Дејан Симоновић
У ПРАВОМ ТРЕНУТКУ

 

Да ли је то био прави тренутак? Онај који сам годинама вребао? Онај који се не пропушта?
Можда јесте, можда није, није једноставно одредити – има ту мноштва непознатих.
Још теже га је уграбити.
Најтеже искористити.
Тренутак је трептај, у магновењу дође, у магновењу прође.
Када прође, залуд је жалити, вратити се неће.
Треба чекати следећи. Наравно не истоветан, тренуци су непоновљиви, иначе не би били то што јесу. Али бар њему суштински, не тек наизглед сличан.
Ако таквог икада буде било.
Можда је пропуштени био један једини.
Ако је пропуштен. Можда јесте, можда није.
Зато што…

Продавачица на пијаци. Времешнија. И позамашнија.
– Не могу да се савијам, трудна сам – каже муштерији. Враголасто.

Једна једина непоновљива прилика, не прихватам.
Није ли то страшно да страшније не може бити? Немамо ли право на бар још један покушај? Или више покушаја?
Мада, ко мене пита шта прихватам а шта не. Не питам се ни за далеко ситније ствари.
Ко се пита?
Ех, ко.

Има ли више правих тренутака?
Мишљења су по том питању подељена. Тако је у свему важном. Нигде недвосмислености, нигде извесности.
Да све буде још замршеније, има и привидних правих тренутака, вешто прерушених у оно што нису.
Како се снаћи се у свему томе? Како учинити оно што треба онда када треба?
Ако се тренутак и поступак не уклопе, ништа се не постиже.
Добија се чак супротно од оног што се хтело.
Ако се ишта хтело.
То с хтењима, наиме…

Дакле, јесам ли пропустио прилику за свој подухват?
Можда то није био баш подухват, пре наум.
Или замисао, можда намера.
Да ли сам то заувек покопао, шта год било?
Тај наум, наиме…
Ех, тај наум.
Та замисао, наиме…
Ех, та замисао.
Било шта било, за мене је од пресудне важности.

На раскрсници, аутомобили хистерично трубе.
Зашто трубе?

Замисли су нежна биљка. Треба их штитити, треба га их неговати, треба их заливати, треба их прихрањивати. У противном, очас страдају.
Поступам пажљиво са својим замислима.
Скривам их од урокљивих погледа.
Сасецали су их у корену. Ништа од тога, одмахивали би руком.
Тиме би на замисли било бачено проклетство.

Ти људи су ушли мој живот у једном веома осетљивом тренутку који…
Не спорим, сваки тренутак је осетљив али има оних који су осетљивији од других зато што…

Могао бих и ја да трубим.
Зато што…
Како да то кажем?
Заглавио сам се. Ето.
И ни макац.
Што сам се више батргао, то сам се грђе заглављивао.
Како да опишем ту заглављеност?
Није то ова или она ситуација. Није то нешто одређено. Да јесте, било би лакше.
То је један свеобухватан осећај.
Одвратан осећај.

И, наравно, у једном таквом тренутку…
Не, нисам никога призвао, нисам тражио ничију помоћ. Сами су се ушуњали у мој живот.
Или пре банули. Чак провалили.
Они ће, наравно оспорити моје наводе.
Казаће да су они били потребни мени, не ја њима.
Да сам им се прикључио, чак пришљамчио – употребиће и ту шљампаву реч – да ме обезвреде.
Рећи ће да су ми понудили, чак пружили ово или оно.
Да им, заузврат, дугујем захвалност, оданост и шта све не.
Књиже ми оно чега нема.
Ништа неуобичајено, људи махом воде лажно књиговодство: надувавају потраживања, поричу дуговања.
Ни због чега им и ни по чему нисам обавезан.
Не дугујем ником ништа. Грозим се дуговања. Ни на рате ништа не набављам.

У излогу, цакле се ципеле. Купи ме, купи, мâме.
Шта ћете ми?, одговарам им. Ове које носим су ми сасвим добре.
Али ми смо боље, убеђују ме ципеле из излога. Ганц смо нове. Твоје су старе, изношене, изанђале, никакве, наваљују.
Напуштам излог, мрзи ме да се прегањам.
Толико је сувишних ствари на овом свету. Гомилају се, гомилају. Док нас не затрпају. Можда је то и циљ.

