Јермолин Сергеј
СТАКЛЕНИ МЕСЕЦ

 

Лица

ЖЕЊА

СТАРАЦ – комшија из стана прекопута

МАМА – Жењина мајка

ЛИДИЈА – власница стана

1

„Све? И ствари, баш све? Бацићу оно што је остало, или ћу већ нешто смислити. Ништа није остало…

А ти само гледаш. Немој да гледаш. Ако хоћеш да нестанеш – нестани. Хоћеш да идеш – иди.

Ти гледаш, а ја не могу да кажем ништа. Али ипак ћу рећи. Вероватно последњи пут, зар не? Срећно ти било тамо Срећно твојим крупним очима, твојим стрпљивим уснама. Махнућу ти са балкона, запалићу цигарету, сешћу и размислити шта да радим са свиме што је остало. Колико је само смећа Треба само размислити, зар не? Чекај. Имаш неку прљавштину на врату Ето га, готово.“

Хајде више, иди. Ионако је мучно Одлази. Сутра у 21:30 ће бити пун месец. Срећно. Збогом. Или, до следећег виђења?

НегоАко ништа, можеш да позовеш понекад. Највероватније ћу бити заузет, али можда Можда ћу се јавити“

Стан у згради од бетонских блокова, спрат четврти. Соба – кауч, сто, столица. Три вреће са смећем у углу, пуне. А по тапетама пливају лабудови.

Жења седи за столом испред монитора. На њему виси дугачки џемпер, десетак сантиметара изнад колена. Док му са екрана по врату пада бела светлост. Као некакав јелен са сребрним вратом

Скајп са мамом.

МАМА: Могао би макар да укључиш светло, седиш тамо као мукла сова.

ЖЕЊА: Нећу.

МАМА: Каква ти је то палма на глави?

Жења се нагиње. Коса му је скупљена гумицом.

ЖЕЊА: Тако ми је згодније. Да ми не пада по лицу. Ионако нико не види.

МАМА: Аха, добро. Кад ћеш кући?

ЖЕЊА: А што, је л’ би требало?

МАМА: Каква су то питања? Отишао преко света и готово? Не волиш више ни мајку рођену?

ЖЕЊА: Волим

МАМА: Онда дођи.

ЖЕЊА: Имам да учим.

МАМА: Увек нађеш неко оправдање Добро, добро. Шалим се. Ниси растурио стан?

ЖЕЊА: Шта?

МАМА: Одржаваш ли ред у кући?

ЖЕЊА: Да, ваљда, да

МАМА: Види Газдарица мало није у винклу, то је тачно. Мада је јефтино И стан је добар. Иако је далеко од центра

ЖЕЊА: Поприлично, да

МАМА: Не драми. Ако те истерају, сам ћеш да тражиш и да плаћаш нови.

ЖЕЊА: Да, да

МАМА: Не „дадај” ми ту. Волиш ли мајку?

ЖЕЊА: Волим…

МАМА: Е па, ако ме волиш, онда и одржавај ред.

ЖЕЊА: Вероватно ћу ускоро на спавање…

МАМА: Нећеш да се чујеш са оцем?

ЖЕЊА: Морам ли?

МАМА: Не треба вечно да контрираш.

ЖЕЊА: Не треба, стварно?

МАМА: Не буди дрзак. Можеш бар да му кажеш „здраво“.

ЖЕЊА: Здраво.

МАМА: Дај, сачекај. Чек’ да га доведем. ’Еј! Коља! Тражи те…

… и прекида се. Компјутер се искључује. Не, не искључује га Жења, већ као да искачу осигурачи.

ЖЕЊА: Ух, хвала богу…

Укључи се. Искључи се. Жења устаје. Укључи се. Седа. Искључи се. Устаје. Укључи се. Не седа. Искључи се. Жења креће у ходник. Шкљоц. Нема светла. Светло. Поглед кроз шпијунку. Мрак. Жења навлачи шорц. Мрак. Светло. Већ је у папучама испред огледала, скида гумицу, намешта косу. Мрак. Светло. Ногом шутира ствари и одећу из ходника у собу. Мрак. Светло. Окреће кључ.

ЖЕЊА: Шта ово треба да значи?!

…кад тамо старац: Над црвеним лицем прамен седи: са леве стране – јеж, са десне – зализано. А испод некада сиве кошуље – избледели трико са белом траком по страни. Мирис кисео и труо. Стоји, руке су му у разводној кутији.

СТАРАЦ: Шта је?

ЖЕЊА: Нешто сте заборавили ту?

СТАРАЦ: Ш’а смо заборавили? Искочили су ми осигурачи.

ЖЕЊА: Аха, па сад копате по мојима? Цео стан ми трепће.

СТАРАЦ: Ево, сад не трепће?

ЖЕЊА: Не трепће.

Затвара врата. Изува папуче. Свлачи шорц. Баца га на под. Куцање. Уздах. Облачи се. Отвара.

ЖЕЊА: Добро, шта ’оћете?

СТАРАЦ: Да ми замениш сијалицу.

ЖЕЊА: А?

СТАРАЦ: Цркла је.

Креће за старцем у стан прекопута. У туђем стану је мрачно. Само се из ходника види како у суседној соби на сату трепће зелено светло и показује 23:37.

СТАРАЦ: Чек’.

Шушка у мраку.

СТАРАЦ: На.

Шкрипи сијалица. Шкљоц. Просипа се светло на пусте зидове, на усамљени ноћни сточић и ципеле прислоњене уз њега, на голу плафоњерку, окачену на две жице.

Пусто је.

СТАРАЦ: Браво. ’Ајде сад…

ЖЕЊА: Могли сте барем „хвала” да кажете.

СТАРАЦ: Не вређај се. Ми смо груб народ.

ЖЕЊА: Па, да. Здраво.

Жења се враћа у свој стан. Баца све са себе на под. Шкљоц. Мрачно је. Чује се кратко “плоп”. Пауза. И стаклено дно о сто. Куцање. Врата.

ЖЕЊА: Шта је сад опет?!

СТАРАЦ: Пијеш ли?

ЖЕЊА: Не!

Затвара. Отвара.

ЖЕЊА: Пијем, па?

СТАРАЦ: Хоћеш да попијемо коју?

ЖЕЊА: Шта?

СТАРАЦ: Имам вотку.

ЖЕЊА: Нисам на то мислио.

СТАРАЦ: А ја сам мислио… Пијеш ли вотку?

ЖЕЊА: Понекад. Ретко.

СТАРАЦ: А шта иначе пијеш?

ЖЕЊА: Воду. (пауза) Коњак.

СТАРАЦ: Па, где ти је?

ЖЕЊА: Немам више.

СТАРАЦ: Е па, цврц, Милојка. Значи, пијеш?

Затвара. Гледа се у огледалу, намешта фризуру, закопчава дугме на џемперу. Улази у стан прекопута. Сат. 23:51

СТАРАЦ (спушта чаше на сточић поред кауча): Па, да се упознамо…

ЖЕЊА: А сто немате, је л’?

СТАРАЦ: Коља. Имам, у ормару је, треба да се склопи.

ЖЕЊА: Хоћете да Вам склопим? Мој отац исто… Зове се Николај.

СТАРАЦ: Како хоћеш. Можеш да ми се обраћаш на „ти”.

ЖЕЊА (вади сто из ормара): Не могу, извините… Како да га…?

СТАРАЦ: Само га расклопи. У чему је проблем?

ЖЕЊА: Не капирам како да га…

СТАРАЦ: Попиј мало.

Пије. Мршти се.

ЖЕЊА: А-аа, укапирао сам… (расклапа)

СТАРАЦ: Шта је, не иде?

ЖЕЊА: Немате неки столњак?

СТАРАЦ: Је л’ ти ја можда личим на Јелизавету Другу?

ЖЕЊА: А мезе?

СТАРАЦ: Е, цврц Милојка.

ЖЕЊА: Како да Вас зовем? Николај? Коља… Коља-Коља, је л’? Не. Не могу…

СТАРАЦ: Зашто?

ЖЕЊА: Кажем Вам, тако ми се отац зове.

СТАРАЦ: Онда барем на „ти”.

ЖЕЊА: Колико имате година?

СТАРАЦ: А колико ти имаш? Из поштовања према домаћину, дај на „ти”.

ЖЕЊА: Ми смо груб народ. Може на „ти” – деда.

СТАРАЦ: Јок, неће моћи, какво је то сад срање. Нисам ја теби никакав деда.

ЖЕЊА: Океј, Ти, матори.

СТАРАЦ: Какав сам ја теби матори?

ЖЕЊА: Па оно, типа, матори – као добар ортак… Стари познаник, другар. Не знам… Ма, капираш већ.

СТАРАЦ: Само у том случају… Па, да попијемо. За познанство, Жекс.

ЖЕЊА: Не. Из поштовања према госту – искључиво Жења:

СТАРАЦ: Ма ’ајде, ћути тамо, Жења:

Куцају се.

ЖЕЊА: А има ли воде?

СТАРАЦ: На чесми.

ЖЕЊА: Да нема можда у чајнику?

