Aлександра Димитријевић
МОРФОЛОГИЈА ОСЛОБАЂАЈУЋЕ НЕФИГУРАЦИЈЕ

 

Радови академског сликара Горана Ракића представљају јединствени нефигурални ликовни израз. Реализовањем једне специфичне форме нефигурације Ракић моделује слику без предметних референци препознатљивих у њеној равни. На његовим сликама видљиви елементи у потпуности одговарају унутрашњем садржају дела. Међутим, по неким својим битним компонентама, концепција Ракићеве уметности је на неки начин реалистичка, јер се целокупна идологија оснања на чулну и визуелну перцепцију.

На својим апстрактним радовима, уметник ревитализује дискусију о предмету и начинима откривања његове „највише реалности“[1]. Прибегавајући другачијим критеријумима валоризације, Ракић гради конкретан исказ о плошности и дводимензионалности, наглашавајући их као примарне факторе његовог сликарства. Сводећи односе у оквиру слике, остављајући само круцијалне мотиве попут појединих геометријских секвенци, уметник своје слике ослобађа тежине предметности, пуштајући да сама плошна и обојена површина обилује динамиком, без илузије просторности.

На тај начин, уметник омогућава својим радовима да буду аутономни простор, издвојен као место за чисто ликовно промишљање. У свему томе, он одлази и корак даље, када простор слике у великој мери чини простором сликаревог најинтимнијег задирања у сопство, али и у оно несвесно, кроз гест, у сликарство акције. На пиктуралном изразу Горана Ракића, боја делује у виду основног покретача фабуле слике, док простор делује у виду линије која га не ограничава. Та два елемента – боја и линија – чине суштински, и нераскидиви израз уметниковог ликовног језика. Свака боја, узета издвојено, под истим условима опажања, изазива различиту вибрацију, и зато се њен апсолутни унутрашњи звук мења у различитим околностима, као што су рецимо, близина другог бојеног тона, или простор који заузима дати тон.[2]

Без подражавања виђеног, без мимезиса, на Ракићевим сликама у фокусу остаје чист ликовни језик, саздан од слободних форми и гестуалних потеза, чиме се оваплоћује једна нова стварност, аутономни простор за себе, одређен само ликовним законитостимa и сликаревим сопством. Из тог разлога би се могло рећи да оваква специфична врста ликовне кодификације, представља префињено, апстраховано дело, без устројства синтетичке шематизације.[3] Kао што је K. Маљевич говорио при успостављању новог сликарског реализма: онда када се буде одвикло од очекивања да ликовно дело садржи Венере, мадоне и кутке природе, и онда када се беспредметност буде јавила као уобичајена ствар, једино ће се тада моћи схватити чисто сликарско дело.[4]

Овај тип апстрахованих слика приближава две удаљене стварности које су сличне на одређени начин. Уметник крши природне и друштвене законе, на тај начин дајући слици живот. Простор који обрађује говори својом жестином, попут синоптичке карте. Осцилацијом између наглашене површине и илузије неодређеног, уметник растаче пиктуралну форму, али не у потпуности, већ својом дескриптивном експресијом, када наставља да сугерише фигурацију. На сликама као што су Плава река, Бурно лето и Као звезда уметник евоцира тоналитет и изворну виталност слике, чиме сведочи о потреби уметника као појединца за саопштавањем нове идеологије.

На раду под називом Обојени програм Ракић тежи да реципијент доживи слику као ликовну творевину, али и као ону која је лишена релације са предметношћу, и у први план истиче формалне карактристике и квалитете слике, не наглашавајући садржај као такав. Истичући композициони фокус, уметник настоји да концентрованим пунктовима боје и линија, заокружи причу са самог почетка сликања слике. На тај начин аствара узбуђење чисто ликовне природе, јер су токови и односи прожимања и преклапања необичних површина пастозни и неочекивани.

Наглашавајући битност геста у свом ликовном језику, Горан Ракић уклања вишак идеолошких анатема и успоставља јединствени појмовни инструментариј. На његовим радовима се у целости опажа да гест и потез – и то не увек само руке, него готово целог тела – на платну стварају сугестивне, снажне призоре сукоба линија и белих површина. Уметник форму слике бојама пурификује и посматрачу послужује сирову емоцију и доживљај. Чинећи једну врсту акционог сликарства, комбинацијом асиметричних, међусобно различитих формалних елемената, постиже извесну архитектонску хармонију дела, којом се алудира на ток унутрашње логике слике.

Као последњу потку у формирању своје идеологије Горан Ракић представља креирање антипиктуралне апстракције. На тај начин ослобођен уметнички подухват, представља специфичну аутономност и самосвојност коју овај уметник открива дематеријализујући предмет, овенчавајући га новом улогом. Оваквом редукцијом естетских, обликовних и материјалних компоненти, Ракићева дела бивају конципирана и презентована унутар својеврсног уметничког израза. Говор облика, боја и линија сажима се у напуштању модела миметичке референцијалности, када његове слике еволуирају у апсолутну самодовољност.

[1] С. Мијушковић, Од самодовољности до смрти сликарства, Београд, 1998, 50.

[2] А. Димитријевић, Врелина, каталог изложбе Горана Ракића, галерија Артиум, Крагујевац 2019.

[3] Исто.

[4] С. Мијушковић, Документи за разумевање руске авангарде, Београд, 2003, 76.