Није било никаквих недвосмислених понуда, понајмање услуга.
Било је наговештаја, било је назнака, било је намигивања, то да. Било је подразумевања – али понуда и услуга, тога није било.

Није то био један догађај који је довео до…
Није то био ни низ догађаја који једни друге дозивају, једни друге узрокују. Није то био ни сплет.
Било је то… не знам ни сам шта.

Ако им нисам био потребан, зашто су ме звали?
Шта су са мном намеравали?
Шта?
Како и где да ме употребе?
Рећи ће, наравно, да ме нису звали, да сам се сам јавио. И тандараброћ.
Тачно, али неистинито.

Кажем „они“ – као да је то „они“ некаква недељива целина. Малтене биће.
Из даљине је све целовитије.
Изблиза, међутим, назиреш пукотине, уочаваш сукобе, наслућујеш борбу за превласт која се испод жита води.

Коцкасто јутро.
Крештави наслови новина.

Да ли сам имао избора?
Некакав избор увек постоји.
Тако бар изгледа издалека.
Приближиш ли се, разлике се муте, све се слива у једно.
Тако да избора…
Хм, избора.

У самопослузи, иза полица, насртљив женски глас.
– Вратите то што сте украли! Видела сам шта сте узели. Ја устајем у четири сата да дођем овде, а вас није срамота да крадете. Хоћете да зовем полицију, то хоћете?!
Док плаћам на каси, код суседне видим младу, снажну жену и немоћну старицу са кесом у рукама.
– Ухватила сам је, а она ми је окренула леђа! – каже жена касирки.
– Ово је рачун од јуче, види се датум – жена старици потура фискални рачун под нос. – Угледни лекар? Није него. Можда сте некада били угледни лекар, више нисте!
Мора да је то „угледни лекар“ старица изговорила једва чујно што је жену додатно разјарило. На врх главе јој је тих „угледних“! Зна она шта се иза тог угледа крије.
– Хоћете да сачекамо полицијску патролу? То хоћете?! – изговара млада жена претећи, руку прекрштених на грудима.
Бар мало моћи душа иште.

Да ли даљина брише или истиче разлике?
Размишљао сам много о томе. Као и о много чему другом.
Имам ту склоност, можда манију да размишљам о овоме и ономе. Да свачим разбијам главу.
Други живе, ја размишљам о животу. Сваком своје.
Понекад себе прекоревам због тога.
Изађи из сопствених мисли, упусти се у живот, кажем себи.
Понекад кренем да… Па застанем.
У мислима је сигурније. Облажу ме онако као што се стаклене посуде облажу ватом, да се не разбију.
Човек је крхко створење, не припазиш ли, лако прсне. Оде у парампарчад. И више се никад не састави.
Мисли ме облаче, без њих бих дрхтао од студени.

Био је то седамдесет четворогодишњи старац.
Убила су га тројица двадесетогодишњака, у затворској ћелији, пошто су га претходно, уз благонаклоно слепило затворске управе, данима злостављали и искориштвали.
Старац се нашао у затвору јер није имао да плати тридесет хиљада казне због бацања петарди с терасе.
Сиромаштво је злочин над злочинима.