СТАРАЦ: Цврц…

ЖЕЊА: Океееј!

Пију.

СТАРАЦ: Одавно станујеш овде?

ЖЕЊА: Ја? Да… Да. Да.

СТАРАЦ: Шта је, да ниси можда наркоман?

ЖЕЊА: Молим? Ма какви… Да Ви нисте наркоман?

СТАРАЦ: Ти.

ЖЕЊА: Да. Ти. Да ти ниси можда наркоман?

СТАРАЦ: Нисам.

ЖЕЊА: Супер… Кул што нисмо наркомани. Је л’ тако? Тако је.

СТАРАЦ: Живиш сам?

ЖЕЊА: Па, сад већ да…

СТАРАЦ: Одавно?

ЖЕЊА: Има недељу дана…Три… Овај, две. Две недеље. Да.

СТАРАЦ: Љубав, је л’?

ЖЕЊА: Ма, да… Али добро, сад вероватно више није. Сам сам… Већ три, две недеље…

СТАРАЦ: Нешто те нисам раније виђао.

ЖЕЊА: Време је чудна ствар… Ни ја Вас нисам раније виђао, тебе нисам виђао… Претпостављам да не излазиш одавде? (разгледа по соби)

СТАРАЦ: Шта је, не свиђа ти се овде код мене?

ЖЕЊА: Па, не баш. Некако је гадно. Ако ћемо искрено.

СТАРАЦ: Прљаво?

ЖЕЊА: Ма не то… Пусто. Кога брига што је прљаво. Просто је пустош.

СТАРАЦ: Ех, за то већ извин’те молићу…

ЖЕЊА: Извин’те?

СТАРАЦ: Пољубиш ме у дупе.

Пију. Седе.

СТАРАЦ: Што држиш тај прст тако?! Мали прст? Ти си као неки интелектуалац?

ЖЕЊА: ’Ајде да се не вређамо. Не знам, ја… Прсти ми се сами тако наместе. Ја чак и цигарету држим између средњег и домалог прста.

СТАРАЦ: Значи, пушиш…

ЖЕЊА: Да, па?…М-м? Је л’ то неки проблем?

СТАРАЦ: Не. Само питам.

ЖЕЊА: Добро…да…

СТАРАЦ: Да не мислиш да сам ја неки манијак зато што седимо у мраку. Отишли су ми каблови, ту у соби. Ради само та сијалица коју си наместио. И још она у кујни…

ЖЕЊА: Већ је 12…

Електронски сат: нула-нула, нула-нула. Трепће. Старац прилази сату, притиска дугме. Нула-нула, нула-један.

ЖЕЊА: Покварио се?

СТАРАЦ: Ма, стари крш

ЖЕЊА: Ја бих могао да га поправим.

СТАРАЦ: Да ти ниси можда електричар?

ЖЕЊА (смеје се): Нисам. Само сам млад.

СТАРАЦ: Па?

ЖЕЊА: Могу лако да научим. Погледаћу на нету Дајте ми само један дан. Мислим, генерално, ја слабо шта знам, али брзо учим. Да. Хоће то тако код младих. Не каже се узалуд да су као сунђер и тако то… А то, што је мрак – то нема везе. Навикао сам. Не волим кад има много светла. Боле ме очи…

СТАРАЦ: Ти си као ови… Индиго?

ЖEЊА: Ко? Шта?

СТАРАЦ: Ма, ова, бре…индиго деца.

ЖЕЊА: Ја? (смеје се) Неее! Што, рекло би се да јесам? Кожа ми је бела, порцеланска, помало љубичаста Али то је због недостатка сунца. Ја сам само ноћна птица. А ти, ти си исто ноћна птица? Па, да, вероватно јеси, чим не спаваш сад

СТАРАЦ: Много причаш.

ЖЕЊА: Могу ја и да ћутим (пауза) Да поправим сат?

СТАРАЦ: Већ сам навикао.

ЖЕЊА: Извини ако сам те увредио. А? Матори? Реално. Кога брига што је прљаво. (пије, спушта чашу на сто, куцка по њој прстеном) Чујеш?

СТАРАЦ: Шта?

ЖЕЊА (куцка): Чујеш? Ехо.

СТАРАЦ: Не.

ЖЕЊА: Чуј. Ништа? Празно. Не, а? Ма, ко те шиша онда. Сипај (куцка). Хвала. А сада (тресе руку, а из рукава на сто испада мандарина)

СТАРАЦ: Трикови?

ЖЕЊА: Сачекај.

Узима флашу са вотком и удара њом по мандарини.

СТАРАЦ: Иди у першун, срце да ми стане! Шта радиш то?!

ЖЕЊА: Трикови. Осећаш?

СТАРАЦ: Сад смрди.

ЖЕЊА: Не смрди, него мирише. Свакако је боље од киселине. Рачунај да ти је то поклон од мене.

СТАРАЦ: А откуд ти знаш?

ЖЕЊА: Шта?

СТАРАЦ: Па да ми је данас рођендан.

ЖЕЊА: Шта? Стварно?! И нема торте?

СТАРАЦ: Нема.

ЖЕЊА: Kад се сирома’ жени и бубањ се поквари. Тако моја мама има обичај да каже Она воли којешта: ватање зјала, глупологија, уживологија. Велики и моћни Сачекај

Истрчава. Старац пали цигарету, откида делић коре од мандарине, тресе у њу пепео. Жења се враћа са повећим комадом хлеба и кутијом шибица, забада шибицу у хлеб и спушта га на сто.

ЖЕЊА: Колико си напунио?

СТАРАЦ: Ионако има само једна шибица.

ЖЕЊА: Па шта сад, треба да истресем целу кутију? (смеје се) Замислио жељу?

Пали шибицу, старац дува.

СТАРАЦ: Ја нећу да једем.

ЖЕЊА: Нећу ни ја. Могу једну? (Старац му пружа цигарету. Припаљује) Имам још један поклон (извлачи из рукава танку тканину).

СТАРАЦ: Шоу се наставља? Шта је то? Хаљина?

ЖЕЊА: Молим? Ма, каква хаљина Зелена или бордо?

СТАРАЦ: Па, зелена.

ЖЕЊА: Значи, погодио сам.

Качи је на празан прозор.

СТАРАЦ: Шта је то? Шта то радиш?

ЖЕЊА: Завеса за тебе.

СТАРАЦ: Кој’ ће ми мој она?

ЖЕЊА: Овде код тебе нема сунца ујутру, што значи да га има преко дана. Сутра ћеш да видиш.

СТАРАЦ: Ти си решио бордел од стана да ми направиш?

ЖЕЊА: Немој да ме вређаш. Зашто бордел? Сутра ћеш све да видиш (избацује хлеб кроз прозор). Нека макар птице једу Шта си замислио?

СТАРАЦ: Да ти мање причаш.

ЖЕЊА: Ма иди у

СТАРАЦ: Увек си тако плаховит?

ЖЕЊА: Мислим да сам разумео шта хоћеш да кажеш, али нећу ти одговорити. (врти прстен око прста)

СТАРАЦ: Јеси ли ожењен? Жена те је напустила?

ЖЕЊА: Жена? А-аа! Не, не. То је прстен са жигом, од мог оца. Поклон. Хтео сам да га бацим, ал’ ми би нешто жао

СТАРАЦ: А зашто? Чекај. Стани. Немој

Пауза.

ЖЕЊА: Могу ја и да ћутим, ако већ нећеш Ма, извини ти. Кад пијем постанем брбљив. Обично пијем сам и онда не сметам ником.

СТАРАЦ: Причај већ једном

ЖЕЊА: Само нисам у добрим односима са оцем. Ето То је све.

Ћуте. Пију.

СТАРАЦ: Како се зове?

ЖЕЊА: Ко?

СТАРАЦ: Па, та, што је отишла, твоја љубав.

ЖЕЊА: Она? А-аа!ХммСаша. Да.

СТАРАЦ: Посвађали сте се?

ЖЕЊА: Ништа посебноЈедноставно јеОтишла Знаш, ево сам реци, ти си, на пример, задовољан својим животом?

СТАРАЦ: То је већ тешко рећи

ЖЕЊА: Можда да попијеш мало?

СТАРАЦ: Не. Не иде то тако.

ЖЕЊА: Углавном, бивају такви случајеви, кад човек није задовољан Она је просто Па, само, увек желиш да будеш свој на своме, тамо где се осећаш добро, где се бавиш оним што ти се свиђа Најчешће је то негде у иностранству. Ето

СТАРАЦ: И куда је отишла у иностранство?

ЖЕЊА: Не знам, није рекла. Највероватније негде у три лепе, и нада се да је у пролазу тамо.

СТАРАЦ: Волиш ли је?

ЖЕЊА: А ти, имаш ли жену?

СТАРАЦ: Имао сам.

ЖЕЊА: Па где је она?

СТАРАЦ: Отишла је са другим, однела је већи део ствари, и сина је одвела

ЖЕЊА: Ау Па, је л’ се виђате?

СТАРАЦ: Не.

ЖЕЊА: За самоћу?

