Бошко Томашевић
ПИСАЊЕ И РАД СМРТИ

Плачем и ридам кад помислим на смрт и

видим како лепота наша, по обличју Божјем

саздана, у гробу лежи нагрђена и срамотна.

Јован Дамаскин

 

О, Смрти, капетане, час је! Дижимо једра!

Ове смо земље сити, о Смрти! Да се броди!

Ти нам познајеш срца: и зрачна су и ведра,

мада се тама стере по небу и по води.

Шарл Бодлер

 

Песништво, моје даме и господо – : бесконачно

говорење из саме смртности и узалудности!

Паул Целан

 

Празнина будућег: смрт у њој налази нашу

будућност. Празнина прошлог смрт у њој налази свој гроб.

Морис Бланшо

               Епоха у којој живимо, тврди Николај Берђајев, никада се неће завршити уколико се не доврши стваралачки чин у коме ће се до краја обелоданити људска природа. Другим речима, и одређеније, уколико човек својом слабошћу остане само у времену садашњем, дакле, речима овог хришћанског мислиоца, уколико се задржи у добу Христа Распетог, он никада неће досегнути царство Христа Будућег, нити напустити време Цркве Голготске. Изаћи из једне и ући у другу епоху симболички означава пут ка времену без смрти, изложити се трансценденцији, извести себе из окружења у коме се човек данас на природан начин налази. Тај моменат моћи стваралаштва – јер овде је реч о стваралаштву, не о пуком прелазу – говори о његовој есхатолошкој суштини. Но, не намеравајући да у овом раду о природи стварања идемо путем хришћанске есхатологије, ми смо његов почетак само у метафоричком смислу утврдили у једној врсти есхатологије која и без одреднице „хришћанска“ упућује на циљеве историјског процеса којима стваралаштво и иначе греди. Јер „постајање Дела“ као стваралачког извршеног чина збива се управо као ригорозни новум: из ситуације старог стања оно „ново“ се појављује као стање присутности „новог дела“, дакле, препознатљивог радикалног искакања из ничега у нешто, финално пре-давање свету оног до сада непостојећег а које никако није одређено само светом споља, но и светом духа, односно слободом у духу, при чему показивање човека као делајућег и стваралачког бића, као „пукотине у природном свету“ који поседује дух, овде долази до свог природног изражаја управо кроз дух и путем духа. Онај „светски тренутак“ који се сагледан као континуитет назива „стварношћу“ јесте нешто што вечито стоји спрам човекове моћи и потребе да ствара. Стога је човек одувек био принуђен да замишља и измаштава оно Друго од Овога, и тако излази изван „граница иманентне стварности“. Ипак, из такве ситуације он никако није могао да себе посве оствари идући у правцу „слободног неба“, јер га је на томе путу затицало зло природног живота заснованог на силним расколима али иманентним његовој биолошкој природи и његовој суштинској несавршености, дакле, његовој космичкој судбини и чињеници да је смртно биће. На њој је заснован целокупни поредак света, па самим тим и света човека. Са тога темеља појавила се његова посве природна тежња за превазилажењем несводиве препреке: његове смртности. Но, и управо стога, ужас спрам смрти човеку је открио жижак наде, танку линију пута која га је водила најпре стваралаштву уопште, потом ка уметности као једног од начина надвладавања његове судбе, наиме, чињенице да је он коначно биће, те да се у једном трену претвара „у непомичну туђу ствар“ која је до тог тренутка била жива „непоновљива личност“. Та безусловност на коју човек нема никаквог утицаја јесте позорница човеку вечног дешавања које он никако не може да прихвати. Ако ту чињеницу под принудом и прихвати, онда се она одвија унутар двеју посве различитих сцена: на једној гледамо човеков пут ка вери и Богу, на другој присуствујемо његовој стваралачкој драми. Обе се одвијају под знаком „усаглашене, свесне одлучености за суштину бића“, односно „омоћавања моћи онога што бива као таквога у целоме“[1], то јест духа. При томе је испитивање „онога-што-бива-као таквога-у-целоме“[2] заправо „испитивање питања бивствовања“ и у ширем контексту није ништа друго до услов и за неко „буђење духа“ а тиме и за неки „изворни свет историјског опстајања“[3]. И у једној и у другој чињеници садржан је разорни губитак тубивствовања, самога „Ту“, то јест, онтолошко „омеђење целине тубивствовања“[4] сада на нешто што је „Неживо“ и које је „претрпело губитак живота“. Тачније, у средишту наведене ситуације садржана је „онтолошка карактеризација тубивствовању одговарајућег Бити-завршеним и добивање егзистенцијалног појма смрти“[5]. Истраживање и промишљање које на овом месту почиње тиче се једног специфичног феномена смештеног у подручје скриптуралне евидентности која полази са темеља чињенице језика и која свој појавни облик има у писању. Говор по себи и за себе, чист говор, чежњиво је упућен и ка у-пису (инскрипцији) који као такав поседује страст да „обгрљава“ али и „ограничава говор“. Говор стога излази на терен писања, па писање пише а рукопис се чита – а све то има свој извор у представи јеврејског Бога који, како тврди Дерида, „у неким пригодама и сâм пише“, „одређујући, тако, нејасно, нешто попут ,модерностиʻ“[6]. Оно што се са темеља чињенице записивања (записа, писања) казује и значи, јесте да „значење никако не претходи писању“ него се писањем оформљује тако да је Г. Kангујем (G. Canguilhem) на темељу те чињенице могао да каже, а навешће га Дерида, „моје ме речи изненађују и подучавају властитој мисли“, што другим речима значи да „пишчева мисао не управља језиком споља“[7]. Овим смо дали упуте о темељним поставкама феномена писања које за сада задовољавају потребу онога о чему овде желимо да говоримо.

