Драгана В. Тодоресков
СВЕТ КАО ПОЗОРНИЦА

 

Соња Атанасијевић: Вештице из Илинаца – Teatrum mundi

Блум Издаваштво, Београд, 2023.

 

Пре него ли закорачим у прозни хибрид Соње Атанасијевић, желим да истакнем да ову списатељку пратим већ годинама. И свих тих година имам утисак да је она посве неоправдано остала без награда или чак номинација, па и без релевантног критичарског тумачења. Да ли ћу ја бити она која ће ову, ничим оправдану, грешку исправити посветивши се подробније њеној прози – не знам, али засигурно знам да ће наш најстрожи критичар – Време, Њим Самим – једнога дана елиминисати са књижевне позорнице многе наше (пре)награђиване ауторе и ауторке, а да ће приповетке и романи Соње Атанасијевић остати, или, прецизније, доћи у фокус читалачке пажње.

Ваља сада образложити ову тврдњу, тако да она не звучи као субјективни доживљај заснован на привилегији познавања Соње Атанасијевић, већ као резултат критичаркине опсервације. Нажалост, опсервација овога пута неће обухватити тумачење, рецимо, романа Ко је убио Алфија, Ваздушни људи или Велика лаж, него ће се усредсредити на најновију књигу, „роман од прича“, како га је ауторка именовала, Вештице из Илинаца. Иако постоје романескне повезнице које дају релативно стабилну структуру овој књизи, ту су и елементи који би је могли сврстати у збирку приповедака тесно повезаних на више тематско-мотивских нивоа, затим по хронотопској подударности и по главној јунакињи, Ирени. Но, жанровска (не)одређеност не узима ништа од квалитета Вештицама из Илинаца, тако да је, за ову прилику, можемо оставити по страни.

Две су важне значајке доброг прозног писца: поред негованог рукописа, што наша ауторка несумњиво поседује (у наредним редовима показаћу неке од примера), ту је и проницљивост, изоштрена позиција посматрача, неког ко из лица, поступака, покрета уме ишчитати људску природу, сложене релације што их жене и мушкарци који дефилују театром Соње Атанасијевић производе, те наглашена способност домаштавања, или, да употребимо једну данас готово заборављену реч – допричавања оних ситуација које око види а ухо чује. Обе наведене карактеристике налазимо у наведеној књизи и, шире посматрано, опусу Соње Атанасијевић.

Но, кренимо редом. У средиште радње списатељка поставља Ирену, жену која сазрева како радња одмиче. Ирена воли Михајла, удаје се за њега, рађа му сина и ћерку, Ирена се стара о својим родитељима. Ирена такође путује кроз простор, посећујући различите дестинације, али и кроз време, враћајући се у своје детињство и рану младост. Свако њено путовање нова је епизода у књизи. Каткад је, као у причи Вештице из Илинаца, Ирена она која приповеда своје доживљаје, уносећи често у њих и елементе фантастике, но, с времена на време, она посматра и описује друге, мање или више познате јој протагонисте. У причи/поглављу Мој Бордеро Иренин саговорник, возач Часлав, сучелиће, након краћег разговора, своју дирљиву љубав доживљену у Француској са непријатним догађајима којима је сведочио у Београду. У поглављима Вештице из Илинаца и Фотографисање нараторка ће се фокусирати на становнике сеоцета у које је одлазила као девојчица препуштајући сећањима да склопе коцкице времена.