СТАРАЦ: Тужна здравица.

ЖЕЊА: Да, мање-више је обрнуто. Да нисам сам, послао бих те у А овако Ето нас.

СТАРАЦ: Кажем ја – тужна здравица.

ЖЕЊА: Ма, иди дођавола

Куцају се. Пију.

ЖЕЊА: Генерално, сам си крив, ти си ме позвао.

СТАРАЦ: Кажем ја лепо – ми смо груб народ. Смањи доживљај.

ЖЕЊА: Јасно Па, рачунај да је извињење прихваћено.

Ћуте.

СТАРАЦ: Имам карте. Можемо да играмо Магарца.

ЖЕЊА: У двоје? И да седимо тако – два магарца.

СТАРАЦ: Можда се покаже да је само један од нас магарац.

ЖЕЊА: Саша и ја смо играли Магарца у жељу. Ја сам стално губио. Једном сам морао ноћу да трчим го око зграде.

СТАРАЦ: И шта је било, ухватили су те пандури?

ЖЕЊА: Била је ноћ. Нико ме није видео. Најгоре ми је било да се попнем уз степенице. Нећемо Магарца. Не.

СТАРАЦ: Недостаје ти?

ЖЕЊА: Могло би се рећи Пре је све некако било боље, сад нема чак ни ко да ме нервира

СТАРАЦ: Само немој да цмиздриш.

ЖЕЊА: Ма не, нећу За то треба много више да се попије. Онда можда. Да.

СТАРАЦ: Позови је.

ЖЕЊА: Шта тебе уопште брига?

СТАРАЦ: Мене баш заболе. Зови.

ЖЕЊА: Већ је касно.

СТАРАЦ: Ја сам мислио да сте ви ноћне птице.

ЖЕЊА: Нисам то мНећу.

СТАРАЦ: Онда јој пиши.

ЖЕЊА: И шта да напишем?

СТАРАЦ: Било шта, али да све одмах буде јасно.

ЖЕЊА (узима телефон): „Волим те“ М-м? Нее. „Недостајеш ми“ Тако? Не, не ни то „Шта има? Како се живи тамо?“ Не

СТАРАЦ: Нешто са подтекстом.

ЖЕЊА: Са подтекстом? „Ћао“ А? Просто никад нисам тако писао

СТАРАЦ: Не ваља.

ЖЕЊА: „Шта има? Пиши ми, какво је време тамо. Данас сам шетао, вратио се кући, а у стану је тако хладно“

СТАРАЦ: Ма, то је све срање.

ЖЕЊА: Ма, да се носиш ти у три лепе, олошу!

СТАРАЦ: То! У центар!

Пауза.

ЖЕЊА: У центар, мислиш?

СТАРАЦ: Аха. И све је одмах јасно.

ЖЕЊА (смеје се): Добро, послао сам

СТАРАЦ: Руси се деле на два типа. Једни кажу: „нека је бог с’ тобом“, а други: „иди дођавола“. Ако схвати то, онда није глупача.

ЖЕЊА: А шта ако човек није верник?

СТАРАЦ: Ма, иди дођавола!

Пију.

ЖЕЊА: Реци ми, кад легнеш да спаваш где гледаш?

СТАРАЦ: Ја сам нормалан. Спавам са затвореним

ЖЕЊА: Не, не Пре него што заспиш. Гледаш у плафон?

СТАРАЦ: Ја волим да спавам на боку. Тамо и гледам.

Показује прстом у мрак.

ЖЕЊА: У мрље?

СТАРАЦ: Какве мрље?

ЖЕЊА: Јој, мени то од светла бљешти Има једна природна појава Океј, после

СТАРАЦ: Кад после?

ЖЕЊА: После И шта? Гледаш у празан зид, је л’?

СТАРАЦ: Е, цврц Милојка

ЖЕЊА: Тицијан има једну слику. Дај, показаћу ти (узима телефон)

СТАРАЦ: Он слика птице?

ЖЕЊА: Не, он је умро. Гледај. (показује)

СТАРАЦ: Дебеле голе жене у прњама.

ЖЕЊА: То је „Амор сакро и Амор профано“ – „Љубав земаљска и Љубав небеска“. Он је из Венеције. Јеси ли видео Венецију на сликама? Тамо је топло и сунчано или Мрачно и обасјано месечином А по црним чамцима По црним чамцима можеш да схватиш да ли је Венеција преживела кугу. Тамо је била куга на сваких двадесет година

СТАРАЦ: Шта си ти, неки сликар?

ЖЕЊА: Не, не То Саша воли. Мислим, маштао сам да постанем сликар кад порастем. Али ја сам хтео, а није ми успевало А Саши је успевало Ето тако. Да.

СТАРАЦ: Боже, како слатко – сликар

ЖЕЊА: Немој да се смејеш! Шта си ти хтео да будеш?

СТАРАЦ: Космонаут.

ЖЕЊА: Баш оригинално! А мени се смејеш

СТАРАЦ: Па, зато што је глупост! Причаш глупости!

ЖЕЊА: Није!

СТАРАЦ: Јесте!

ЖЕЊА: Немој! Немој тако да причаш! Мени се свиђа Свиђало ми се! Па, то је баш кул Кул је кад узимаш боју, превлачиш четком и нешто ствараш. Ни из чега ствараш. Ето, а ти Ја тебе хлебом, а ти мене

СТАРАЦ: Па, и то је дијалог

ЖЕЊА: Ти си хтео да будеш космонаут, зар не? А зашто баш то?

СТАРАЦ: Ма, дај

ЖЕЊА: Не, кажи сад! Кад си већ тако паметан.

СТАРАЦ: Ја сам то хтео детињству. У детињству! Мислио сам да су звезде космонаути који су испали из ракете и остали у космосу

Ћутање.

ЖЕЊА: И ти ћеш мени да сам ја наркоман.

СТАРАЦ: Ма, терај се, бре, дођавола! Ја макар и тако, а теби само нека је да црташ голе женске!

ЖЕЊА: Сам се терај, матори старкељо! Ти ме уопште не капираш!

СТАРАЦ: Цврц Милојка!

ЖЕЊА: Овако ћемо! Дај Магарца. Ако ја победим сликам ти на зиду ту слику, а ти ћеш да се извиниш.

СТАРАЦ: Само ми још порнићи фале по зидовима.

ЖЕЊА: Нећеш добити порниће, него љубав! Капираш?!

СТАРАЦ: А ако ја победим?

ЖЕЊА: Онда ћу ја да се извиним и одлазим.

СТАРАЦ: Шарена лажа, је л’? Е па, неће моћи тако.

ЖЕЊА: Одлазим и доносим картон вотке. Ево руке?

СТАРАЦ: Ево руке.

Рукују се.

СТАРАЦ: Али ти стално губиш.

ЖЕЊА: Онда, у три добијене?

2

„Беше то велики град, сав од дрвета. Простирао се дуж малог планинског полуострва које сеже дубоко у море. И све те трошне куће, неке више, неке ниже, повезане мостићима, њихале су се на ветру.

Стиже воз. Из неког разлога метро Откуд тамо? Излазиш и срећеш мене. Први пут. Тада сам припадао банди сирочића. Бавили смо се ситним крађама и јели хлеб испод настрешнице. Увлачим те у нашу банду. Баш уочи великог посла. Наша дружина је решила да опљачка кућу. Требало је да избушим девет рупа у зиду. Не знам због чега, ни зашто баш девет Али, спазили су ме и почео сам да бежим. Преко камења, преко песка, скакао сам с једног моста на други, зграбио сам тебе за руку и потрчали смо према метроу.

И тамо сам се пробудиоОсећам да је загушљиво. Излазим да запалим, отварам прозор

Гледај. Месец. А сад онамо Видиш? Сачекај Стани овде. А сад?

„Данас нећу да спавам са тобом Могу ли да спавам овде, поред тебе? Поред, ево овде? А?

Све је у реду, зар не?“

Стан прекопута. Зелено: 23:07. Жута светлост пада на седу косу, клизи по смеђем рељефу Жењиног џемпера. Он стоји поред зида и молерском четком пара мрак. У устима му гори и гаси се цигарета. Под ногама поређане лимене конзерве, чаша од фасетираног стакла, осећа се мирис уљане боје. Старац седи за столом, досипа остатке коњака у чашу.

ЖЕЊА: И питам ја: „Каква је то кошуља боје белог облака дуж костију твојих?” И одговор добијам: „то је кожа моја, боје љубави твоје у одразу очију зелених, што тако искрено ликују”…

СТАРАЦ: Шта је сад па то?

ЖЕЊА: То је коњак…

СТАРАЦ: Којег, узгред, нема више.

