Љиљана Павловић Ћирић
УЛТРАСТРУКТУРНА СЛОЈЕВИТОСТ

 

Љиљана Ђурђевић Стојковић: Монтажа анонимних дојава

Пресинг, Младеновац, 2023.

 

Љиљана Ђурђевић Стојковић песникиња је чији је поетски глас громак, звонак и редак у савременој српској поезији. Бранко Миљковић је „више волео високе птице од споменика са сумњивим лицем“, а о специфичности песничког гласа и опредељења ове песникиње можда најлепше могу посведочити стихови њене песме Шта ћете са собом: „ја више волим слепе /него једносмерне улице“. Боље је понекад бити и сам и слеп и протумарати у сопственом мраку – него ићи за гомилом, наметнутим смеровима, уских видика. Оно што најпре привлачи пажњу при читању ове књиге јесте њена формална опредељеност која нуди новину и оригиналност у нашој савременој поезији.

У првом делу књиге, свака наредна песма као да се надовезује тј. наставља претходно започету. Стиче се утисак да лирски фрагменти могу бити схваћени као какве поетске „дојаве“ које се надаље „монтирају“ до сопствене пуноће и јасности (ако поезија сме и може да буде јасна). Таквим продужетком поетског тока песникиња врло успешно оправдава наслов књиге. У другом делу књиге, завршетак једнe песме надовезује се на почетак друге, завршетком претходне почиње наредна песма. Све ово доприноси извесној динамици и стегнутијој композиционој компоненти књиге. Подељеност на три веће целине – Почеци и песме, Саме песме и Песме и епилози – потпомаже поетичку усмереност на симбиозу форме и садржине.

Хронотоп у овој књизи варира од далеких, географски опредељених места, до блиских унутарњих простора надограђених реминисценцијама о прошлом. У тим имагинарним укрштајима садашњице у којој се „даномице чека“ неко или нешто, и прошлости која понекад (да, понекад) отима – свет је у коме анонимне дојаве вијају и војују свој век.

Теме ове песничке књиге заокупљају људску егзистенцију, понекад до оку скривених детаља; а понекад су чисто рефлексије које започињу иза прљавих стакала на прозорима (не)пропуштених возова, а ломе се негде понад магловитих планинских врхова и дуго затим одзвањају у свести Посматрача.

Мотиви недовољности, свеопштег безверја у правду, у моћ Човека над Људством, кључају у неким песмама. „Овим не можеш да купиш, /ни на рате, / стан у тамо неком граду, / што се само тако зове, / нити собу у мотелу пуном стеница, / ни подрум напуштене сеоске куће“ (песма Празне приче).

Мотив пролазности провучен је кроз варљива лета која нас уче ретроспекцији. Ово је, поред вешто интерполиране дозе сарказма, најлепше уткано у песму Када пролази лето: „Мазге су биле/ недопустиво послушне, / оркестри у провинцији / на уговор запослише звечарке, / свраке су орахе крале / па поклањале“ Поред ретроспекције, важна је и интроспекција – како да погледамо и око себе и у себе: „а моји копачи злата / враћају се / са празним бисагама, / да поделимо равнодушности /на равне части“ (Када пролази лето). Усамљеност и беспомоћност спрегнуте у заједништво, у аманет, очитљиво је у стиховима: „За твоје наслеђе нико се неће отимати / и не намеравај / да га пренесеш на друге“ (иста песма).

Мотив љубави прожима целу књигу, често и заобилазном путањом – мање директно. Често је љубав заоденута изанђалом сценографијом свакодневице, заогрнута избледелим бојама пролазности: !И како да ти се јавим,/ како да ти,/ у овој изанђалој сценографији,/ у шкрињу од моје преврнуте коже,/ упакујем свог непроцењивог руменила/ које ће на аукцијама,/ још седамдесет година/ нудити будзашто?“ (Замало патетично). Љубав чува драго биће попут личне карте или кључа од куће, на сигурном, иза свих невидљивих брава и катанаца као драгоцену „аутобиографију расејаности“ (На сигурном). Као и све друго, љубав се дозира, то је императив; у страху да не нестане као и драго биће, лирско ЈА чува ту светост: „узимам те помало/ …/ па ни са ким не делим/ што не бих могла опет/да саставим, /или вечерам, /а што мора да потраје /дуже него мошти светаца“ (Узимам те полако). Када се жели заобићи или порећи каква одговорност, одабрани пут или улога, може се говорити у трећем лицу: „Покушавамо да причамо, / да нико од нас не помене/ никога од нас, / најсигурнија је искреност / у трећем лицу“ (У трећем лицу).

Микросвет опцртан је звекетом рђавих кованица, неупотпуњеним животом лишајева и мимиком умирућих инсеката. У свету данашњице успех је моћи плакати. Показати осећања, бити човек (Успевам да плачем). Присутна је жеља за бегом из омеђења и одређења (Путописи). Живот појединца сведен је на везицу кључева: „Колико пута смо били утамничени,/ привесци и подвезице/ потрошених тема“ (Опет). Сви аспекти човековог рада и делања пропуштени су кроз призму отежале свакодневице. У тој вреви промашености, померености и распарчаности цвета неминовност отуђења, императив фрагментаритета и мини конзументности. Некад и сад сучељени су заузетим гробовима негде на размеђи „Гробља странаца“ и „српских каљуга“ (Некако изгледа). Негдашња невиност веровања и лахорна животност трепере из стихова: „Некада сам веровала /само Рембоу,/некада сам волела /леву обалу Сене/ тражећи те / по целом целцатом свету“ (По целом целцатом свету).

Једно поетско пророковање будућег фемино-света осликава потенцијалну сутрашњицу (која можда још није постала Данас) у коме се неизлечиве болести гаје попут кућних љубимаца: „Према последњем попису/сви ћемо бити / несрећно заљубљене рудареве кћери,/ испод раскомаданих удова Старог моста / од њихових тапкароша/ куповаћемо на грам /запакован сјај сунца“ (Према последњем попису). Цео овај живот јесте руски рулет. Питање успеха јесте препознавање у једној партији рулета.

Ова поезија није сапета римом; у погледу стилских фигура, поезија Љиљане Ђурђевић Стојковић обилује изузетним метафорама: „Свет је свакако био /на другој страни / јужних мостова слободе,/ где су легализоване/ миграције сећања“ (Миграције сећања); или персонификацијама „звоници узеше кафетине“ (По целом целцатом свету): „Реке пустише градове/ низ воду,/ тргови су побегли/ од куће“ (Сунчани сатови касне). Такође, значају доприносе и занимљиве игре речима, као у примеру: „само Морине и оморине“ (На сигурном) или „испод јоргана и јоргована“ (Развејеш се). Или су све поменуте фигуре у симбиози са алитерацијом и асонанцом: „Само су вртоглавице вејавица / одбијале да играју катанаћо“ (Другом aвенијом) и многе, многе друге….

Међутим, без обзира истодобност формалне и садржинске раздвојености и повезаности, свака од песама егзистира и као самостална целина, а као таква се може и посматрати. Сама релација фрагмент–целина Умеће је и Успеће ове Песникиње.