Умешно повезујући времена, Соња Атанасијевић нас, као и више пута до сада у претходним књигама, изненађује оригиналношћу дискурса који се тако суптилно претаче из једног приповедачког лица у друго, из једне перспективе у другу. Хватајући гримасе бројних лица, хватајући покрете тела својих сапутника, саговорника, пријатеља, суседа, ауторка домаштава њихове животе, најдубље мисли, стрепње, страхове и радости. Лептир и брабоњак, рецимо, отпочињу нараторкином шетњом по Београду, где у једном дворишту препознаје некадашњу сусетку, сада дементну старицу: „Гледајте, само ви гледајте каква је моја болест – могла би да каже – ево баш оваква, грудваста, бела, и расте, из часа у час расте. Прекрива мој мозак као јадну птичицу. Доктор је рекао – рекао је мом сину, али све сам чула, ти доктори су баш глупи, ако ми је мозак болестан, нисам и глува, чујем га одлично – да ће ми најпре одумрети сећање на блиске догађаје, заборавићу шта сам јела, шта сам радила пре пет минута… Још неко време, каже доктор, испод те блештаве, болесне пене, куцаће моје сећање на детињство и рану младост. То је и једино што је вредело. То је дивно, људи, зар не схватате?“[1]

Писање је, у случају Соње Атанасијевић, баш као и у сећању наведене јунакиње, селекција која се одвија на завидном нивоу, али оно је такође и претпоставка. Пишу се могућности, а не хронике догађаја. А у смишљању могућних замајаца радње и њених обрта, Соња Атанасијевић показује изузетан таленат (рецимо, у поглављу Бдење). Основа њеног текста готово је увек заснована на стварности, или макар њеној хиперимитацији, али је надоградња испуњена неизвесностима и оним што нараторка назива „клацкалица могуће – немогуће“. Тако, у целини под називом Театар на плажи Ели нараторка најпре наговештава инцест као могућност, да би се, како радња одмиче, све више фокусирала на причу између оца и кћери – и дефинитивно кренула у наслућеном правцу.

Читајући пре много година роман Ко је убио Алфија увидела сам снагу гротескних слика Соње Атанасијевић. И у Вештицама из Илинаца гротеска заузима важно место: У Бајци о времену, првом тексту у књизи након Пролога, описан је сусрет са дечаком-старцем (оболелим од прогерије). Поред њега, ту су и Створење из текста Какав диван свет, те низ ликова који су, поред физичке наказности, обележени немаштином (нпр. Четири црна капута) или изопштењем из заједнице. У поглављу Стабла у леду нараторка сусреће ментално хендикепираног младића који у њој изазива страх, а потом кајање јер га је отерала грубим речима.

Поднаслов најновије књиге наше ауторке заиста корелира са њеном садржином: Teatrum mundi – вазда присутан, како на београдским улицама, у забаченим местима у унутрашњости, или на грчким плажама – открива лица која провоцирају да их се забележи, открива позорницу на којој дефилују чудаци, свет који је тако далеко, а заправо тако близу нас, а који, затамњен сенкама, често не региструјемо. Срећа, те има писаца/списатељки попут Соње Атанасијевић који умеју да препознају и опишу различитости. Који виде комично-тужне прилике након што оне скину своје маске и дају им улоге које они можда немају у стварности, али имају у нарацији. Ако прочитамо Пролог и Епилог Вештица из Илинаца, ту метатекстуалну белешку која овај роман од прича чини и штивом о писању, открићемо жељу коју, верујем, деле сви прозни посленици: „Зовем се Ирена. И све што сам одувек истински желела, то је да искорачим из себе и узверем се у неко друго биће. Не зато што ми није било добро у властитој кожи, већ зато што сам за себе изабрала улогу посматрача – у овом свету који је једна велика позорница.“[2] 

Посматрач, селектор, затим сценариста/текстописац и редитељ: све је то посао којим се успешно бави Соња Атанасијевић. На позорници коју читамо протагонисти се смењују, али јединствена, универзално људска, комедија не престаје да ме фасцинира својом речитошћу, изузетним стилом, упечатљивим сликама, атмосферичношћу. И када ауторка стави тачку, а нараторка се „одјави“, у мојој глави поједини ликови и сцене живе и даље. И то сећање, које време не брише, а које редовно носим након читања прозе Соње Атанасијевић, за мене је поуздан знак неоспорног квалитета њене нарације.

[1] Соња Атанасијевић, Вештице из Илинаца – Teatrum mundi, Блум Издаваштво, Београд, 68-69.

[2] Исто, 9.