ЖЕЊА: Имам још. Сањао сам сан… Седимо ти и ја за столом, а код нас долазе свакакви људи и траже од нас разне небулозе. Много их је било, али сећам се само двоје. Долази жена. Сва у жалости, у црном попут монахиње, лице покривено црном свилом. И тако. Долази и тражи од тебе да васкрснеш њеног сина. Чудно, зар не? А ми гледамо у њу и плачемо. Ту је баш тешко било суздржати сузе. А њено лице још као да је сијало некаквом белином испод свиле, и као да је држала у рукама нешто. Ево овако – руке у облику полумесеца. Све у свему, нисмо јој никако помогли. Онда је дошао неки мушкарац. У суштини човек ко човек, али ми се према њему односимо као према губавцу. И некако шишти. Даа… И ми њему, тако, одрубисмо главу и изађосмо да пушимо. Гледам ја, а тамо у земљи засађени огромни пупољци ружа. Ево оволики (спушта руке до појаса), и мени до рамена, и у ширину толики. Притом, још су засађени тако да их буде довољно у свакој леји. А нема их довољно… И ја видим како та мајка иде и сади их, и видим дуж леје: ружа, ружа, ружа, глава… Оног мушкарца, одрубљена.

Мислим се тако цео дан откуд све то. И онда схватим да врат са одрубљеном главом личи на пупољак руже…

СТАРАЦ: Некако ти се то чудно надовезује.

ЖЕЊА: У сновима уопште не треба тражити логику. А ти, сањаш ли нешто?

СТАРАЦ: Нема више коњака…

ЖЕЊА: Тужан сан.

СТАРАЦ: Не. Коњака нема више.

ЖЕЊА: А-аа…

Шушка кесом у мраку, вади флашу коњака, сипа у чашу.

СТАРАЦ: Мили мој, па шта је то, капи за очи?

ЖЕЊА: Ако може само без тог „мили мој”…

СТАРАЦ: Учтивост. Мислио сам да волиш то.

ЖЕЊА: Умукни.

Досипа му, сипа себи, пију. Жења се враћа зиду.

ЖЕЊА: И, сањаш ли? Причај.

СТАРАЦ: Па… Сањао сам да лежим овде на каучу, а око мене млазови дима од цигарета. Хватам се за последњи млаз, упадам у ковитлац дима и нестајем. Остаје само удубљење на каучу, а на сату трепће: нула-нула, нула-нула…

ЖЕЊА: И то је то?

СТАРАЦ: Носи се.

ЖЕЊА: Добро, извини, извини… Можда је то пророчки сан? Можда ћеш умрети од рака плућа?

СТАРАЦ: Цврц Милојка! И тебе ћу ја да надживим.

ЖЕЊА: Молим?!

СТАРАЦ: Ви, психопате, умирете пре свих осталих.

ЖЕЊА: Сам си психопата. Што сам ја психопата?

СТАРАЦ: Чујеш ли ти сам себе?

ЖЕЊА: Да, чини ми се да је са мном све у реду…

СТАРАЦ: Све психопате тако говоре. Напољу је плус двадесет, а ти идеш у џемперу.

ЖЕЊА: Ја… Ја сам тако навикао. Тако ми одговара.

СТАРАЦ: Аха. Ти то мене мало фарбаш. Шта кријеш тамо у рукаву?! Неуспеле тетоваже, убоде?

ЖЕЊА: Шта си се окомио на мене?

СТАРАЦ: Ти си се сам мени наврзао на врат.

ЖЕЊА: Ја?! Да те подсетим, ти си мене звао да пијемо.

СТАРАЦ: Ја сам мислио да си ти нормалан дечко, а теби фали нека даска у глави.

ЖЕЊА: Шта?! (пауза) Да, да, да! Зато си ти мене намерно пустио у картама? Знам, ја увек губим. Још си и подове опрао. Кога си очекивао?! Чуј, даска…

СТАРАЦ: Не знам ја ништа! Ја нисам поводљив…

ЖЕЊА: Можда ни ја сам не желим да будем овде тренутно?!

СТАРАЦ: Ако је тако, широко ти поље!

ЖЕЊА: Е, тако, широко!… (излази у ходник)

СТАРАЦ: Стани! (пауза) Овај коњак треба да се попије…

Жења се смеје, враћа се у собу, сипа коњак.

СТАРАЦ: Лудак… Само немој да ми замажеш чашу бојом.

ЖЕЊА: Ти се нечег плашиш, матори. Чега се плашиш, а?

СТАРАЦ: Не плашим се ја ничега… Ако треба средићу те једном шљагом.

ЖЕЊА: Де-де…

Узима чашу левом руком, пије, забацивши главу. Џемпер спада, открива руку, а на њој црвени испрекидани траг, као да су је каишем обавили и стезали само са једне стране.

СТАРАЦ: Ко ти је то палио индијанску ватру?

ЖЕЊА (намешта џемпер): То је, оно, као ожиљак. Стари… Типа, овако се и не види, али кад пијем он избије. Не знам, можда се отворе капилари…

СТАРАЦ: Одакле ти?

ЖЕЊА: Па, рекао сам ти…

СТАРАЦ: Свако сирће своје буре гризе…

ЖЕЊА: Не. Само, нешто ипак треба оставити за себе (пауза) Мада Могао бих и да ти испричам, али ако ти мени кажеш чега се плашиш.

СТАРАЦ: Не плашим се ничега!

ЖЕЊА: Па, ако је тако, онда ништа ’Еј! Види шта имам овде (вади из шорца лист папира)

СТАРАЦ: Ти тако скрећеш тему?

ЖЕЊА: Па, кад већ имамо неуспелу комуникацију.

СТАРАЦ: Сам си неуспела комуникација.

ЖЕЊА: Аха. Ево га Ово сам нашао у свом поштанском сандучету. Прочитао сам само почетак и крај.

СТАРАЦ: И, шта је то?

ЖЕЊА: Писмо. (чита) „Добар дан!“ Узгред, има леп рукопис (чита) „Ја живим близу Вас“. Све што је на „Ви“ је великим словом.

СТАРАЦ: Читај већ једном

ЖЕЊА (наставља): „Нисам имала прилике да поразговарам са Вама лично, али волела бих да поделим са Вама једну јако важну информацију.“ Пази сад. „Многе људе интересује питање смисла живота. Што смо старији, то све више схватамо да је живот кратак.“ Тако је, зар не?

СТАРАЦ: Наравно. Нарочито кад ти се на главу пење један мали уср

ЖЕЊА: „Шта Ви мислите, зар не би требало да и Ваш живот буде такав? Да би живот имао смисла, важно је признати да постоји Онај“ Великим словом. „који јесте Извор живота. Ако се трудимо да живимо у складу са библијским принципима“ (отвара уста и гризе прст)

СТАРАЦ: Шта је, гладан си?

ЖЕЊА: Не, ја, овај, кад зевам зинем јако и покидам усне. Зато сам смислио Значи. (чита брзо) „библијским принципима, тада наш живот постаје срећан, колико год је то данас могуће, и испуњава се дубоким смислом. Бог нас учи ради наше користи: „Ја сам Господ, Бог твој, који те учи корисноме, водећи те по оном путу, којим треба да идеш. О!“ (смеје се) Извини, само сам замислио како Он то говори. (наставља брзо) „О, када би слушао заповеди Моје! Тада би свет твој био као река, и истина твоја – као таласи морски“ (књига пророка Исаија, глава 48, стихови 17 и 18). Али ако људи не живе у складу са божјим законима и не поштују његову владавину, онда то води разочарању. Ја подстичем људе да читају Библију. Ако је имате, можете у њој пронаћи много корисних савета, уколико прочитате Јеванђење по Матеју, главе 5-7. С поштовањем, Лидија.“

СТАРАЦ: ЛидијаТо је она ћакнута са задњег спрата?

ЖЕЊА: Аха. Газдарица мог стана.

СТАРАЦ: Па лепо, нашла крпа закрпу. Ти уопште не треба да пијеш са мном, него са њом.

ЖЕЊА: Нека те, нека. Има да је доведем овамо. Чудно откуд то код мене Можда је неко пребацио. Можеш ли да замислиш уопште? Да се живи по тим законима? У таквом животу чак не смеш ни да се убијеш

СТАРАЦ: Ако си блажен неће ти ни пасти на памет да се убијеш.

ЖЕЊА (смеје се): Откуд ти знаш?! (пије) Сад је јасно зашто ћеш ти мене да надживиш (капљица коњака му се слива низ браду, брише је) Баксуз Сутра ће кожа да ми поцрвени. Имам страшно осетљиву кожу. Ако само дотакнем руком груди, сутра већ имам флеку. Можеш да ми сликаш по телу. (иде до зида, слика) Али Саши се то свиђало Уме у блату да види нешто лепо. Заједно смо учили да сликамо, и мени је исто овако спао џемпер са руке. Почели смо нешто о томе, и ето, тако смо се упознали

СТАРАЦ: Нећеш да ми испричаш?

