Александар Б. Лаковић
КОДЕР, ЗАБОРАВ

 

ЗАБОРАВЉЕНИ ПРЕ СВОЈИХ ЖРТАВА

 

заборав ти је био (пре)суђен

Кодеру мој

док су поротници

били живи и моћни

стање се није променило

ни данас

када су Пилати

одавно мртви

и већином заборављени

пре својих жртава

али то

не умањује зло

о којем се ћути

 

 

АЛБУМИ СЕЋАЊА

 

мртви

и ти међу њима

предодређени на будућност

још увек непробуђени

из наше стешњене историје

из сабирања и дељења

а тамо

између слепљених страница албума

си и ти

и ми

који верујемо у тебе

надам се

тебе се заборављеног

ни тада неће сетити

и нећеш исцурети

из сећања наших предака

низ странице албума

 

 

НИКО ИХ НЕЋЕ

 

ниси ти

Кодеру мој

од оних

што

брзином светлости промину

журећи да не закасне

на своју смрт

такви не знају да их нико неће

ни живот ни смрт

ни памћење ни заборав

ко

и како да им то каже

када се чекани

и они који чекају

не разликују много

 

 

КРОЗ ЈЕЗИКОМЕТ

 

Кабиру Сахибу

подсећам те

Кодеру мој

данашњи занесењаци стихом

не знају

да је све што видиш

чујеш и научиш

– обичaн привид стварности

док онај

што кроз језикомет

упорно гледа и нишани

у сваког од нас

на крају песме-погледа

постаје онај

кога је последњег

видео

независно

да ли је он он

или неко од ранијих посматрача

или тумача заборава

који су каснили

као и увек

 

 

ПРЕДСТАВЕ МОЋИ

 

и археречи

и кованице

и оне пронађене

и изведене из мрака

и оне

још увек дубоко сакривене

као и Бодлерове

говорљиве

и слутеће слике речи

представe су надстварне моћи

уколико су праве

да би овладале светом

не морају ни да постоје

довољно је што их ми предвиђамо

 

 

КАМЕНО УЗГЛАВЉЕ

 

Димитрију Давидовићу

знам

Кодеру мој

заувек си лишен чина

изврг свога рода

нећеш излазити више

из себе

ни браћу да погледаш

нит си жив

нит си мртав

не знаш

ни када

ни коме

главу да поклониш

као што

на камену изнад своје главе

за живота

записа

Димитрије Давидовић¹

заборављен

у порти

смедеревске цркве

која

ни порта више није