Маја Белегишанин Ивановић
НЕЖНА АНГАЖОВАНОСТ И АНГАЖОВАНА НЕЖНОСТ
Жељка Аврић: Изван, изнутра
4СЕ, Београд, 2024.
У новој песничкој књизи Изван, изнутра, Жељка Аврић, ауторка многих запажених збирки поезије (Портрет, Маргиналије, Јесам, Жеђам, Сушти и друге) наставља своје препознатљиво певање, али доноси и нове теме, нове лирске преокупације. Књигу чине четири циклуса: Ходачи; Сенке; Смрти, Посмрћа; (Не)љубавне“ и „Помрачења, Свици“. Организација песама у циклусе и редослед ових целина откривају песникињин дар да и композицијом књиге обелодани извесна поетска начела и сопствени поглед на свет.
Каква су, дакле, та начела и поглед на свет у овој књизи? Већ сам наслов открива да је важно својство Жељкине поезије – контраст, а на то указују и наслови циклуса. И наравно, у самим песмама контраст је моћно средство да се изнесе нека важна порука, да се дочара слика или појача емоција. А заиста је ова књига пуна снажних мисли и емоција, које пак никад не склизну у патетику јер песникиња успева увек да одржи праву меру и да очуђеним погледом баци светлост на неку појаву у друштву и свету, како спољном свету тако и оном унутарњем. Књига се, не без разлога, зове Изван, изнутра. (Овај спој јесте и завршна строфа песме У експлозији тишине.) Тај контраст упућује на богатство тема, али и на својеврсно преплитање у јединство доживљаја, јер лирско биће са истоветном важношћу третира разне појаве и у свету и унутар бића, при чему спољни свет никад није нешто од чега је емотивно удаљен; напротив, њена порука одише снагом и позива да се замислимо над неком појавом; како каже рецензент књиге, професор Светлана Градинац – „њена поезија је отрежњујућа, она садржи достојанство, виталност и снагу немирења са чињеничним стањем“.
Тако, цео први циклус Ходачи, Сенке чине песме о људима које свакодневно срећемо на улици и можда не размишљамо о њиховим судбинама, а они су ту – свако са својим патњама и унутарњим борбама. Ту су „они из првих редова“, који свако јутро долазе пред шалтер, ту су они који иду преко реда а касне, затим они који напуштају родитељски дом, па они који одлазе у рат и враћају се промењени, тихи. Ту је и она што тужно стоји испред излога, и она која у рутини брзог живота остаје непримећена, као да нема осећања, затим она која трпи насиље, бегунци од куће, из земље, живота… Неименованост ових јунака односно употреба показних заменица „онај“, „она“ (сви ти људи су заправо ходачи, сенке) упућује на њихову обезличеност, а страх и бол преовлађују у атмосфери већине песама овог циклуса, као и посебан апсурд – апсурд живљења но и апсурд смрти која све обезличава (То се дешава само једном); ова песма говори о Слободану чији је живот тежак, посао грађевинца ризичан, а судбина трагична: „постајем слободан пад / убрзање честица / ни Слободан ни син ни муж ни отац.“ Аналогија између имена овог јунака Слободан и придева „слободан“ у изразу „слободан пад“ појачава значењски план песме и дубину слике и поруке. И у другим песмама Жељка Аврић показује дар да говором истакне своју лирску ангажованост – коришћењем и жаргона и поетских кованица, употребом екавице и ијекавице, алтернирањем мушког и женског гласа, обраћањем другом лицу…
Апсурд смрти долази до изражаја и у песмама другог циклуса, Смрти, Посмрћа. Пркосни сонет исказује патњу свих оних намучених који су свесни једине извесности, смрти. Апсурд живљења и смрти насељава и песме о животињама: неопрезност мачке која је некад „дисала, прела“ учиниће да на улици она постане „тек једна флека“, а монолог лирског субјекта у песми Коњска судбина поистовећује судбину ислужене животиње са људском судбином. Песникиња се не плаши да опева смрт. Естетика ружног у овим песмама надраста натуралистички план сликања и задобија ореол бола и дубоке људске поруке.
Опевани су у овом циклусу и наговештаји смрти и оно стање у души након смрти блиских и драгих. Песма Шта узети против болова исповест је болесника на самрти који осећа све оне нијансе бивства, и свог и туђег, и који је спреман да се препусти смрти која ће га ослободити болова. Колико је ова ситуација готово свакодневна у болницама и кућама и колико смо пута били посматрачи таквих ситуација са страхом слутећи шта мисле и осећају они који проживљавају своје последње часове… А Жељка Аврић у овој песми отвара поглед на ону танку линију, на онај прелаз који мора доћи, кад више нема страха већ једину жал ствара „светлост која истиче из мене“. Мотив светлости јавља се и у песми У себе сишавшима, а контраст светлости и мрака, контраст ружноће и разних страхота с једне стране и нежности са друге стране заиста чини ову књигу неком врстом ризнице мудрости и узвишености.
На посебан начин, контраст настањује и трећи циклус, (Не)љубавне. Сноп мисаоно-лирске пажње је усмерен на оне појаве које нису љубав, на оне људе који љубав, из неких својих разлога, не могу пружити или осетити. Али ту је и песма Мисао о њему је јутарња светлост, која је посебно слављење љубави – не кроз речи већ кроз сâмо љубавно осећање… Све ове песме одликује посебна сликовитост и све су остварене у првом лицу; тачније, као говор односно исповест оног ко приступа неком свом разматрању љубави. Употреба сленга (Продајем купујеш) у речима проститутке, али и употреба фразеологизама у осталим песмама овог циклуса показују умеће песникиње да се, као у глуми, пренесе у душу својих ликова.
Завршни циклус Помрачења, Свици садржи четири сонета и три дуже песме. Прва три сонета певају о мрачним појавама – о костима, џелату, кишном човеку, а четврти сонет носи важне поруке ближњима, али и себи самој (често је употреба заменице другог лица једнине заправо и обраћање себи): „Не бој се, прође. И бол и страх од бола“. Овај сонет, у свом току као да носи поетички кључ, појашњење да су лирском бићу блиски и бол и страх о којима пева у целини своје књиге… Но ипак, мрак се отвара ка светлости, јер ту су и „свици“ – књижевни преци којима се лирски субјект обраћа у три наредне песме – Кочић, Црњански и Достојевски. Са сваким од њих песникиња дели неки аспект сопственог бића: родољубље са Кочићем, сету са Црњанским, а са Достојевским – веру. Сва три књижевника говоре својим гласом и кроз препознатљива места сопствених поетика, а све то је песникиња пригрлила оном својом лирском емпатијом, оним истим осећањем каквим је грлила све оне напаћене и скрајнуте појединце о којима је певала у ранијим циклусима.
Богатство тема и мотива праћено је и богатством језика и стилских средстава (метафора, контраст, оксиморон, парадокс, градација). Као и у ранијим књигама, песникиња користи оба наречја – екавицу и ијекавицу, али и говор женског и мушког гласа. Анимус заиста настањује многе песме и доприноси снази порука. Та нежна ангажованост и ангажована нежност дају овој књизи актуелност и позивају читаоца да се замисли над многим појавама у свету и себи; употреба слободног и везаног стиха (дистиси, катрени, сестине, сонет) доприноси истинској лакоћи певања којој не смета тежина мисли и осећања, и све се то складно стапа у посебну узвишеност и племенитост.