ЖЕЊА: Па, ти и ја смо у фазону: „Будало – не, ти си будала“. Зар не? Мада, вероватно се ти према свима односиш с неком надменошћу. Зар не? Моји другови из разреда воле да причају, да се хвале: попио сам толико и толико, спавао сам с том и том, пушио сам то и то. Не знам. Досадно је. Ето, ја имам обичну породицу. Маму Добро, и оца И ако сам чак и имао неке проблеме решавао сам их увек сам. Ето, рецимо, имам друга. Он је сад са својом мајком као да му је другарица. Оно, кад су добри, тражи од ње савете и тако то. А ја то не капирам У фазону, чудно је да са било киме делиш оно што ти се дешава у животу и у глави. Логичније је да сам то решиш. Свакако ће бити онако како мора. Ја пред људима чак ни не плачем, не показујем да сам тужан. Добро, у ретким случајевима се деси, наравно. Али иначе, дођем кући, попијем и паднем на јастук. Лакше је са незнанцима, знаш? Њих у суштини заболе за тебе. И с њима можеш мање-више да будеш отворен А ако се после спријатељите, онда већ немате никаквих тајни. Зар не? Али то је досадно. Увек треба оставити нешто за себе. Ако постоји нешто отворено, онда мора да постоји и нешто скривено. Тако је занимљивије. На часовима књижевности смо једном нешто причали о пороцима. Ја сам рекао да је отвореност порок. Погледали су ме као да сам идиотО чему ја то причам?

СТАРАЦ: Ти – ни о чему.

Ћуте.

СТАРАЦ: Жења-Жења-ења, на „же“, на „не“, на „ења“, испада „не-ња“. Нења.

ЖЕЊА: Шта је, ударио коњак?

СТАРАЦ: Саша-Саша-аша, на „се“, на „ше“, на „аша“, испада „на-на“. Нана.

ЖЕЊА: Коља-Коља-оља, на „ке“, на „ле“, на „оља“, испада „но-ња“. Ноња

СТАРАЦ: Укапирао си?

ЖЕЊА: Очигледно Шта је то?

СТАРАЦ: Кад сам био мали мама ме је једном одвела у циркус. Тамо је био кловн, прерушен, питао је девојчице како се зову и играо се њиховим именима. Певао је. И свакој од њих би поклонио по један тулипан. Разиграо се пред мојом мајком и она је побегла са њим. Више је нисам видео

ЖЕЊА: Значи ти си сироче?

СТАРАЦ: Имао сам оца.

ЖЕЊА: Сироче (пауза) А шта ти је био отац? Стварно је био толико лош муж?

СТАРАЦ: Он? Ма, не. Он је само прост човек. Радио је као учитељ Чинило ми се да је између њих све у реду – љубав до гроба. Али, цврц Милојка. Ево теби тулипанчић и на прст прстенчић – тако је – двадесет шала, дванаест форица, осмех, рупица – прелепа сличица.

ЖЕЊА: Па, ти си песник

СТАРАЦ: То је све тај кловн говорио. Дуго нисам схватао како неко може на то да падне. А онда сам се оженио, па је онда жена отишла. И сад ми се чини да сам схватио.

ЖЕЊА: Она је исто побегла са кловном?

СТАРАЦ: Па, Вића је наравно кловн, али не у циркусу. Он је био мој колега у банци, и друг

ЖЕЊА: Значи, радио си у банци? Ја сам мислио да си радио нешто ближе космосу

СТАРАЦ: Био сам никакав ђак, а отац није имао новца.

ЖЕЊА: Па си отишао да радиш у банку?

СТАРАЦ: Не. Кренуо сам од монтаже гума. Учио сам, мењао гуме, имао сам сопствени пнеуматски одвијач са мојим именом – „Фауст“. Једном смо се ми мушки напили и ја сам, будала, почео да урезујем на пластичном делу одвијача. Хтео сам да урежем „фалус“, али кад сам стигао до „а“ схватио сам да неће стати. Још сам морао да платим за њега – одвијач је био државно власништво. Али тамо је било забавно. Знаш колико чудака тамо долази? Сваке недеље гарантовано неко од клијената почне да се клибери. А онда се код мене појавила Ања, то је моја жена. Био ми је потребан новац. Тако сам доспео у банку. Вића ми је и помогао. Често је свраћао код нас, а ја сам му давао попуст. Био је тако радостан човек, весео и задовољан свиме. Вероватно је зато и отишла. А види мене. Да ти ја можда не личим на весељака? Долазио сам кући из банке већ црк’о од досаде. Ту могу да је разумем

Жења зева, гризе прст.

СТАРАЦ: Е, говно једно!

ЖЕЊА: Неее!Извини. Занима ме, стварно Изгледа да сам уморан или сам се надисао боје.

Отвара прозор.

ЖЕЊА: У-уу! Дођи овамо.

СТАРАЦ: Шта је сад?!

ЖЕЊА: Само дођи, матори. Да ти покажем нешто. Нећу одустати

Старац прилази.

ЖЕЊА: Видиш месец? (показује у небо) А сад стани овде и гледај. (показује у отворена врата) Видиш у стаклу месец. Притом, одражава се без сунчеве светлости. Знаш, кад сунчева светлост пада на месец испада као да он обасјава Земљу. А овде је овако

СТАРАЦ: Ту романтику показуј својим голим женама. (враћа се за сто)

ЖЕЊА: Романтика – то је када је све у теби, и ти си у свему. То је Сашино Чекај. Или је то на стаклу само светлост од сунца?А-аа! Физика ми никад није ишла. (враћа се зиду) Лети смо стално ишли са родитељима на имање. А тамо – ветар, трава, лишће. Чујеш? Поточић, дрвеће, пруга Капираш?

СТАРАЦ: Разумео сам.

ЖЕЊА: Не. Ниси Ниси разумео Тамо у нашој кућици имамо терасу. И ту је мама на електричном шпорету увек кувала чорбе. Скокне до баште, врати се наоружана: лук, кромпирић, шаргарепица. Све то издинста са месом и кува на шпорету у облику спирале. Капираш?

СТАРАЦ: Ма, укапирао сам!

ЖЕЊА: Не, неНиси укапирао Отац седи поред великог камена. Тај камен је покривен маховином. И са тог камена се осипају беле трунчице, јер је поред заложена ватра. На тој ватри пржимо ћевапе. Увек ми је било лоше на имању. Нисам помагао у копању, ни око куће, волео сам само да заливам краставце и парадајз, и да спаљујем папир у ватри. Али престао сам да заливам – обади су ме стално уједали за бедра и ноге су ми целе биле у пликовима Само сам седео и спаљивао папир. Кад после видим – са суседног имања ме гледа дечак. Испоставило се да нисам једини који не воли сву ту земљорадњу. Почели смо да се дружимо, звао се Ден, Денис. И тако Само бисмо трчали по башти и измишљали игре. Мама је предложила да се играмо рата. Рекла је, узмете црево за воду, појачаш воду, и онда прсте стављаш на различите начине на отвор, да прска што више.Тако бисмо се играли, а онда се сушили на сунцу. Признајем, нисам одмах схватио да смо на тај начин заливали целу башту Али, добро После смо нас двојица саградили наш штаб између две шљиве. Жбуње је било густо набијено. И тамо смо проводили време. Између шљива је прилично хладно, хладније ми је било само у јами, али тамо је влага и иње. Ден је, знаш, тако једноставан и слободан дечко, и мене је заразио тиме Понудио ми је цигарету и тада сам први пут пробао, између две шљиве. Отац је пролазио поред и видео Ден је скочио и побегао, а ја сам пошао за оцем на терасу. Викао је на мене и рекао да ће испричати мами. Ја нисам желео да она зна и молио сам оца, а он је говорио да ће јој рећи Онда сам почео да вичем на њега и посвађали смо се. Ја сам се разбеснео, одгурнуо сам га, а он ме је ухватио и очигледно је хтео да ме прибије уз сто. И прибио ме је На столу је стајала управо та спирала, укључена. Капираш? А ја (коракне у страну и обара конзерву, боја се просипа по ногама) Зашто сам уопште узео љубичасту? (прилази столу, пије)

СТАРАЦ: Шта радиш то?! Средио си ми цео патос. Тај паркет смо још Ања и ја постављали.

ЖЕЊА (шета по соби): Па, гледај на то као да сад имаш стари, дизајнерски паркет. То је боја од Сашине и моје другарице. Она нас је Она нас је замолила да јој офарбамо зидове. Није хтела тапете. И ми смо фарбали. Купила је превише, па смо узели оно што је остало. Да Гре’ота што сам просуо љубичасту

СТАРАЦ: Ти си обојена будала! Који ће мени ђаво све ово?!

ЖЕЊА: А! Узгред! Скапирао си у вези завесе?

СТАРАЦ: Да. Сад преко дана као да седим у мочвари.

ЖЕЊА: Што у мочвари? Не у мочвари Требало би Требало би да донесем бордо, да је заменим Кад је већ таква ситуација са подом

Жења креће, окреће се и пада.

СТАРАЦ: Што би се рекло – оде мас’ у пропас’

ЖЕЊА: Не, не Сад ћу ја да устанем Не. Нећу да устанем Пијан сам.

СТАРАЦ: Слабић.

ЖЕЊА: Неее (лежи) Саша и ја смо правили завесе од макарона. Само смо низали макароне на нити. Сад леже у врећи за смеће. Тамо је много наших ствари Донећу ти. Окачићемо је овде, у ходнику

СТАРАЦ: Тако значи! Макаронџија! То већ није смешно

ЖЕЊА: Гадно ти је овде у стану, матори! Пусто! Куцни у чашу Не могу да дохватим. Чујеш ехо? Како уопште живиш?

