Јелена Б. Огњеновић
МЕЂУ ПУТЕНИМ АПСТРАКЦИЈАМА

 

Ирена Плаовић: Ивичење

„Суматра“, Шабац, 2024.

 

Чини се да су неодгонетљивост, значењска разуђеност и непресушни метафорички потенцијали, у последњих неколико деценија, постале основни манир песничког стварања. Веза између ознаке и означеног све је флуиднија, а стиховани искази све фрагментарнији, тако да се стиче утисак да су из савремене поезије ишчилели сви конкретни, семантички јединствени и смисаоно утемељени појмови. Апстраховање чулних слика праћено је уопштавањем њихових конотативних кодова – након што јединствено значење исклизне у сијасет вероватних, савремена поезија пада у замку херметичности, релативизације и арбитрарности.

Много ређе, у збиркама се може препознати обрнути след – есенцију неухватљивог, астралног и апстрактног учворити у конкретан, чулни, опипљиви појам. Најмлађе, четврто песничко остварење Ирене Плаовић, пошло је према таквом, умногоме комплекснијем, списатељском науму. Дело које у наслову нема ни синтагму, ни колокацију, већ је читава његова срж упакована у једну глаголску именицу, може се читати као каталог оваплоћених зебњи, жеља, страхова и надања.

Већ и сам наслов (Ивичење) указује на ауторкину тежњу ка уобличавању и омеђивању апстрактне и неухватљиве мисаоне материје, њеном сажимању и затварању међу голим оком видљиве маргине. Та мисаона материја разливена је у тридесет и три песме, то јест у три, на први поглед мотивски неповезива, циклуса (Гушће, Како заиста јесте, Велеслалом). Иако поменуто утростручење броја три може деловати као ненамерни ексцес, квантитативна одредница, или можда уметнута алузија на ауторкине године, оно се нипошто не сме тумачити као случајност. Број три, као носилац огромних значењских потенцијала, у библијском кључу представља симбол синтезе, почетка и довршетка – преиначавања духа у материју, и повратка материје под окриље духа. Управо са таквог симболичког врела потичу песничке слике Ирене Плаовић.

Прва етапа при конкретизацији надчулног појма остварена је на фонолошком и лексичком нивоу – утисак о изразитој речитости стихова стиче се услед учесталих понављања асонанци, алитерација и парономазија, док чести ауторкини неологизми (нпр. „оцицероњен“) сведоче о потреби за ширењем лексичког фундуса, који није довољан да у себе прими нека од најнесазнатљивијих, дубоко и интимно проживљених сензација.

Ревитализација окамењених, од значења испражњених и одавно похабаних, традиционалних симбола (нпр. камен, срце, вода) даље се остварује њиховим урањањем у савремени контекст. Иако латентни, слојеви ироније којима ауторка педантно пресвлачи многе поетске епизоде, стављени су у функцију онеобичавања, персонификације и демистификације апстрактних, натчулних и узвишених људских афеката. У позадини свакодневних, аутоматиозваних, до баналности доведених ситуација (нпр. одлазак до супермаркета), непрестаних помена комерцијалних производа (нпр. мицеларна вода, сок од лотоса) и учесталих алузија на све површније љубавне односе, препознају се оивичени, на човечју меру сведени, а у бити недокучиви, страхови данашњег човека (нпр. страх од напуштања, страх од самоће, страх од смрти, али и страх од живота).

Двострука функционалност лексеме Гушће (насловна лексема првог циклуса; насловна лексема пет песама у првом циклусу) у себи носи семантичко језгро читаве збирке. Процес настајања песничке творевине, њеног кретања од апстрактне мисли ка конкретном говору, те даље, од говора ка фиксираној речи, преиначен је у процес петоделног згушњавања. Како и сама ауторка, у напоменама на крају рукописа, разјашњава: „Гушће је гушће од свега што могу да појмим, а ипак је појам. Организује све што се утиснуло. Представља онај лирски нагон који искуство света желатинира“¹.

Први стадијум згушњавања (оваплоћења песме) започиње у свести песничког субјекта („Отчепљује се под пунђама и замишљено и дрчно строваљује се у доста удобну себе“²), не би ли се, одатле, излио у потребу да међувреме од помисли на песму до њеног настанка буде испуњено променом, ситним и наизглед неприметним онеобичавањима рутине („Стати, дотакни неравнину на зиду, учини нешто чудно и бесмислено“³ / „Или се смеј на сред улице а немај слушалице“⁴.

Прве две етапе поетског врења прекида тријадна композиција – Mistica Matteiana – за којима услеђује закључак да Већ није тако мистично. На метафоричком, троделном путу од антирационалног ка реалном опажају се коте ауторкиног гласа, који из непрегледног фундуса вишедимензионалних симбола, метафизичких матрица и неухватљивих апстракција, покушава да рашчивија оно свакодневно, лако видљиво, и тамо пронађе „реч о животу какав заиста јесте“⁵. Довођењем симбола необјашњиве, чисте мистике (нпр. мрак, звезде, сан, нада) у раван пуко материјалних, обезначених и празних лексема (нпр. салата, панталоне, шећерна репа, утичнице, матична плоча, аватар) ауторка (имплицитно) иронизује песничко уздање и уздизање ка бесконачном и апсолутном.

Тежња ка повратку поезије конкретном, у сваком циклусу, остварује се активацијом одређеног чула. Синестезија, као једно од стожерних стилских средстава, врши значајну психолошку функцију. Исклизнуће једног чула у друго (нпр. звук који „трне“ у ушима) ствара утисак о њиховој међусобној, готово узрочно-последичној повезаности и уклопивости у сваки мистификовани феномен. Песничке слике првог циклуса активирају два чула: чуло слуха и чуло вида. При учесталом понављању глагола „видети“ и „чути“, за којима следи одређена сензација (нпр. видети чисту мистику / чути глуве фреквенције), песникиња као да, најпре, покушава да у сензацију проникне са дистанце, која ће постепено бити превазиђена у два наредна циклуса, када се активирају чула укуса, мириса и додира.

