Александар Б. Лаковић
САМЕРАВАЊЕ И ДОЖИВЉАЈ СВЕТА КОЈИ СЕ ОСИПА

Драган Јовановић Данилов: Кањони кроз нас

Архипелаг, Београд, 2023.

 

При упознавању са песничким књигама Драгана Јовановића Данилова, па и са најновијом, сликовито-медитативног наслова Кањони кроз нас, и читалац и тумач као да зарањају у својеврстан песнички континент богат појавама, збивањима, бојама, покретима, ликовима, животињским и биљним светом, који су сви осмишљено значењски умрежени. Треба нагласити да су сви конституенти Даниловљевог песништва у узајамном дијалогу, не само у једној књизи, већ из књиге у књигу, чешће или ређе, и у таквом свеобухвату разноликости наликују извесним садржајним силницама. И тешко их је побројити. У таквом амбијенту синергијског преливања и нијансирања различитих поетских елемената, не уочава се ништа сувишно, ништа непотребно. Сваки елемент у поетици песме или је већ раније употребљен или ће се остварити доцније, када дође његово време, настављајући свој живот.

И у раним песмама песника Данилова, а посебно у неколико новијих окњижених стихозаједница, и у насловима књига присутна је реч „вода“, или нека асоцијација на њу, или нека њена модификација. У овој збирци „вода“ је поменута двадесет пута, „река“ петнаест[1]; томе треба додати „кањоне“, „мртваје“, „изворе“, „вирове“… Вода, водени токови и сви облици појавности воде јављају се од кише до океана, као бескраја. Сви се огледају у водену површину, неки и зарањају у њу, у њој је све створено. И ми сами.  Песник је и раније помињао кањоне – у књизи Кањони кроз нас они су садржајна соха пролошке песме Кањони: „На овом месту река напушта своју / уздржаност наратора и постаје дивља“. Овај муњевит облик живота воде у теснацу окомитих планинских обриса, асоцира на амбијент тескобе, скученост, неизвесност, хаос и бујичаву и поплавну моћ, што можда корелира и са нашим животним (не)условима („Испоручени смо кањонима… да нас њихове збуњујуће воде / однесу у вечери који пламте“).

Историја нас учи да се у таквој просторној скучености, обично и пречесто, с разлогом или без њега, гинуло у бројним окршајима до истребљења („Кањони, продубљени наши гробови“), какви су и тунели који су слични кањонима, а и у већини случајева и живе један уз другога, паралено и вијугаво („…у тунелу између / Тебе и мене неки прсти пребирају по костима / мог тела као по жицама харфе…“). Смрт их, дакле, повезује.

Почетнa руковет песама књиге Звона за Балкан временски и просторно ниje ограниченa. Штавише. Актери Даниловљевих стихова су, рецимо, Салома и легенда о њој, Одисеј, па митолошки пагански мотиви, најчешће у лику вука чија амбивалентност није упитна. С друге стране, ту су и наше „ништавило“ и „голотиња“, као и песма „о нашој деци“. Издвајају се и две песме о „чуду“ и „пепелу“ – опет, блиским одредницама нашем трајању. Све то говори о опсежном мотивском обухвату.

На основу тога можемо закључити да је песник Данилов, и овом пригодом, посведочио своју песничку вештину и атрибуте, које је књижевна критика већ препознала у сликовитости, мисаоности, асоцијацијама, емотивности, ерудицији, нарочито и у фикцији која успева да његови читаоци прихвате и разумеју оно што се не препознаје увек. И песнички исказ, не само у првом, него и у наредна три циклуса, на прво читање, не разликује се битно од ранијег. Даниловљев стих је згуснут, не и претрпан, реченице следе једна за другом, свака има нешто медитативно, повремено су блиске миљковићевском сликовито-мисаоном певању. Такав, нешто убрзанији и живљи, след реченица захтева песниково већ потврђено умеће и осећај за меру. Поготово у оним песмама у којима узајамно егзистирају два песничка гласа, два паралелна тока песме (један је обично садржајно везан за песму, песника или песништво), али не и прави дијалог (више наликују језгровитим закључцима или параболама). Такви се токови, обично при крају песме, спајају, преносе своја значења један другом, накнадно појашњавајући све оно што није било довољно транспарентно и докучиво.