СТАРАЦ: Не чујем.

ЖЕЊА: Ти просто не капираш И то је све.

СТАРАЦ: Губи се својој кући.

ЖЕЊА: Не, мало ћу да полежим, а ти Обећао си Испричај, матори, чега се ти плашиш?

СТАРАЦ: Нисам обећао и не плашим се.

ЖЕЊА: Океееј! Добро Реци ми, радио си у банци, је л’ тако? А зашто ти је овако пусто у стану?

СТАРАЦ: Рекао сам ти – жена и ја смо се развели, Ања и ја. Она је и однела све ствари.

ЖЕЊА: И ти си јој тек тако све дао?

СТАРАЦ: Ја сам јој сина дао! Она га је узела. Није ме тад било брига за намештај. Само је дошла са превозом: „Не мораш да плаћаш алиментацију“. Рекла је да је то све за њега, за дечју собу. Ту је била полица, на њој телевизор. Овде је била фотеља, велика, заузимала је цео ћошак. Тамо је стајао ормар са књигама – полице пуне руских класика. Саксије са цвећем, слика Невског проспекта, лустер са туфнама, сточић од храстовог дрвета. А из сваког ћошка све до лустера затегнута тканина. Као под шатором Све је однела. Све за сина Имао је шест година кад смо заједно читали књиге о космосу. Говорио сам му: „Кад порастеш бићеш као тата, космонаут“. Желео сам да успе у свему. А не као ја Онда је са десет година рекао да жели да се бави балетом. Балетом! Да буде усрани балетан! Забранио сам му. Зато што сам знао да ће зажалити, да ће схватити да то није то, да није за њега Годину дана је био љут на мене. Мислио сам: још само малкице и схватиће. А још само малкице и Ања га је узелаОн је пар година старији од тебе. И он памти да је његов отац комплетни идиот. И у праву је, очигледно Све сам му уништио. Чак ни не знам где је он сада, ко је сада. И већ неколико година, барем једном годишње сањам исти сан: упадам у ковитлац, нестајем, а на сату нула-нула То је вероватно само лоша шала, ја ћу умрети овде. Нула. А онамо, у космосу ће ми се смејати (пауза) Задовољан? Исцедио си старца (пауза) Ало, па ти спаваш?! (испија коњак) Сероња мали

Прилази сату, притиска дугме. Подмеће Жењи јастук под главу, покрива га ћебетом, леже на кауч.

3

„Здраво. Шта има ново? Видиш, дошао сам… Неко је исписао на твом челу десет клетви… Мало сам попио. Или можда мало више. Али био сам далеко, па онда, зашто се узбуђивати? То си само ти, зар не? Зар не? Сад ћу да попијем кафу и све ће бити у реду.

Ту сам. Био сам у близини, шетао сам око куће, бројао брезе, али после четрдесете сам се забројао – неко је оборио јавор иза куће. Можда ветар… Тамо је сада топло, само је између кућа хладовина. А на нашој тераси је чак и сада хладан под…

Ту сам. Шетао сам и разгледао, шутирао каменчиће. Нисам уопште узимао телефон, не свиђа ми се тон звона, али… Некако ми је добро кад сам сâм… Добро је и кад сам сâм…

Али ту сам. Дошао сам. Ускоро ће заћи сунце… Понешто сам прочитао. Показаћу ти. На тераси има понешто. За сад ћеш ме научити како је то: “Волим, тонем у сан”… И сачекаћемо…

Ту сам. Овде сам. И… све је у реду?“

Гори лампа у ходнику, а сенке од макарона лете по столу, по седој коси. Хоп – појави се на светлу сива нога, хоп – ишчезне поред зида. Просипа се пепео са брдашцета, пада око коре од мандарине. И кишне капи пресијавају се на прозору – црвене од бордо завесе.

ЖЕЊА (кашље): То је, наравно, било баш лепо с твоје стране, што си ми дао јастук и ћебе, али (кашље) Будало матора, па могао си да затвориш прозор!

СТАРАЦ: И то ми је хвала.

ЖЕЊА: Ми смо груб народ. Иди дођавола!

СТАРАЦ: Сви ћемо ми ускоро у пакао. Како му даш да пије, пробије му плућа, или му ветар донесе неку инфекцију. Сви ћемо помрети.

ЖЕЊА: А што ја одмах у пакао?

СТАРАЦ: А што да не?

ЖЕЊА: Не знам Могуће Је л’ да? Па, да, највероватније

СТАРАЦ: Можда да ти ипак одеш код Лидије. Она ће да ти каже шта те тамо чека, да те припреми.

ЖЕЊА: Што си нешто причљив данас. Још си ми помогао и да окачим макароне

СТАРАЦ: Само сам схватио да другачије нећеш да умукнеш. Клин се клином избија.

ЖЕЊА: Носи се!

СТАРАЦ: Носи се сам. (пауза) А кад си заспао синоћ?

ЖЕЊА: Искрено, не сећам се како сам се уопште нашао на поду А што? Нешто сам пропустио?

СТАРАЦ: Ма, не Шта би могао да пропустиш?

ЖЕЊА: Ето, и ја исто тако мислим. Видиш како нам је кул? Нема ничег сувишног.

Пију.

СТАРАЦ: Једном ми се колега вратио са одмора болестан. Кашљао је, из очију само што му није цурио гној. Он, будала, прави радник, неће на боловање – нема пара. А ми мушки се препали, не знамо шта да радимо с њим. Добро је па је све само од себе прошло

ЖЕЊА: Оздравио је?

СТАРАЦ: Аха. Кренуо до апотеке и ударио га трамвај. Па ти види Сви ћемо помрети.

Пију.

СТАРАЦ: Сећам се да си причао да ти није баш ишло црткање

ЖЕЊА: Црткање?

СТАРАЦ: Црткање, црткање.

ЖЕЊА: Па, ја сам само разрађивао стратегију. Да. Типа, док радим замишљам да дајем интервју. Тако И причам како сам све радио. Шта, зашто и због чега. Причам као да сам све успео. Смирује

СТАРАЦ: Молим вас, испричајте нам, Јевгеније, како сте успели да заговнате зид усамљеном пензионеру?

ЖЕЊА: О! Знате, то је било поприлично једноставно. Просто волим у сласт да испричам о себи.

СТАРАЦ: То смо схватили. Испричајте о голим женама.

ЖЕЊА: Шта? Личи ли барем то тамо на нешто? Јутрос сам само изашао и све ми је севало…

СТАРАЦ: Ја ту ионако ништа не разумем.

ЖЕЊА: Па, ето Не морам ни да се трудим

СТАРАЦ: Сад нема назад. Тражили сте – гледајте.

ЖЕЊА: Докон поп јариће крсти (кашље). Не, молим те, доста је Нема потребе за тим изрекама. Иначе ће да буде – Видела жаба да се коњ поткива, па и она дигла руку.

СТАРАЦ: Пиј.

ЖЕЊА: Можда да не пијемо више?…

СТАРАЦ: То није питање.

Пију.

ЖЕЊА: Овако је весело… У принципу, алкохол изазива депресију.

СТАРАЦ: А ја се мислим, зашто ли је овако тужно.

ЖЕЊА: Очигледно је шта овде јаче делује – депресија или промили. (пауза) Постоји једна природна појава… У последњим тренуцима заласка сунца… Знаш које је она боје? Зелене. Када сунце залази иза хоризонта оно се раслојава на некакве мале ђевреке, као она пирамидална играчка. Хоп – ништа, хоп – ништа, хоп – и на тренутак: пуф! У зелено. И ништа… Али да би… То јест, за то је потребно два човека. Један се окреће од сунца, а други му у последњем тренутку каже: Сад! – први се окрене и види…

СТАРАЦ: Показаћеш ми?

ЖЕЊА: Не… Нећу, ти ћеш показати. Хоћеш ли ти мени показати? Ја сам то видео само на интернету. Једино сам Саши покушавао да покажем. Хоризонт мора да буде чист. На обали мора или са планине, у принципу. Али ја никога нећу тамо да цимам. Може да се проба и овако… А Саши… Ма и не знам да ли је тамо ичега било или није…

СТАРАЦ: Није ти одговорила?

ЖЕЊА: Шта?

СТАРАЦ: Па, писао си јој.

ЖЕЊА: А-аа… Да. Није…

СТАРАЦ: Значи, не воли те.

ЖЕЊА: Зашто тако?

СТАРАЦ: Увек је срамота признати да некога не волиш. Признати љубав – без обзира на све. А хајде пробај да кажеш некоме да га не волиш. Срушићеш човеку све наде.

ЖЕЊА: Хајде, нећемо…

Пију.

ЖЕЊА: Данас лије цео дан…

СТАРАЦ: Какве везе има? Свакако смо у кући.

ЖЕЊА: Не, не. Киша је кул. Најбитније је да не грми.

СТАРАЦ: Плашиш се?