Био је то надрдан, кишовит дан – вода се сливала с небеса. Нервоза је била тако густа да се могла гристи. Био је то један од оних дана који зло започну, још грђе наставе.
Нашао сам се у банци, заробљен у замку чекања. Црвени бројеви на црној табли су се смењивали бездушно споро, по неком излуђујуће насумичном редоследу.
Око мене прилике празних погледа, поробљене, изнурене, самлевене, умртвљене чекањем.
У том човеку је, штркљастом, било нечег што се опирало жрвњу у коме смо се нашли. Нисам га одмах уочио. Постепено се издвајао из безобличне масе. И онда је био ту, поред мене.
Да ли је и он мене уочио? Да ли је и у мени било нечег другачијег?
Помислим понекад да сам створен од посебне грађе, за нешто више од жабокречине живота.
Чешће, међутим, имам осећај да се у жабокречини давим. Плућа пуцају. Гадан осећај.
– Видите шта нам ради банкарска банда – казао је штркљасти.
Жена до нас се тргла, измакла, изречено је светогрђе, не би да и на њу, којим случајем, падне сенка сумње. И уследи одмазда.
– Да, банкарска банда… – промрсио сам.
– Намерно нас понижавају. Мрцваре нас за наше сопствене паре. Ломе нас да би нас држали у покорности, дерикоже.
Било је то неспорно.
– Где све ми не чекамо! Поједе то чекање! Да ли је то случајно? Или је с намером тако удешено? Живот нам прође у чекању.
Пружио ми је визитку.
– Ако нешто затреба, само без устезања… – казао је. – Треба да се потпомажемо, ми које држе у ропству.
Визитку сам спремио у визиткар. Била је елегантна, без сувишног кинђурења.
Сакупљам визитке, меморија мобилног телефона ми није довољна. Неопипљива је, непоуздана.
Сакупљање визитки ми је страст. Неко би рекао слабост. Укућани то сматрају манијом.
Ех, укућани, дуга је то прича.
Некада сам сакупљао значке. И даље их чувам.
Сакупљао сам и марке, док је још писама и марака било.
Ваљда сам сакупљачка природа.
Сакупљам и теорије о сакупљачима и свакојаке друге теорије.
Има нечег заводљивог у њима.
Загњуриш у теорију и рониш, рониш, рониш. Док не останеш без даха.

Ех, жабокречина живота. Ех, заглављеност. Ех, прилика. Ех, тренутак. Онај прави. Хоћу ли га увребати? Или ми је промакао испред носа?

Проглашавају ме носталгичарем. Укућани. И не само они. Ма шта „носталгичари“ значило. Пришију ти тако неку реч и верују да су те њоме одредили. Њоме приковали. Онако као што су се некада лептири прикивали.

Не вреди трубити, не вреди урлати, не вреди јаукати, не вреди вриштати. Тако се одглавити нећу.

Неко жуди за новцем, што више новца.
Неко жуди за славом, што више славе.
Неко жуди за признањима, што више признања.
Неко жуди за положајима, што више што значајнијих положаја.
Неко иште моћ, што више моћи.
А ја? Ја бих слободу.
Има ли ичег ређег и драгоценијег од слободе?

Окренуо сам тај број. Из пуке радозналости. Не, нисам очекивао да ме одглаве. Не очекуј ништа ни од кога, поставио сам то себи као правило.
Мада, можда, ипак… Правила су правила али… испод правила… ко ће га знати шта се све збива испод правила. Или, мимо правила. Или… Сложено је све то.

– Остао сам без цвоњка – поручује човек с плочника неком телефонски.
Не, нисам остао без цвоњка. Није о тој врсти заглављености реч.
Заглављености има разних. Проучавао сам и то питање. Проучавам ја разноразна питања. Или питања проучавају мене? И то је могуће. И упитано пита.

Није то личило на завереничку скупину. Нити је то било неко тамно, скривено место.
Напротив, била је то добро осветљена сала са великим конференцијским столом у средини за који се сместило туце разноврсних особа.
Поздравили су ме најсрдачније, пала је и здравица у моје име.
Није се ту ни о чему расправљало, нису ковани никакви планови.
Банке нисмо ни поменули. Ни разноразна места чекања.
Личило је то на весело друштванце које, разгаљено, размењује пошалице и анегдоте.
– Ми овде држимо стварност на одстојању – казала ми је жена шаљивог израза. – Да бисмо јој се приближили.
Жена је седела до штркљастог. Да ли су њих двоје били главни? Или главних ту није било? То би се косило са мојим искуством да се увек неко наметне. Неко води, неко следи. Неко заповеда, неко слуша. Неко коси, неко воду носи.
Ипак, не искључујем, могуће је да буде и другачије. Моје искуство је ограничено.
– Окупљамо се овде сваког понедељка у ово време“, упутио ме је штркљасти. „Па ти изволи када год осетиш потребу да разблажиш сирће стварности.

Да ли сам заиста саздан од посебне грађе?
Или? Или? Или?

