срећа у најави (која евоцира успомену на упокојену мајку) у исти мах се осветљава живот и срећа коју симболизује детелина са четири листа на гробном месту. Простор који указује на смрт у овим редовима оживотворен је, у складу са православном хришћанском етиком и уверењем, и схваћен као живот који надилази саму смрт и нуди љубав и континуитет.

Књига Ко је отворио кошницу Бранке Каличанин доноси двадесет и шест кратких прича високе емотивне снаге, лирског набоја и асоцијативне разгранатости, те као таква заузима важно место у савременој српској прози. Циклуси прича или предели јесу мотивски ланци који смисао исцрпљују из живота и света, али га не доносе посве реалистички и дословно, већ му дају додатну конотативну димензију разумевања попут ветра у леђа. Тај ветар осећа свезнајући приповедач или имплицитни аутор који разуме да меланхолија гледања на детињство и младост не мора да буде патетични терет сећања, већ, напротив, активни духовни простор спокоја и обожавања – locus amoenus личног и приватног, који у овом обличју литерарне фикције добија богатство универзалне поруке о животу, хуманитету, те његовој богатој и неисцрпној свеукупности.