ЖЕЊА: Не… Да. Само не волим кад је тако гласно…

СТАРАЦ (смеје се): Стани, плашиш се звука?!

ЖЕЊА: Смеј се, смеј се, матори алкосу… После олује ваздух буде тако празан, лаган. Али доктори не препоручују старцима и деци да шетају много због озона… (пауза) Још неке три-четири флаше и биће да се наређа дуж целог зида. Имаћеш нешто типа инсталације: „Бедни алкохоличари”. (куцка у чашу) Чујеш?

СТАРАЦ: Не.

ЖЕЊА: Ни ја не чујем… Отприлике још две флаше и трчаћу го око зграде. Погледај ми ноге. Као да сам цели дан и ноћ стајао у блату. Ово се неће тек тако опрати.

СТАРАЦ: Не смем ни да помислим како ћу после тебе да средим кућу.

ЖЕЊА: Фали ти још светло у овој соби… Треба видети на интернету, спровести каблове. Може још и да се направи овако… та стварчица од папира, типа лустера. Да се пригуши светлост.

СТАРАЦ: Овоме нема краја, зар не?

ЖЕЊА: Е, цврц Милојка. Може се радити бесконачно.

СТАРАЦ: Не може.

СТАРАЦ: Господе, дај ми смрт, тиху и спокојну. Он се не шали, Господе.

ЖЕЊА: Можеш једноставно да кажеш: „Одлази”, и ја ћу отићи. Само реци…

СТАРАЦ: Ма, ради шта хоћеш.

Жења прилази столу, сипа коњак. Пружа руку према чаши, закашље се и случајно обара опушке.

ЖЕЊА (нагиње се, скупља са пода): Јао! Извини

СТАРАЦ: Нека, нека! Дај, ја ћу да покупим

ЖЕЊА: Шта ти је?! (смеје се) Шта ти је, матори?! (смеје се) Смири се.

Скупљају опушке.

ЖЕЊА: Већ је поноћ

Жења прилази сату, притиска: нула-нула, нула-један.

ЖЕЊА: Сагни главу

СТАРАЦ (седа за сто): Немам намеру теби да се клањам.

ЖЕЊА: Молим те, сагни главу, покажи ми теме. (старац сагиње) Пре неког времена Отприлике пре три недеље, стајао сам на тераси и пушио. И сваких пола сата неки мушкарац је шетао дуж зграде, слева на десно. Ја запалим, ето ти га он, иде. Опет запалим, он опет иде. То си био ти, матори? То си био ти

СТАРАЦ: Јеси ли знао да иза наше зграде расте јаворово дрво са најкрхкијим гранама на целом свету?

Пију.

ЖЕЊА: Пре колико времена те је жена напустила?

СТАРАЦ: Има већ петнаест година од кад је

ЖЕЊА: Петнаест? Па шта си радио све то време?

СТАРАЦ: Још неке две године сам поштено радио. Вратио сам се у монтажу гума и радио тамо до пензије.

ЖЕЊА: И, шта, то је то? Ништа више?

СТАРАЦ: Било је понешто, онако ситно.

ЖЕЊА: И, шта? Чек’, чек’, полако. Петнаест година, па, то је озбиљан период Нечим си се сигурно бавио.

СТАРАЦ: Па, једном ми је замало на главу пао лустер, овде. (показује на плафон) Некако су успели да ме пребију уличари. Пар пута сам ишао у биоскоп, ваљда, али добро, то није мој фах. А овако Нешто је морало да буде?

ЖЕЊА: Не знам Нешто мени ту смрди Ти мене фарбаш, матори. Чујеш ли ти себе? Петнаест година, ’еј

СТАРАЦ: Теби наравно У твојим годинама су ту и све те љубави, и школа и факултет. А понекад можда и ништа. С времена на време неко ти пљуне под ноге, ти се окренеш и хоп! – ништа се није догодило. А повремено само тако идеш и сам себи пљујеш под ноге

ЖЕЊА: Једном се некако десило да сам морао да седим код куће два месеца. Распуст, па се цело друштво разишло И још немаш ништа посебно да радиш. Прве две недеље сам се кретао, шетао сам, онда сам почео да читам, да гледам све о сликарима, о научницима. Разна предавања и тако даље Плус је забавно што је пред распуст наша разредна последњи олош, ако ћемо искрено причала како ми сви висимо на телефонима, на интернету, у фазону, како смо бескорисни. Па, код нас је из неког разлога општеприхваћено мишљење, да је свака нова генерација још више деградирана од претходне. Али нисам то хтео да кажем нисам то Мада, знаш, приметио сам да да, ако једноставно затвориш очи и просто осетиш, некако смо пасивно-равнодушни. Не без изузетака, али свеједно. И о љубави, и о смрти, и о другим стварима сазнајемо рано и рано престајемо да се чудимо. Или се мени тако чини Сачекај Стани. (смеје се) И тако. Седим ја код куће, гледам, слушам о томе како су људи, који су први пут видели Успење Маријино Каравађа истрчавали напоље, пљували, повраћали, падали у несвест, како су га проклињали. А он ју је, замисли, насликао по моделу обичне проститутке! И сликао је за некога ту свету жену – сву зелену, отечену, без облачића, без анђелчића. (пауза) А још се сећам како сам читао о врстама далтонизма. Да постоји Да су већ измислили специјалне наочаре. Помоћу њих они могу да виде боје каквима их ја видим Капираш? Изумели су таблету (смеје се) Ипак се окреће, матори! Само треба да научимо да примамо утиске

Пију. Жења седа за сто.

ЖЕЊА: И ти Свих ових петнаест година ниси видео сина уопште?

СТАРАЦ: Не.

ЖЕЊА: А он ништа?

СТАРАЦ: Ја то просто морам сам.

ЖЕЊА: Вероватно му желиш само најбоље.

СТАРАЦ: Наравно, па он је мој син. Нека му живот да само добро

ЖЕЊА: А другима?

СТАРАЦ: Они нек иду дођавола.

ЖЕЊА (смеје се): Јасно.

Пауза. Пију.

ЖЕЊА: Можда да се направи нормална пепељара. Мислим, као нормална Да се купи велика поморанџа или помело, да се изреже, осуши, па може да се прелије лепком. И да се изреже зелена тканина и простре као столњак, а ја имам Имам још и полиестер. Могли би да се направе и јастуци за седење. Имам и још једну завесу од макарона, она може да се растури и да се направи блуза, онако, ради форе

СТАРАЦ: Значи, блуза само ради форе?

ЖЕЊА: Аха. (смеје се) И још да се посади мак на прозору

СТАРАЦ: Тачно сам знао да си наркоман.

ЖЕЊА: Шта? Неее! Цвеће је једноставно лепо Нећемо сигурно теби да садимо каранфиле и руже. Само да смислимо како да дођемо до семена. Можда да узмемо негде у природи. Најважније је да

Небо се распламса, бљеснуше капљице на прозору, руке обасја плаво, зарише се у густу косу. Удара гром. Жења врисну.

СТАРАЦ: Смири се!Пст!

ЖЕЊА: Не, не, не, не!

СТАРАЦ: Како си? Све је у реду?

ЖЕЊА: Не, не!све је у редусве је окејизвинисве је океј

Удара гром.

ЖЕЊА: све је у реду! све је окејне, несве је у редуда, даобавезно мак на прозорлепо цвеће уз боју завесада све буде лепоноћу ће да се сакрију у пупољкеујутру ће у зору да се отварајусамо тако, лепо цвећеноћу ће сијати месечина, и они ће под месечевим светлом бити лила бојеи завеса је ноћу љубичастаможемо да узмемо пар комадасве узмемо и ставимо у тамну флашу и на сто… капирашбиће тамна флаша са цветовима мака

Удара гром и киша почиње још јаче да пада.

ЖЕЊА: извини, извини… капирашфлаша са цветовима мака, поред црвенажута пепељара поред, а све на зеленом столњакуморамо само да нађемоморамо да их набавимоможда Саша имаето повода да је позовем ве је у редуизвини, извинити не говориш истинуто је немогућепетнаест годиналажеш мепитаћу Сашупитаћуи ако има донећедоћи ће он и 

СТАРАЦ: Шта?

ЖЕЊА: шта?

Пауза.