Али, морају се посебно издвојити све учесталије, значењски дубоке медитације у оквиру уметничких очекивања, а у чему српска поезија није никада оскудевала. Сетимо се само Његоша. Иако се из већ цитираних стихова чувствује песникова мисаоност, уз сликовитост, потребно је навести још неколико њих, не избегавајући оне са примесама зачудности и надреалности („Није лако испустити душу кад дође онај који је узима“; „Ми, живи, трунемо, а мртви светле као наранџа у рукама детета“; „Свако од нас је река која тече до подивљалих / река у нашим телима према речима заборава“; „Ускоро ће те из мрака дозивати песме нестале без трага“; „Толико тога не знамо, а морали би… пре него што време све / поступно смрви“ ; „…испуњен си једино оним што ће … кроз тебе рећи“ ; „Велики песници… одавно су изгорели у својим песмама / остављајући нас саме“ ; „у овом зверињаку / причешћујемо се њиховим речима… да сами изгоримо кроз њих“ ; „изречено је само оно што је прећутано“ ; „ратници се одазивају само кад их нико не зове“). У песми Шта је то пепео уочавају се песникове медитације груписане у неколико везаних реченица. На пример: „С пепелом причамо и када нас не чује. / Пепео само ћути и смишља. / О, како смо се само укопали у пепео“ ; „Оно што је једном пепео, пепео је заувек. / Реч пепела се не пориче. / Сав је наш сјај од пепела. / Звезда која сија у саму себе, то је пепео“.

Иако је реч о, могли бисмо рећи, непесничким појмовима – „ништавило“ и „голотиња“ – ипак, они су и парадигма наших искушења и трајања, и песник их је испевао на завидан сликовито-медитативно-асоцијативан начин, неретко их представљајући као oнеобичене и горке. Али, оба појма, ни једног трена нису престали да буду оно што нас окружује („У ништавилу је све оно што смо за живота освојили“ ; „Голотиња, то је / равнотежа која је изашла из себе, лава која затрпава векове“).

И дуге песме су познат песнички образац песника Данилова. Сада је то нужност, проистекла из песниковог свеобухватног самеравања и дугогодишњег проучавања онога о чему има потребу да пише. Иако сажима, па и згушњава своје реченице, ипак, предност је, и аксиолошки самооправдано, дата ономе што нам песник жели и мора рећи. То га и чини песником, ослоњеног на ерудицију и литературу, али и са израженом и убедљивом ликовношћу, проницљивом мисаоношћу и префињеном сензитивношћу на темељу онога што живи, сања, пати и што га чини радосним или тужним („Из свега оног што је болело изникнуће песме“).

Песник Данилов никада није избегавао искреност и емотивност својих стихова, али у књизи Кањони кроз нас или „реке кроз нас“ (како би песник рекао), он је, овом пригодом, потпуно отворио своје стихове у циклусу Чувар стада, када је реч о кући одрастања („старинска кућа… сећа се свих / градова у којима сам пребивао… али то није некретнина, већ библијско место“ – песма Моја кућа у Омладинској број један), о оцу („Отац који у мени још увек станује“ – Беседа о првом греху) – а нарочито о мајци (Опраштање с мајком):

Ти што си се родила истовремено са мном, три и по

килограма озарења и туге избацила си као ђуле у свет.

Ти, једини јатаку и ризничару мојих тајни, слепе бејаху

твоје очи, само зато да не виде ниједну моју несавршеност.

Само се с тобом могло радовати земаљској слави, а сад кад

те Бог заувек задржао код себе, однела си са собом све оно

што сам за тебе био.

Сви скупа (родна кућа, мајка и отац) су контролници и духовници његовог људског и песничког сазревања, у чему су имали изузетно битан утицај. Отуда и његова исповедна опомена свима нама, у истој песми: „Тек мртви, сазнаћемо ко смо уистину били… Нема другог потопа до неисплаканих суза“ за родитељима.

