Драган Јовановић Данилов
ШТА ЈЕ СВЕ У МРАКУ
БРАТ
Нико не зна одакле је дошао брат.
Зато не путуј брату, брат ће из мајчиног млека доћи теби,
невидљивом стазом и окренути ти своје озарено лице.
Кроз брата свака стара рана изнова се отвара.
Благословен је народ, благословен је брат.
Бела је сестра, бео је брат израстао у капител који све држи.
Брат нема сопствено срце већ срце брата.
Имаш толико колико има твој брат, ништа преко тога.
Само је брат – брат, и нема га изван њега.
Једино међу зверињем нема браће.
Бог је створио брата зато што смо сами као секире,
на далеком путу, а утехе нема ни за лек.
Јер, брат те неће продати из зависти и због мазних речи
неке жене, јер брат ти није противник са стотину лица.
Брат рану не наноси, нити говори хладним тоном преговора.
Брат је једини судија коме доказа не треба.
Кад схватиш да је заморно надање, појави се брат
да ти донесе благослов који су ти други ускратили.
Једино с братом можеш говорити речима
које ништа не крију.
Не броји свој новац него браћу, хлебове и звезде.
Једино завет брата у пепео не сагорева.
Јер као браћа нећемо се поново родити.
Ни Дунав неће моћи поплавити брата, јер брат је брод
непотопив, видим га на постојаној стени.
У брату нема ни краја ни бескраја.
Нема се куд и не може бити добро никоме, без браће.
Једино с братом надмудрићеш издају.
Мачка има девет живота, а брат је вечан.
Брате мој, нећемо отворити боцу шампањца,
већ смо себи отворили вене.
Нема радости топлије него што је ова наша – братска.
Брат не може мрзети јер зна да ћемо
на крају сви пукнути, остарићемо,
превише ће болети и ако ниоткуда нема брата
више се нећемо имати од чега одгурнути.
Само се љубављу може дозвати љубав.
Само се братом може дозвати брат.
Нико не зна одакле је дошао брат.
Зато не путуј за братом, чекај свог брата,
а он ће доћи да те подигне и загрли.
ПОКОЈНИ ОБУЋАР
Бучно, као у најживљи пазарни дан калдрмисану улицу
преплављује мирис изношених цокула које немају
ничег заједничког са кварежом бивства, ни са вранама
што се гласају надвикивајући саме себе.
У закатанченој и пренатрпаној радњи као у гнезду
које се више не напушта, још увек седи покојни обућар
што поправљао је ципеле, чизме и фудбалске лопте.
Познавао сам га годинама, био је покојни обућар
више од свих покојних обућара које сам знао,
готово књижевни лик. Увек је имао довољно
и био корумпиран једино од друмова и прашине.
Осим осаме, прибавио није ништа. Ником запречавао пут.
Што у тами остаје, тамо остаје.
Нема трага, а остало је и дрхти иза њега.
И све још може да се чује из те тамне
антикварнице у којој су цокуле представљале
његове књиге и рукописе.
Речи, речи, речи, прекриће товар свих тих цокула,
чизама и штикли које ће једном дограбити небо.
Најтеже је знати када човек направи добру ципелу и песму.
Једини који је могао поправити цокуле, не поправља их.
Сада се, пробуђена из праха, обућарева мисао о свету
враћа на исто место да иглом и концем зашије
фудбалску лопту налик на свет доведен до провалије.
ОКО ВИСОКИХ ЧАША СА ШАМПАЊЦЕМ
Све што си сакупљао и волео
ишчезнуће као прашина у вихору.
Постоји нешто што се може назвати
ветар у крошњама, женски језик моћи
прерушен у пенушање нежности.
Постоје речи у које се силази
као у воду, рибљу домају,
течни наш темељ.
Ослобођен од жица, као понесен
орканским ударом, чеп одскаче
из грлића и погађа право у срце.
Из флаше, попут незаборавне љубави
излеће пенушава ружа, дар који је
Венера поклонила земљи.
И док нас обујмљује пенушава бесвест мора,
славимо обилазак око високих чаша
са шампањцем, као службу божју.
Има у шампањцу нешто потресно.
Не терамо ми од себе тугу
јер туга је велика снага.
Без туге не би ни било шампањца.
Тамо где се излије шампањац
закони разума више не вреде.
Испуњени смо оним што шампањац
кроз нас жели изрећи.
Од богова нам стиже пенушање и девојке
на улицама, са косама као заставама.
Шампањац је као дете – не разуме
превише, већ преплављује наша тела
која наивно верују да се с неким
у потпуности може поделити самоћа.
Немају наша тела ту могућност,
јер су људска.