ЖЕЊА: овај звини, маторијаја обично не лажемто је онакото је све од вотке, од коњака, од алкохола свенисам хтеоне љути се на менеја то таконисам озбиљноја сам Па, погледај ме само. И овако је све јасно, по мени се све види. Сав сам то је све од бљескабљесак, бљесак, бљесак Ја обично не лажем. А ако лажем, онда ме боли и добро је. Некада раније сам са родитељима ишао у вртић, све до И уопште нисам волео то место све је то од севања од мрља на руци Довезли су ме и било ми је загушљиво тамо, лоше ми је. Као да горим. Лежим у кући, пред очима су ми мрље бљесак, бљесак И склизнем на под са кауча. Пао сам. Ту је прохладно. Кроз даске допире ваздух из земље. Ту је боље. И ту сам лежао – само да заспим, да заспим. Заспао сам. И у сред ноћи сам се пробудио, сви су спавали. А небо цело црвено, гримизно. Отварам прозор, а онамо – месец црвени. И истрчим ја на улицу. Нисам чак ни приметио Истрчао сам бос И потрчим кроз пластенике по копривама. Онда сам ходао стазом. Трчао сам и ходао њом, све ближе. А он светли, и кожа ми је сва црвена. Моја бела, мермерна. На белом се боја боље прима. И мрље се моје не виде на руци. Идем туда А онамо стакло од флаша. Разбијају их млади кад дођу на одмор. Идем по земљи, по камењу, по стаклу, по трави А тамо трава, и дрвеће, лишће под месечином – капираш? И облаци под месецомвидиш? Да, видиш И ја тако по камењу А он – огроман. Над шумском пољаном гримизанИ кровови, и вода, и пена у потоку, и све ма, ти ме капирашти видиш, зар не? Пробудио сам се кући, на поду. Не сећам се Ноге, дланови скроз у пликовима од коприве, а између прстију се крв запекла. Како тако нешто заборавити? Како заборавитии Саша Какав месец? Какво дрвеће? Каква пена?! Шта? Да и све тако И ми лежимо једно поред другог – у плафон, па једно у друго. Шта је тамо кроз прозор? Шта је тамо кроз прозор?Нема ничега А онда и све товолим, тонем у сан Шта? Шта? Оно одлази? Оно одлази Видим. Разумем. Кажем: затвори очи, да бих показао, да не бих причао. Тамо је залазак и – бљесак. Зашто се осмехујеш? Погледај ме. Зашто не гледаш? Све је било тако лепо, тако лепопогледај менека неко погледа у мене и осмехне семолим васмолим те, хајде да запалимо по цигаретурећи ћеш да је све у редуја ћу повероватимолим те, реци да је све у реду и ја ћу повероватизаиста

Ћутање.

СТАРАЦ: Одлази

ЖЕЊА: Опрости, матори

СТАРАЦ: Одлази.

ЖЕЊА (креће ка вратима): З-зашто?

СТАРАЦ: Ја са тобом лепо, а ти ми такво ђубре довучеш

ЖЕЊА: Сачекај…

СТАРАЦ: Док те нисам убио… Одлази.

Узима кору, баца, погађа у лице. Жења одлази.

4

Улаз.

ЖЕЊА (виче, покушава да очисти пепео са лица): Не, не не! Ма, носи се! Носи се, бре! Иди дођавола! Ти си ђубре! Терај се дођавола, матора будало! (виче) Цркни тамо! У својој смрдљивој псећој кућици! Цркни у својој усраној самоћи! (виче) Не верујем ти! Чујеш?! Ти си мене лагао! Све си ме слагао! Све си ме слагао! Не верујем!

Виче. На последњем спрату се отварају врата. У фротирском бадемантилу излази Лидија, нагиње се преко ограде, гледа доле.

ЛИДИЈА: Да ли је све у реду тамо код Вас?

ЖЕЊА: Ништа није у реду! Не, не! Нека цркне! Нека сви цркну! Чујете?! Не, не, не!

ЛИДИЈА (силази): Младићу! Мла Жења? Жења, па то сте Ви?!

ЖЕЊА: Носите се сви у три лепе! (виче) Не, не, не!

ЛИДИЈА: Жења, није Вам добро?

ЖЕЊА: Шта?! (пауза) Не Не, ја само Само сам пијан

ЛИДИЈА: Погледајте, цели сте прљави

ЖЕЊА: Ви сте (склизне на под, трља лице рукама) Ви сте прљавштина

ЛИДИЈА: Шта Вам је са ногама?! Болујете од нечега? Имам црквену маст

ЖЕЊА: Набијте себи у задњицу Вашу маст

ЛИДИЈА: Па, тако већ Тако неће ићи. Дајте да Вас одведем у стан

ЖЕЊА: Не, не! Не дирајте! Ја знам Видео сам Видео сам Ваше писмо Ви сте луди Ја знам Ви верујете у бајке. Ви – све на „Ви“, великим словом Не, не! Не дирајте ме Оставите ме на миру Нисам Вам ништа учинио

ЛИДИЈА (подиже га): Мили мој, ко од нас не верује у бајке? Пст, пст Чему вика? Одвешћу Вас у стан. Иначе ће комшије позвати милицију. Шта Вам то треба? Шта? Млади сте, лепи. Зашто уништавате себи живот? Ви плачете? Шта Вам све ово треба? Требало би да је све у реду са Вама. Смирите се, молим Вас. Смирите се

ЖЕЊА: Зашто сте Ви? Зашто сте тако добри Ви сте луди Не, не Ви сте луди, зар не? Зар не?

ЛИДИЈА: Луда сам. Луда. Јесте ли задовољни? Хајде, идемо у стан

ЖЕЊА: Знао сам Дазнао сам (иду) Реците, у Вашем писму Ви се тамо обраћате све на „Ви“, великим словом, а онајон је „ти“, малим словомтамо у Вашем писму све је билооно није за менеја то знамали реците, зашто је онај малим словом?

ЛИДИЈА: Ма, ђаво ће га знати

5

Вече. Жењин стан. Гори светло. Сређено је. У ћошку, где су раније биле вреће за смеће стоји сушилица са одећом. Жења седи у џемперу и шорцу испред монитора.

Скајп са мамом.

МАМА: За све је крив Тома Сојер, је л’?

ЖЕЊА: Дај, мама

МАМА: Шта – дај? Шта – мама?! Ти тамо, како се чини, лочеш само тако!

ЖЕЊА: Ма, не лочем

МАМА: Шта си то направио тамо?! Је л’ ја треба да црвеним због тебе?!

ЖЕЊА: То ти крв од нерава силази у образе

МАМА: Не зезај се са мном! Не зезај се тако са мном!

ЖЕЊА: Мама Извинио сам се. Лидија је ваљда опростила. Све је океј.

МАМА: Па, мора се преузети нека одговорност над својим поступцима! ’Ајде, батали то више

ЖЕЊА: Већ сам баталио. Немој да се нервираш толико. И самом ми је непријатно Дај да прескочимо све то и да пређемо на крај

МАМА: Жења!

ЖЕЊА: Шта је?

МАМА: Жењице

ЖЕЊА: М-м?

МАМА: Волим те

Пауза.

ЖЕЊА: Хвала И ја тебе

МАМА: Али ако још једном направиш нешто слично, појешћу те са све ушима!

ЖЕЊА: Зашто баш са ушима?

МАМА: Зато што су моје

ЖЕЊА: Добро. Све ће бити океј. Обећавам.

МАМА: Хоћеш да чујеш оца?

ЖЕЊА: Да будем искрен, боли ме глава. ’Ајде касније Иначе ћу се срушити сад.

МАМА: Како хоћеш. Хајде, лаку ноћ. И никад више.

ЖЕЊА: И теби лаку ноћ.

Жења устаје, и мрак. Светло. Мрак. Светло. Цео стан трепери.

ЖЕЊА: Е, па, нећеш Не излазим! Чујеш?! Не излазим!

Мрак. Светло. Мрак. Светло.

ЖЕЊА: Тако ћеш ми покварити осигураче! Одлази!

Мрак. Светло. Опет мрак Пола минута. Отвара врата.

ЖЕЊА: Шта је ово?!

а у ходнику никога. Пусто. Жења прилази разводној кутији. Шкљоц. Улази у стан. Мрак. Шкљоц. Мрак. Шкљоц. Шушка у мраку. Шкрипи лампом. Светло А на прозору се таласа бордо завеса. Пусто је. Светло И мрљама на зиду „Љубав земаљска и Љубав небеска“. Пусто је. Светло И трагови на поду љубичасти. Мрак Само у ћошку трепће: нула-нула, нула-нула

Кроз прозор на небу нешто бљесну кроз поцепани кишни облак. Прекри небо. На тренутак зелени бљесак и ништа. Мрак. Пусто је све

Сломило се.

Распукао се.

(Крај)

Мај 2020

 

СЕРГЕЈ ЈЕРМОЛИН (СЕРГЕЙ ЕРМОЛИН, 2000), руски драмски писац, студент је Јекатеринбуршког државног позоришног института на смеру Књижевно стваралаштво, курс Николаја Кољаде. Добитник је прве награде Међународног конкурса савременог драмског стваралаштва Евроазија 2021, за драму Стаклени месец. Иста драма нашла се (2021) и на листи најбољих драма конкурса Кулминација. Његове драме објављиване су у руским и међународним зборницима (Драма године 2020, Књижевни огледи, Opere teatrali scelte di autori russi). Према драми Нефритка на сцени „Кољада-театра“ нашла се истоимена представа у режији Сергеја Зирјанова (2020). Аутор је и сарадник на различитим уметничким пројектима у Русији: имерзивна представа Музеј Бориса Јељцина (2020), редитеља Д. Зимина, коаутор уметничког перформанса групе Shortparis у Јекатеринбургу (2023) итд.

Превод са руског и белешка

Лана Јекнић