Жојс Мансур
ЛОТОВА ЖЕНА
ПИСАЋУ ОБЕМА РУКАМА…
Писаћу обема рукама
Онога дана када ћу заћутати.
Одмицаћу згрчених колена
Прса пуних сиса
Разбољена тишином.
Вриштаћу из свег гласа
На дан када ћу умрети
Да се не срушим кад ме твоје руке буду додирнуле
Нагу у ватреној земљи.
Давићу се обема рукама
Када ме твоја сенка буде лизала
Расута по мом гробу у којем гљиве блеште.
Узећу се обема рукама
Да не бих капала у тишини пећине.
Да не бих била роб моје прекомерне љубави,
И моја ће се душа смирити
Нага у мом смешном телу.
ДИВЉАЧ НА НАСИПУ
Ваше су руке у мотору
Моја бедра на теретним колима
Кочница је међу мојим коленима
Ваше месо на мојој кожи
Једна птица на вентилатору
Човек под точковима
Ваше су руке у мотору
Који се игра једним клином
Жандарм и његова бележница
Пут у ретровизору
Ветар међу мојим коленима
Безглави џин управља возилом
Моје су руке на волану
Невин мој секс их преклиње
ЖИВЕЛИ СМО…
Живели смо за плафон залепљени
Гушени бајатим испарењима свакодневног живота
Живели смо бачени у најниже дубине ноћи
Коже исушене димом страсти
Вртели смо се око светлог пола несанице
Упарени тескобом екстазом раздвојени
Живели смо нашу смрт у грлићу гроба
НЕ ЗНАТЕ…
Не знате моје ноћно лице
Моје очи попут коња лудих за свемиром
Моја уста прошарана непознатом крвљу
Моју кожу
Моји прсти стубови кажипрста задовољством ознојени
Водиће ваше трепавице према мојим ушима мојим лопатицама
Према отвореном пољу мога тела
Стубишта мојих ребара стиснута су од помисли
Да ће ваш глас испунити моје грло
Да ће се ваше очи насмешити
Не знате за бледило мојих рамена
Ноћу
Када халуцинантни пламенови кошмара призивају тишину
А грле се меки зидови стварности
Не знате да мириси мојих дана умиру ми на језику
Када препредењаци дођу с лелујавим ножевима
Да сама остане моја љубав горда
Када се загњурим у блато ноћи
Знаш ли још благе мирисе трупаца
Како могу чудне бити добро познате ствари после неког одласка
Како тужна храна
Како бљутав кревет
А мачке
Сећаш ли се мачака са канџама пискавих
Што цичале су на крову када ме је твој језик прекопавао
И које су се кострешиле када су ме твоји нокти гребали
Дрхтале су када сам узмицала
Не знам више волети
Болни мехури лудила нестају с мојих усана
Напуштам своју маску од лишћа
Грм ружа умире под креветом
Више не храмљем по шљунку
Мачке су побегле с крова
БИОГРАФИЈА
Научена тамност јесењег лишћа
Јорговани ћуди чај медицинских сестара
Пустиња што се тресе иза паравана
Брат којег су оженили
Деда којег су сахранили
Дете које губи зубе
Кобра која се милује
И која се смеши
Убиства кадифе и скорупа
Музикални шапати модрица на коленима
Родитељи који дремају у великом џепу ноћи
Уздах млека шамари гвозденим крилима уста сумњичавих дилема
Смрт мужа који још не хода
Планине с штуцањем снегова који се приближавају и који се удаљују
Са сваким словом лоше одсрицаним детета које преклиње
И које се љуља међу лишћем промрзлим од његове тринаесте године
Сигурно у своју моћ и уздизање љубави
Сигурно у своју моћ
и у неисцрпност смрти
КРАТКОТРАЈНЕ ПАРАДЕ
Колико девојчица на рачвастим булеварима
Оне блуде затворених уста
Очију безбојних поремећених
Колико нагомиланих јецаја под њиховим школским венчићима
Колико ледина уштирканих пожудним зеленкадама
Дрска пљачкања гладних коња
Ехо неког погледа дрхти на њиховим устима
Говорећи како колико јуче сам са њима
Прсте умакала у фатаморгане опала
Бекство твога језика и читавог свемира
Пропало је
Пре него што се постало женом боље је да се остане седети
ГОРКО ДОЗИВАЊЕ ЈЕЦАЈА
Дођите жене грозничавих груди
Слушајте у тишини крик отровнице
И измерите са мном густину риђе магле
Коју надима изненадан глас пријатеља
Река је хладна око његова тела
Његова бела кошуља лепрша се попут краја говора
У суштинском зраку шкртом шкољкама
Сагните се неправовремене девојке
Оставите по страни ваше закрабуљене мисли
Ваше глупарије смоче брзе ваше чизмице
Вир се у растињу ствара
И човек се у ликеру утапа
СЛЕДИЛА САМ УПОРЕДНИ ПУТ…
Следила сам упоредни пут
Иза тила тмина
Међу бедрима мојих предака
Џилитнута хебрејским језиком.
БИТИ ИЛИ ЧИНИТИ СЕ
Бити или чинити се
Бити или не бити
Бити или мало бити
Бити или нестати
Важно је бити са
Могао бих бити мртав
Углавном то је свеједно
Бити издвојен не значи бити спречен
ЛОТОВА ЖЕНА
Треба ловити Лотову жену
Јести непосољено месо
Без суза
Без ње
Лакома отворена она пламти
На колац набијена лепљива на сувим стопалима досаде
Одсутна Пажљива са откуцавањима вулве
Она
ЗЕВА
Са осећајем супротним еротској жестини
Смрт је заразна
Она је подигнута бојна застава
Жеравица крви пуцкета
Око њених колена
Треба обликовати говна
Лизати анус
Загњурити свој лик у горчину старости
Косити жито које кисне под пазухом
Знати за вређања Смрт протреса стих
Смрт биљна крута при оргазму која ту одскаче
Све осим ничег вришти жена
Не пуштајте ме да одем
Треба ловити Лотову жену
Треба бити природан
МАНСУР, Жојс (Боуден, 1928 – Париз, 1986) псеудоним је Joyce Patricia Adès, египатске песникиње и прозаисткиње, рођене у Великој Британији. Живела је у Каиру и Паризу од 1954. године, писала је на француском језику. Њену прву збирку Cris (1953) запазио је Бретон. Спријатељила се са Пјером Алешинским, Вилфредом Ламом, Матом, Анри Мишоом, Пијер де Мандијаргом и приступила надреализму. Многе њене збирке илустровали су најпознатији сликари двадесетог века. Објављена дела: Cris (1953), Déchirures (1955), Rapaces (1960), Carré blanc (1966), Les Damnations (1967), Phallus et momies (1969), Astres et désastres (1969), Anvil Flowers (1970), Prédelle Alechinsky à la ligne (1973), Pandemonium (1976), Faire signe au machiniste (1977), Sens interdits (1979), Le Grand Jamais (1981), Jasmin d’hiver (1982), Flammes immobiles (1985), Trous noirs (1986), Prose & Poésie (1991, 2014). Уз Жан-Пјер Дипреа, спада у најбоље надреалистичке писце међу онима који су се појавили после Другог светског рата, а свакако је најеротскији песник међу њима.
Избор, превод са француског и белешка
Душан Стојковић