Самосвојне, повремено неочекиване, па и надреално-зачудне су песме унутар одељка чији сам наслов илуструје да песник доживљава жене као своје музе, а које, ипак, припадају овом свету: „Птице, то су крилате жене које лете / по просторима глади како би све преокренуле“. Љубав као осећање над осећањима, као покретач човека и света (Новалис), као заштитник човека који воли од било чега (Виктор Иго) и од самоће и повучености појединца у себе и у своје отуђење – подразумева све (лепоту, емоцију, усхит, очај, моћ, исконски призвук, чежњу, еротичност) и не могу је сви описати онако како завређује, јер нема довољно речи (Лакан) да је дочарају онаквом каква је све могла и може бити. Волети жену, доћи на корак до ње или је освојити, каже песник, „добија величину бегства из Египта“.

Песник, стиче се утисак, воли све жене. И „бљештаве попут сунца у зениту… жене што се са прозора кућа отварају јутарњим мирисима… жене које имају савршену симетрију катедрала… жене са бедрима огољеним као Еуклидова геометрија, жене што осветљавају улице… жене укусне као урме, са грудима увек у извидници… жене из сенки, из тајних жеља, жене у језику и пред огледалом“ (Жене). Али и оне „жене што скривају / свежину младости под фереџама слободне да чине све осим оно / што желе… жене које нам остављају само своје одсуство… жене с погледом очију које те љубе“. Али све Даниловљеве музе се разликују једна од друге, што је уочљиво и у наведеним стиховима. Другачијег су укуса, мириса, језика. Понављам, песник воли све жене: и „осамљене“ и „жене са острва“. Зашто? Зато што су „све те жене само / једна једина жена у којој се живот спаја са вечношћу“.

Завршни циклус Немир у крилима разликује се версификаторски од осталих. Стихови су релаксирани, значајно су краћи, као и песме (свега их је седам), језгровито-зачудно-фиктивне су, не говоре превише. Заправо, хотимице, његови стихови у овом одељку, намерно не говоре баш све, нарочито не оно што се подразумева, а што читаоци осећају, доживљавају, препознају и читају – као и да је написано. И мотивски су дисперзивне. Издвајају се две песме: Сенке и Раздаљина, јер се песник није лишио досадашње опсежне припреме и проучавања сваког изворишта својих песама. Палимпсестно исписана, песма Сенке (писана по познатом нам мотиву Одисејевог одласка из себе и свог завичаја) доноси прегршт мисаоних стихова: „Још нисам кренуо са Итаке, / а обузима ме носталгија за вама… Нисам у себи, него у вама / и нечем још даљем… Сенке су, заправо, речи, / пре издахнуте, него изговорене“. Песма Раздаљина сублимира песников усхит женом:

 

Миришући липу ја миришем

речи које се не могу додирнути

и глас неки чујем из крошње,

па кад се то деси пожелим

да дођеш мени нага из

мира вирова, из шуме.

 

У сумраку припадам жељи

да сачувам само твоје трагове

увек важније од присуства.

 

Епилошка песма Још сам на свом острву наставља дијалог са нетом цитираном песмом: „Тамо где се губе трагови рука ће престати да пише“, сведочећи о томе колико су Даниловљеве песме – упркос садржајно обимном захвату – заокружене и целовите, аксиолошки вредне, али и осмишљено преплетене. И све имају, оправдано и више него раније, призвук значајне, тихореке мисаоности изражене кроз сликовитост и раскош језика.

 

 

 

[1] Од других појмова које песник Данилов учесталије користи, занимљива је заступљеност следећих: „реч“ – чак у осамдесет наврата, „жене“ – седамдесет и пет, док су „мајка“ и „птице“ по двадесет пута (плус други појединачни облици птица). „Ништавило“ се помиње у петнаест стихова, а „голотиња“ само у једној, истоименој песми – петнаест пута, од тога у једној реченици, чак, у три наврата.