Треће згушњавање поетског здања долази након преиспитивања савремене мистике и приказује ненајављени и неизбежни тренутак трезвености и запитаности да ли је читав процес песничког врења био само „талас јучерашње измислице“ или „сутрашња празна слобода“⁶. Неодгонетљивост феномена стварања и неухватљивост песничких импулса ишчитава се из стихова: „Обрадићу те само застани да те пипнем“⁷, за којима, у претпоследњој песми под насловом Гушће, долази стваралачка епифанија: „Ево га, дере ноздрве, друг рен у јануару / Цветају пламене лале (њих девет) из длана који / Бубри, брбља жубори / И протеже се у немир.“⁸

Налов другог циклуса – Како заиста јесте – указује на истинитост и (мада неоствариву) фактографску проверивост песничких доживљаја. Тој варци придружује се наслов иницијалне песме. Катастар који „није завео ове повести“⁹ постаје архив који, уместо да сачува – разара велике архетипске, митологизоване мотиве (нпр. заљубљеност, љубав, старење, напуштање, самоћа), сводећи их на сразмер свакидашњице.

Како је згушњавање песничког доживљаја довршено у првом циклусу, он се у другом може кушати – чула укуса и мириса постају главна оруђа разумевања, дефинисања (оивичења) и конкретизације (најчешће негативно конотираних) осећања. Тако ће песникиња казати да су њене помисли „љуто загрижене разгажене сурутка-разблажене расол резаражене“¹⁰ , да љубав коју према своме партнеру осећа „нити више слади, нити се може отопити“¹¹, да је једна силна реч „ускисла као прошлогодишња дрскост“¹². Превирање, али и својеврсно измирење слатког и љутог укуса маркира егзистенцијалне страхове са којима је лирски глас у непрестаном судару, а у којима се препознаје наличје сваке, на први поглед пријатне, емоције.

Један од скривених лајтмотива збирке, вариран и у првом и другом циклусу, јесте мотив зуба. Загрижај, као метод утврђивања стварног постојања, облика и телесности постаје алатка помоћу које се конкретизује најапстрактније људско осећање – осећање љубави. „Када нам испадну зуби / Да ли се љубав икад поново осећа / Као угриз“¹³, запитаће се песникиња.

Ауторкино преиспитивање најрадоснијих животних стадијума (нпр. заљубљивање, трудноћа, старење уз партнера) пристуно је дуж читавог другог циклуса. Свакодневне, мада варљиве и превртљиве безбрижности успостављају страх од промене, била она доживљена на физичком, психолошком или емоционалном плану, била она негативна или позитивна. Тако узет, читав живот открива се као лажан, пластифициран, онај чије „жлезде луче заблуде“¹⁴, док беспоговорно корача правцима пророчанства, уз неизговорену жељу да га „испуни с неким малим извитоперењем“¹⁵.

Иако прикривена, жеља за променом, наглим резом свакодневне колотечине, ишчитава се из импулсивног, готово фаталистичког призвука уводних стихова (нпр. Опа; Сад је говото; Снага из мене излази; Сањам о одмазди…). Но, како песма одмиче, почетни афекат се примирује, не би ли, пред крај, у потпуности утихнуо – песнички глас се враћа у летаргију утрнулог, привидног спокојства. Последњи стихови последње песме другог циклуса казују: „Ништа овде не тече сушна субота усред недеље / И као затворен вокал ипак самогласно отварам / Срчане усне и знаш шта радим? / Лажем“¹⁶. Последња реч (Лажем) опонира наслову другог циклуса (Како заиста јесте), откривајући да је радост свега претходно проживљеног и изговореног била тек – привид.

„Велеслалом је везник, стрим и у убрзању. Само, уместо да везује, он разједињује. Као понор“¹⁷, овако гласи ауторкино објашњење насловне лексеме трећег циклуса. И заиста, чини се да, у последњим песничким творевинама долази до наглог убрзања ритма. Стихови последњих песама повезани су римом – убрзање ритмичког темпа праћено је нагомилавањем конкретних, чулних слика, тако да се скоро у потпуности губи свест о њиховој апстрактној позадини.

Према принципу претходних циклуса, и у трећем је активирано једно чуло – уколико узмемо да су песничке слике последњег циклуса најконкретније и најопипљивије, постаје јасно због чега је примарно чуло додира. Нагомилавање глагола који указују на додир (нпр. топи, крчи, обуздавај, кречи, дави, грчи, боди, насапуњај), као и њихова императивна форма, означавају коначно напуштање апстракција и потпуно препуштање чулном.

Симболика броја четири један је од важних елемената при тумачењу завршног циклуса. Број четири је у библијском систему знан као број којим се обележава материјално-чулна половина универзума (четири годишња доба, четири стране света, четири елемента). Управо четири последње песме представљају завршницу ауторкине конкретизације песничког света – сваки од четири наслова могао би се тумачити као репрезент једне мере – Трансферзала – простор; Тајм-номади – време; Узми изум – густина; Страшна вага – количина.

Три круга ивичења несазнатљивог поетског универзума, његовог свођења на пропорције постојећег и реалног, бивају довршена у симболици броја четири, и поверена чулу додира. У једној строфи, песникиња ће о томе казати: „И буди овде, са свом силом / Зажмури са мном макар мало, / Боди ме својим јастук-шилом, / Све ми је то недостајало“¹⁸.