Јелена Гавриловић: Патуљасти зец и дифенбахије

Центар за афирмацију стваралаштва Поетикум, Краљево, 2025.

 

Да бисмо стигли до срца поетске књиге Јелене Гавриловић Патуљасти зец и дифенбахије, морамо да осетимо њен пулс, да разлистамо вишеслојно ткање у којем су збијени путописни оквир, аутопоетички записи, биографски детаљи, старозаветне легенде и новозаветна симболика, фрагменти животног циклуса (одрастање, сазревање, одласци и враћања), искуствени песимизам, емотивна густина, унутрашњи свет жене, њен Ерос, чежње и неостварености, стваралачка потреба и поетски усуд. Јеленина поезија зна да изненади, узнемири, заведе, избаци из баланса. У њој можете да се огледате, она је у стању да призове сећања, да поведе на пут око света и врати у заборављене пределе прошлости. Са њом ћете маштати, она ће вас растужити; можда ћете опсовати и стиснути песнице, горко насмејати, презрети и поништити нешто и некога, можда себе. Она ће вас оголити, проказати, гурнути на колена, само вас неће оставити равнодушним.

Патуљасти зец и дифенбахије је једна несвакидашња путописна песничка књига у којој су одредишта и метрополе само улазница за путовања у средиште душе и истраживања сопствених унутрашњих предела. Песникиња емоције везује за сећања и чулне (укус, мирис, додир) сензације, за измаштане сусрете и ситуације, и доживљена искуства између којих се као невидљива мрежа пружају поједине земље, места, улице, грађевине, мостови, границе, морске обале и трајекти, кафане, годишња доба, уметничке галерије, возови и прашњави путеви, балске дворане, дудови и непокошене траве, пустиње, куле, ваздух и вода. Шестари та поезија завичајном путањом, од једног новосадског солитера чији седамнаести спрат памти девојчење опијено „поезијом француских надреалиста и сновима о јужним морима“ у песми Облак сведока над новосадским солитером, до првог банатског снега и куће у улици 7. јула „где је најбољи део мене у теби рођен“ у песми Пред банатски снег.

Између те две кључне, биографске тачке и песме, почетне и оне у коју ће се вратити, а које се налазе на почетку и на крају ове књиге, песникиња мапира свој живот прелазећи замишљене границе, мења климатска поднебља, уплиће меридијане и паралеле са нитима сопства, цртајући сопствену карту животне пловидбе на којој се разазнају „предвечерје које неосетно пада над Градом светлости / бело јутро у Копенхагену није ништа променило / Један човек са неког острва у Далмацији / Таормина и најскупља чаша вина / барем две стотине портрета Џорџа Вашингтона / блажени они сиромашни духом / музе славних сликара, дворске даме / узимања тела жена као хостију / брод који је стигао на обалу Новог Света / Забрањени град још је непробојнији“ и наоружана иронијом и самокритичким подсмехом, увежбава одбрамбене механизме преживљавања свог унутрашњег бића.

Поезија Јелене Гавриловић је еросна, набујала, разбокорена; она не спутава своју женственост али и отворено трага за својим мушким принципом. Подаје се тајанству, не устеже жеља, болује чежњама. Она је искрена у својој мисаоно-чулној путености, податна је сањарењу и рефлексијама, гледајући унатраг. То је поезија жене која ужива у свом женству по законима природе и божјем; која прихвата своју телесност колико и своју духовност, и своју потребу за љубављу колико за храном и ваздухом. Она је биће страсти колико и уздржаности, и хедониста колико и аскета. Њена је ватра благодатна, али и аутодеструктивна; природа која се нештедимице даје, и болује и лечи од себе. Њена су путовања трагања за собом али и бекства од себе; отуд то усамљеничко крстарење мислима и духом по земаљском шару са реконструкцијама замишљених сусрета и ситуација у којима се појављују несвакидашњи гости, савремени номади, замишљени љубавници, ликови из прошлог живота.

У њеним фикцијским обиласцима промичу натуралистичке слике природе, цветају завичајне воћке, тињају безразложне туге, мрести бесповратно време, слажу се крхотине и делићи мозаика, копкају сопствене прохујалости и подељености; у свему томе осећамо укусе детињства, препознајемо библијске параболе, хришћанску симболику, срећемо митска и натприродна бића, док се у позадини чују канцоне, узвикују пароле, подижу и гуше револуције. Свака песма је засебно путовање, а свима им је заједничко трагање, спознаја и осећај недостајања који се продужава у изгубљеност. Њена поетика сублимише реминисценције из прошлости подстакнуте окаснелим и (не)оствареним чежњама, песничку вокацију и насушну стваралачку потребу.