            Писање и смрт. Једна немерљиво сложена тема чије обе саставнице већ по себи јесу веома тешке за промишљање, јер сежу у саму овојницу човеког постојања, у оно најдубље о чему човек промишља али чијег се дна није дохватио никад, нити му такви изгледи да проблематику доврши данас, колико и сутра, никако не стоје на дохвату руке. Стога ће нас у овом раду превасходно интересовати однос тога двога, писања и смрти, контекст догађања писања при смрти, при томе збрајајући чињенице тога односа и оно шта из тога односа произилази. Писати а имати пред собом своју коначност – противречност је првога реда, јер у крајњој линији, писање тада не води никуда. Упркос свим: „али“, „можда“ и „могуће је“ или, штавише, „прихватљиво је“. Писати и бити смртан – упркос томе што је човек сујетна природа па се заварава вером да ће он или његов ближњи након „великог“ и поштовања вредног остварења тим делом оставити неизбрисив траг међу поколењима – није вредан излаз нити утеха у правцу наведене сатисфакције. И највеће дело гледећ еона покрије коначни заборав над којим нико од рода људског нема апелације. Нестанак је коначна судбина свега написаног, па овенчана „златна дела“ и „чудесна имена“ људске памети и глупости могу само са сигурним прахом да рачунају. Људи су смртни, а дела су им подложна посве извесном нестанку. Уз мало ублажење овога става може да се каже да извесна дела и извесни ствараоци остају неко време уз потомство, шире им светлост, генерације уче од њих и на темељу њихових дела се стварају темељи новим делима па се писањем као плетивом и ужетом ствара једна одређена култура која када исцрпе своје нити водиље, такође умире, бивајући замењена новом којој се будућност налази у крају њене парадигме, исцрпљености њене епистеме као што је и са и првом био случај – и тако у круг. Тај круг је бесконачан, а може бити и да је коначан, свеједно, али у сваком случају остаје да се суочава увек са истим завршетком у растакању и у понижењу нестајањем. Писање као и чињење „носи мрљу изворног греха“ (Е. Сиоран) и у суштинском смислу као чин, као делање, „сведочи против нас“, указујући нам да почесто происходи из потребе да „прикријемо своју пропаст“ (Е. Сиоран). Међутим, залихе утопије које писање има о себи још нису при крају. Погледајмо стога поближе однос о којему желимо да пишемо: о клатну које се без равнотеже приклања час једном полу, час другом, показујући се у сваком свом полу као беспрекорно спрам својих особина и своје фаталности.