Долазио сам неколико понедељака заредом. Ништа се посебно није догађало, иако би ми, повремено, понеко од пристуних наговестио да би ту могло бити још нечег. Онако крупнијег.
Можда је и било, али другим данима. Уторком или средом, четвртком, петком. Зашто не суботом или недељом, по чему би дани викенда били запостављени?
И штркљасти би ми понекад најсрдачније стегао раме, уз присно, поверљиво: „Ми овде смо сви наши.“
За те друге дане, међутим, нисам добио позив. Можда се очекивало да сам затражим. Или запитам. Или покажем интересовање. Или већ тако нешто.
Ништа од тога. Никада ништа не тражим, још једно од мојих животних правила.
Ни од кога ми ништа не треба.
Помоћи нема. Шта сам урадиш, урадио си.
Ако се сам не одглавим, нико ме одглавити неће.

Прави тренутак, како да не.
Зашто не плави тренутак? Или наранџасти? Или љубичасти?
Измишљам ли тескобу тренутка да бих себи живот учинио значајнијим?
Није ли сваки тренутак и прави и лажан?
Не пристајем. Ако би све било равно, било би то неподношљиво.

Не, нисам им припадао. Ни њима, ни било ком пре или мимо њих.
Зато што припадати…
Стран ми је тај осећај.
Нисам се уклапао. Никада се нигде нисам уклапао. Такав сам – неуклопив.
Други само склизну у неко лежиште, по потреби поприме неопходан облик док ја, међутим – свуда запињем.
Да ли је то предност или недостатак? Врлина или мана?
Укућани немају разумевања за моју неуклопивост. Компликује им живот. Па шта ако компликује?! Зашто би све било једноставно? Има и замршеност својих дражи.

Подлокана улица. Намргођено небо.
Узрујана журба.

Састанци понедељком су ми ускоро досадили, као што досади свака обавеза. Мрзим када ме везују обавезама.
Све се, уосталом, понављало. И излизало од понављања.

Семафор трепће.
Зашто трепће?

Прво се јавила та жена:
– Заборавио си нас, казала је уз усиљено шаљив прекор. – Није то лепо од тебе.
Затим се јавио штркљасти;
– Изневерио си нас, рачунали смо на тебе. Имали смо те у виду у даљим плановима.
Ха, даљи планови. Како да не!
За штркљастим се јавио четвртасти човек који је на састанцима углавном усредсређено ћутао. Због тог ћутања бих понекад поверовао да је он главни а да су сви други тек његове марионете. Таква је моћ ћутања. Даје човеку на важности; гле, овај пушта подређене да се изблебећу док сам зна знање – и нехотице помислиш. Није ли послуга увек брбљива?
– Свако од нас је само карика. Нико нема право да прекине ланац – казао је металним гласом.
Подсетило ме је то на „ланце среће“ какви су некада успостављани кружним писмима. Од сваког се тражило да примљено писмо пошаље на још најмање пет адреса, под претњом зле коби ако то не учини.
Наравно, та писма нисам слао.
Да ли ме је сустигла зла коб?
Можда и јесте.
Или добре коби и нема?

Дриблинг на петопарцу, тако се некада говорило.
Радници раскопавају улицу.
Дрвеће дрема.

Завршни позив је припадао штркљастом.
– Сада знаш нашу тајну. Обавезан си да је чуваш.
Ово је већ била претња.
Није ме уплашила. Чак ми је и поласкала. Чим ти прете, значи да…
Разумемо се.
Шта су могли? Да ми узму живот?
Тај живот ми ионако не пришада. Може ми га узети све и свако, било где, било када. Џабе бдео и дрхтао над њим.

Свако има своје ситне или крупне пороке. Нема ничег рђавог у пороцима, док ником другом не штете.
Мој порок је посластичарница.
Слаткиши ван посластичарнице ми не значе много. Изостаје пун доживљај.

Претња је била будаласта.
Нисам имао шта да чувам, зато што никакве тајне и није било.
Осим ако је тајна над тајнама управо то да тајне нема.

Мрзим ланце. Раскинути их. Искобељати се. То је, међутим, много лакше желети него учинити. Има свакаквих ланаца. И оних невидљивих, ти су најгори.