МЕДИТЕРАНСКЕ НОЋИ
Ухо света извајано је
да прими шапат неког потајног сведока.
Као у биће стигао сам у тајне харемских
уживања, у старе распре о души и телу.
О, ноћи старог времена, као кад сјаје
из тмине рубини, тако вас замишљам,
дивно тихе вавилонске ноћи.
Ноћи Александрије. Тајанствене ноћи
на Егејском острвљу понад светлуцава
мора. Вечери кад сама су тела издана
у љубави, а слободне жене по доковима
добијају на цени. Пенелопе дању више
не ткају, ноћу не парају и не чекају никог
– ишчекивање се претворило у оргије
са просцима. У ноћи од снајперског хица
дубљој, срце ми плута у тавном преливању
таласа. Пучини, уосталом, нико не треба.
Само је пучина разборита као библијска
предсказања, само је у крику галеба
његов логос. Говорим о пени валова
некој хриди: како сјаје душе овог света,
како миришу звери? Откуд врева бродова
у луци? Пристиже ли то свет у Александрију?
Или то долазе варвари (њихово ишчекивање
леди крв у жилама, не и њихова обзнана).
На краљевској трпези јесу ли то златни
кондири? Јесу ли то печени петлови или
они други што протерују опаке демоне сна?
Кукурикање је знамење. Дар који људи добијају
у облику новог дана, док с јутарњим сунцем
пуне се тржнице, а мала се девојчица крај тезге
с лимуновима и смоквама игра клепсидром,
из које нечујно истиче песак.
КРИЛА У НАШИМ МЕМОАРИМА
Сви ми ћутимо о оној која нас
боли и нестаје у нашем сну.
Ћутимо о оној која је једино могла
да узме живот за руку и разоткрије му
сваки део нашег тела.
Седимо скривени иза завесе
и причамо своје животе пепелу –
са горчином пелина изговарамо речи
које наједном постају чопор.
Преговарамо са смрћу.
Ветрови што се оштре на бридовима
стена расипају своје сирове оптужбе
и вуку гриве коња, пси лају и черупају
месец и све то испуњава оквир оне
која нам долази у сан, продире кроз
пукотине и даје крила нашим
мемоарима, а потом одлази од наше
крви, остављајући потпис у пустињи
наших срцâ, удаљава се од нас
већ тако отежалих да се од тежине
њихових давних загрљаја више
не можемо померити с места.
ПЕПЕО ПЕСМЕ
Пепео, то су речи које су напустиле усне.
Зима је прекрила винске подруме,
црно јесење орање и магарца притиснутог
товаром тежим од себе.
Шта ће остати после нас?
Удовице беспрекорне репутације?
Девојке што се у пролеће изнова облаче
у голотињу и све туге чине смешно малим?
Вина из бутељки што у подрумима
старе ненаметљиво и без буке,
да би у штимунгу неке посебне вечере
доживеле тријумф?
Шта ће остати после нас?
Остаће лица људи преорана временом.
Писци што познају сваку пукотину у причи.
Сат што као скулптура Бога откуцава
у празној кући подсећајући нас на старе рачуне?
Дубоко у себи остаће немиран пепео песме, оно
ништа што прождире све и не оставља трагове.
АУТОПОРТРЕТ
Јутарњи сати ледени су с бодежима и белим
вуковима. Реченице извучене испод ледених
санти, наши покрети, наши погледи – све нереално.
Наранџе зрију вртоглаво и крију ми лице.
И немиловане дојке загревају станове и срца.
Огњене рибе копрцају се у мрежама – то се мртви
у живима оглашавају. Песама имам онолико колико
имам крви. Ко се купа у мојим песмама?
У мојим песмама се купају безнадежници
и осамљене девојке које ником не падају у очи.
И све уморно што жури да пронађе своју постељу.
И лоши дани пред нама. Сове које долазе у наше
ноћи, и оне. А где се купам ја? У болном плаветнилу,
а где бих. Пишем по недирнутим стварима,
цртам по меду. Пишем по девојкама које су
на погрешним венчањима. У великом кањону
проналазим целокупну библиотеку ништавила.
Теже ме је избацити из те библиотеке него краља Лира
из Шекспира. У кањонима се рађају девојке које се
потом удају за вукове.Тамо су свици које смо као деца
хватали у тегле. Из ноћних нарација река које пролазе
кроз нас оглашавају се сове, наше мале сестре – оне нас
ослушкују и истражују. У кањонима тражим дрво у коме
расте сандук за моје тело. Не знам који то предак са
живим сунцем у крви у мојим грудима пева срећу која
није моја. И колико ће још предака доћи у моје груди
тик до срца да у мени проживи оно што је остало
непроживљено.