Ова је поезија вишеслојна и вишезначна; формално се манифестује у слободном стиху који истиче кроз особити унутрашњи лирски монолог, као поетски ток свести. Сјајна песма Поворка тулипана, једна од ретких песама везаног стиха у исповедном је тону, слави индивидуалност над мноштвом, лепоту над славом, јерес над званично прихватљивим и подобним. И песма Залудност ватре наизменично везаног и слободног стиха указује на ауторкино опирање догми и тежњи ка слободи стварања и изражавања. Непретенциозна, неформална, самосвојна, ова се поезија (као ни ауторка) не може уоквирити и ставити на почасно место; она се отима одредивостима и искључивостима, водећи се законима љубави и слободе – зато су та два појма у њеном бићу у колизији, јер, не пуштајући прошлости да оде, остаје заробљеник себе.

Сугестивне уобразиље, њене се измаштане песничке слике доимају тако стварнима захваљујући, пре свега, говорном језику, свакодневној лексици, непосредном песничком изразу у којем има и тајновитости и бруталности и прозрачности, и који као да је изгрцан а не изговорен, као и емотивном набоју и мотивима личне природе. Израз, наизменично зауздан и распрскавајући, мистика амбијента, атмосфера засићена опажањима, контрастима и реалијама у сировом стању, осећај да се лирски субјект константно опрашта (са нечим и неким) и да опрашта (некоме) – увек и само тражећи себе у свему ономе што га (је) чини целовитим бићем.

Ово је поезија која се постепено (раз)открива. Један од општих утисака је да пред собом имамо јединствену поетску аутобиографију из времена прошлих из које се рашчитавањем издвајају све њене разноликости и супротности. Лирски субјект се обраћа директно, у првом лицу. Поједине песме имају форму обраћања – Пред Ускршњи пост, Мост уздаха, Сутра, Молба; неке су исповедног тона и садржаја – Облак сведока над новосадским солитером, Кривуља времена, Чизме, Жена из леве преткоморе, Алхемија тела жене, О змијама, киши и којечему; песма Камен, ватра, вино дата је као присећање а песма Без драме у виду саопштавања. Песма Музеј уметности у Вашингтону подсећа на репортерски запис, Куга на епистолу, док је песма Путнички воз Нови Сад-Београд склопљена из више кадрова, које као да је снимао објективни посматрач. Та повремена дистанцираност такође има функцију самоодбране.

Песма Бруј је исконски зов женства, чезнуће, жудња за самоспознајом, animus у несвесном лирског субјекта, стечен кроз вековно искуство жене и кроз индивидуализацију сопствене личности. Аnimus посредује између жениног ја и њој непознате унутрашњости, њеног личног и колективног несвесног „Никада те нисам упознала / Јер ти си ветровитост у ветру / Разборитост у махнитом / Немогуће је не знати Те / То само Човек може“.

Ту су, затим, права лирска интермеца неких давних времена, раскошног дворског амбијента и злослутног исхода које носи право прве ноћи као у песми Гричка (посвећена песникињи Ивани Миланков). Песма Кривуља времена говори о унутрашњем времену жене која се увек враћа почетку, оном првом који је био и првом што је било, док песма Неподмитљиво море говори о побуни жене, њеном раскидању са улогама које јој је наметнула историјска неумитност, колективне представе свести и патријархални кодекс, присиљавајући је да буде ратница, владарка, вештица, сирена, супруга, гушећи њену потребу за слободом „То дивље море, неподмитљиво море / хтело је мене / хтело је мене…“. Женски принцип повезује девојчицу из Баната, Милунку, девојчурка из солитера, зрелу жену, песникињу, са првом женом Евом у песми Идумејска ноћ.

Има у поезији Јелене Гавриловић неочекиваних обрта и поређења, екстазе и слављења, има беспоштедног понирања у себе до огољености, а јеткост и иронија понекад су само параван за очајање. Има и сарказма као у песми Марија из Витиније; сете и летаргије (песма Фебруарска) и осећаја прохујалости, сумње и остављености у песмама Све ствари прелазе у мирис и Предваскршња. Са болом одрастања и првим ударцима у животу и љубави суочава нас у песми Љуљашка; са својим страховима у песми Без драме; са еротским у песми Дечак и жена; са болом, трпљењем и границом између понижења и достојанства у песми Дугме: „свако сања своје дугме које решава све“. У Сажедници – бекство од свега, као могући избор и решење: „сања, ничег се не сећа и плаче“.

Поетска путовања Јелене Гавриловић имају сличности са мазохистичким силаском у сопствени Тартар. Њена имагинарна песничка мапа повезује кључне женске тачке: груди, усне, очи, односно, емоцију, реч, дух и спознају: „Таква сам ја новембарска // Жена са сто лица / и само једним срцем“. Где год се тражили, куда год бежали, увек се враћамо тамо где је све почело – „У кући мог детињства“. Зато се исход њених трагања може сажети у стихове из песме Прелудијум:

Мислим да знам шта је суштина пакла

Умрети и знати шта си могао бити.