Суштина претње је у претњи.
Ко прети, показује моћ. Има оних који без моћи живи нису.
Док ја…
Ех, слободо, слободо.

Више се нису јављали.
Нису они важни. Важна је моја заглављеност.
Укућани постају нестрпљиви.
– Одглави се већ једном – поручују ми. – Попео си нам се на врх главе. Могли бисмо и ми да се заглавимо, па да тиме парадирамо. Ништа лакше. Где се све човек не заглави. Па опет некако… Гураш!
Ако ти недостаје тренутака, ево ти прегршт наших па бирај који ти одговара.
Ха, бирај. Лако је рећи – бирај. Као да су тренуци јабуке са пијаце.
Можда и јесу.

Могао бих о укућанима, али нећу. Зато што…
Зато што нећу, ето зашто. Нисам дужан да полажем рачуне.
Свако има право да нешто неће. Без образложења.

Планови, аха. Планови.
Био сам у некаквом плану, дакле. Ако не лажу. Зашто би говорили истину?
Каквом плану?
За шта су хтели да ме употребе?
Добро је да сам се измакао.

И сам постајем нестрпљив. „Одглави се већ једном“, поручујем самом себи.
Не иде то тако, по наређењу. Неопходно је да се стекну услови да би негде нешто кврцнуло, нешто крцнуло, да би се негде нешто изместило, да би се негде покренуо некакав механизам.

Мрзим надређеност, гнушам се подређености.

Свраћам у посластичарницу, ту у крају. Води је жена налик кремпити. Изгледом улива поверење. Како да верујеш посластичарки сувој као мотка?

Распредам самом себи теорије као што се распредају приче.
Ништа не објашњавају али ме увлаче у себе. И не пуштају.
Радо их загризем, има их веома укусних. Има и опорих, има и бљутавих, не поричем.

Места чекања – када бих сва побројао, када бих сабрао дане, недеље, месеце, године живота које су ми појела.

Овог пута ми се неће изјаловити. Овог пута ћу у правом тренутку учинити оно што треба.

Слобода има цену, ништа се не добија за џабе.
Да ли сам спреман да је платим, ма колика и ма каква била, питам се.
Да, спреман сам, одговарам себи.
Зар да идем из ропства у ропство?
Не, не и не!
Уграбити прилику да се ослободиш, ти роб живота свог. О томе се ради.
Или је освојити. Изборити. Створити.

– И даље чекате прави тренутак? – пита посластичарка, док ми одсеца парче добош торте.
Погледам је упитно, затечен.
– Препознајем оне који вребају прави тренутак. Знате ли зашто? Зато што сам и сама била од таквих. Чекала сам месецима, чекала сам годинама, док се нисам тргла и упитала се: „Хоћеш ли да ти живот протекне у чекању? Чега? Смрти? Када смрт дође, онда је касно.“ Тако сам отворила ову посластичарницу. Да засладим живот.
– Разумем – казао сам, док ми је рука с кашицом лебдела над парчетом торте.
– Мало ли је што нас други мрцваре чекањима. Не морамо и ми да сами себи то чинимо.
– Препоручујете ми да и ја отворим посластичарницу?
– Није неопходно. Посластичарница има разних врста, на сваком је да нађе своју. Ако отварате овакву, немојте у овом крају, да ми не правите конкуренцију, замрзели бисмо се. А то никако не бих волела.
– Имаћу то у виду.
– Важни су жеља и воља, не тренутак и прилика. Ако има жеље и воље, тренутак и прилика се нађу.
– Тако једноставно?
– Да, тако једноставно.

Има нечег разочаравајућег у једноставности. Замршеност је привлачнија. Увлачи те у себе. Опчињава.
Не одричем се замршености.
Једноставност нема тежину. Лака је као перце. А мени је до тежине стало.
Једноставност нема дубину. А ја волим да зароним. Па роним, роним, роним… док не останем без даха.
Победити једноставност, о томе се ради.

Добро, ако је до жеље, онда је до жеље. Ако је до воље, онда је до воље. Могу ја да се позабавим и жељом и вољом. Свачим човек може да се позабави.
И свашта може да се позабави човеком.