Симон Грабовац
КАО КОЛИБРИ
КАО КОЛИБРИ
као колибри
као колибри због
својих осамдесет замаха
у секунди
и она би требало
као што колибри може због
осамдесет замаха у секунди
несметано да лети уназад тако
би и она у једном тренутку морала упитно да
застане и
изненада да крене назад као
река према извору или вода
из левка да се враћа и онда да све
могућности истражи и
идући уназад да види која је од њих
могла да води на
другачији пут и једином циљу и
не само да изнова пређе стару болну
путању него да иде даље дубље да
би открила пронашла променила
кључни пропуст прву заблуду и
да их једном заувек именује каже саопшти ако
треба да иде до самог краја
корена почетка
проблема првог муцања прве
неуспеле метафоре или лоше риме
можда до прве речи оне
која је застранила и
да призна по сваку цену па
чак и по цену да ће
заувек нестати да
себи призна прву
погрешку
грех
лошу намеру
и са њима
да и
нестане ако
тако мора да
буде јер
то чека и колибрија ако
настави да
лети уназад поново
мора проћи неизвесни пут
све оне опасности
па и ону која
је била,
биће
судбинска
ПОДРАЗУМЕВА СЕ
подразумева се да ова песма
почне са подразумева се
и настави даље редом
логиком која неће све именовати
али ће саопштити више јер
понешто увек се подразумева
рећи ће кућа, а ми ћемо знати
да се говори о дому
рећи ће врата, а ми ћемо
осетити да неко жури одлазећи или
долазећи
рећи ће двориште, а ми ћемо
снатрити о разиграном детињству
неваљалствима слутњама играма
страховима
да се оде у шуму, подрум
онда свет, а ми ћемо нагађати о путу
успињања или падања
па град, са његовим лавиринтима
пораза и успеха
напокон, мрак, и
круг се ту
заспивањем
заувек
затвара
подразумева се
ТУ, САМ
ту сам ту ћу и остати
туда сви долазе и одлазе
туда сви пролазе
ту је јако весело и има се
добар преглед поглед на
све који стижу. ту у џеповима њихових
капута можеш пронаћи идеје и зачетке
генијалних песама једино кишобрани не
штите од кише ципеле су им много веће
и клапћу док корачају јер су их одавно
разгазили њихови заштитници ту је и
огледало ту се сви огледају и
не виде себе него генија са
посебним потребама и
позвањем дугом
косом и гвозденим откуцајима
срца
ту сам и гледам како
се тешко пробијају кроз
своју сујету губе
битку или постају неки други ту
сам у предсобљу српског
књижевног живота навала је
велика поготово ових
превеликих а из
собе се
осећа опијајући
воњ
ОНА, КАО
ниси ти била предмет
мога интересовања
ни у размишљањима ни у разговорима
моја тема ти ниси била
једноставно мене занимају друге
ствари али идући улицом пролазећи
кроз парк одлазећи у шетњу
обалом (облом) или у куповину
постајала би видљива твоја
присутност почела би да
ме опседа а
ја да је примећујем све
озбиљније да је
доживљавам и
поглед да ми
се чешће и све
конкретније
прикива за
њу
О НЕНАПИСАНИМ
никад ми јасно није
било да ли више њих једна цела или
половина можда строфа
неки део стих полустих
лепо место слика
метафора
успело поређење
рима или
су оне
ненаписане
моје
једине
антологијске
песме
ОПШТА БЕЛИНА
не знам код Воје
шта пада сада али
код мене не пада
дубок снег
него и даље беле
мало ситније и крупније
савршене
пахуљице
без престанка
коса брада и
бркови су већ одавно
стопљени са
општом белином
ТРАГОВИ НА ДУШИ
по црном снегу гази
моја сенка али се не види и
да не остају дубоки
трагови на души –
која цвокоће од хладноће
израза атмосфере и поремећених
односа међу речима
допола упакованих
у бесмислене реченице док
остатак упарложено чека
да једном постане део
никада написане
савршене песме –
не би било
ни слутње
пропуштени тренутак
бесконачност
да је
ВЛАГА
песма не пије воду
објашњавао сам пантићу
она се храни на другачији начин
и расте тамо где још ниси
био
и бди онамо где никога нема
зна понекад да нестане и
да те пресретне у шетњи
зна да се настани тамо где
никада не би очекивао али
не зна да живи од заблуда
исхитрености лажне мекоће
и од игре на сигурно
са лошим меким штимунгом
става посебно укуса о
укусима не треба певати
од погрешних оцена и уопштених
ставова а посебно
од клановских
ујдурми и свакаквих
неподопштина
воду не пије али влагу
апсорбује из свега
оснажује се
посебно од својих
ништитеља
ПРИЧА КОЈА ТО НИЈЕ
а она се ширила
гутала догађаје
изазовно показивала
долазила и
понекад је хтела брзо да се заврши
а онда се нагло предомишљала
једно време је устајала рано и
дуго дуго дуго гледала кроз
прозор
други пут скакала усред ноћи
млатарала рукама и хтела
од нечега да се ослободи
онда да буде врховна
да одлучује оживоту и смрти
то није била ни мала ни велика
прича своја била је она
ПОСЕБНО НЕШТО
излазимо у двориште и пред
нама степениште вијугаво силази
стаза убрзано корача а
трава са стране се тамнозелено
умножава провлачимо се кроз уску
капију речи и једва стармало
усправимо а испред пут вишезначности
одуговлачи свој одлазак дрворед
са стране производи сећање и
олакшава да избацујемо
речи шума у даљини сажима
исконске приче а стабљике
кукуруза у дубокој дубини
представљају себе чекајући
дуго на узаврелом ветру да
пејсаж пристане да
се метафора класа
вијори
изван
слике