            За почетак ћемо рећи: одстојање између живота и смрти је бесконачно. У истом смислу је и језик неисцрпан и мноштвен пред делом кога писац намерава да створи. Смрт је увек удаљено приближавање као што је и писање увек оно што нема „краја окончавању“ а крају се приближава да му се не приближи, бесконачно понављање нечега што не може да буде захваћено, али полако захвата незахватљиво, без да га икада захвати. „Писати“, каже Андре Жид, „да се не би умрло, поверити се останку дела, то је оно што би уметника везивало за његов задатак“. Али, овако како Жид гледа на однос писања и смрти јесте романтичарско гледање на стварање или став изузетно сујетног и осетљивог човека који верује да ће га дело неизоставно надживети. Потекла из живота природа смрти се са таквим гледиштем не би сагласила. Писати то је нешто више, али и друго од нас, од наших приватних живота а да би оно имало улогу одуговлачења заборава са нашег постојања. Јер, смрт је део наших живота, она је испуњена нашим животом, „она артикулише живот“ (Ж. Бодријар) и са њиме се „размењује“, па стога тај и такав (мој) живот као што тражи своју властитост тако исто тражи и властиту смрт, без јемства да ће, макар и у оностраном, са оним што оставља на земљи бити вечан какав год да је споменик потомцима испоручио. Р. М. Рилке управо говори о томе: „О, Господе, дај сваком његову властиту смрт, умирање које би заиста произашло из овог нашег живота“. Стога писац пише да би и он могао „мирно да умре“. „Писати“, каже Бланшо, „да би се мирно умрло“ и одмах потом пита: „Да, али како писати? Шта омогућује писање?“. И одговара: „Може се писати само ако је човек готов да умре задовољан“[8].

            Наше истраживање води нас покушају да се сагледа да ли се писање и смрт могу узајамно просветлити, обавестити једно о другом, „информишући нас једно преко другог“ (Ш. Фелман). Kоје су у нашем културном дискурсу импликације самог тог односа? Kоначно, како се из перспективе чињенице наше смртности може да објасни писање? На ово последње питање делимичан одговор дао је је Морис Бланшо, рекавши: „Пишем да бих умро, да бих смрти предао њену битну могућност, по чему је она битно смрт, извор невидљивости, али у исто време, могу да пишем само ако смрт пише у мени, чини од мене празну тачку у којој се безличност потврђује“[9]. Но, да ли човек са истом снагом располаже писањем као што човеком располаже смрт? Бланшоов одговор на ово питање је тврђење да се може писати „једино ако човек господари собом пред лицем смрти, ако се са њом успоставе односи потпуне равноправности“[10]. Међутим, писати се може исто тако ако оног који пише привлачи место где се његово писање излаже нади да са својом поруком буде изведено изван времена у коме је створено и постане „бесмртно“ бар у најмању руку до краја времена епистеме у којој је настало. Иако овакав став спрам наде делује утопијски, он је један од главних покретача свести која моћна покушава да изађе из својих границâ и из својих природних омеђености. Нажалост, све се завршава само у покушају. Пука сирова стварност јача је од написаног, иако чину писања не може ништа, нити може да га пренебрегне, јер писати се може и ради писања, дакле без икаквог циља. Мада, с друге стране, у овој тачки наше тврдње постоји један Бланшоов исказ који вели да „уколико би књига по први пут стварно могла да започне, и то из оптике битнога (суштинског) почетка о човековом световању на Земљи, она би по последњи пут нашла и свој крај“[11] и, такође, објашњење за човеково световање. У том тренутку писање и његов производ – књига – били би јачи од смрти, превазишли би смрт на онај начин који се од њих очекује, а смрт би у том смислу постала неважна. „Писање и умирање налазе тако своју заједничку тачку међусобног одношења која се актуализује у оба стваралачка чина, у писању и смрти: могу писати само ако смрт пише у мени (,si la mort écrit en moiʻ), чини од мене празну тачку у којој се безлично афирмише“ (,où l’impersonnel s’affirmeʻ)“[12]. Смрт се овде указује као повод писању, али писању које овога пута пише без намере да трансцендира живот, дакле, без вере да ће дело надживети смртно биће свога аутора. Јер суштинско писање како га ми овде зовемо, „не пише ради остављања трагова, већ да би се сви трагови избрисали, да би се ишчезло у фрагментарном простору писања коначније него што се ишчезава у гробу …“[13]. Писати да би се избрисали сви трагови, значи одавати се поновном писању које ће у том вечитом понављању бити отргнуто од „модуса временитости“ чија је „мера увек и само јединица присуства“[14] а потом осигурано ништавило. Та јединица сабира писање и смрт у заједницу у којој се ствара један замислив однос. У заједници тога односа писање и смрт се дају замислити као две паралелне линије без загонетног пресецања игде. Сама та замисао о двема паралелним линијама које теку у бесконачност води нас представи да један или други члан заједнице бива наизменично присутан, тако да један јесте делатан, други није: писања има када смрти нема, смрти има када писања нема. Ово стање је веома добро формулисао Морис Бланшо, помало енигматично рекавши: „Писање је успомена, написана успомена продужава живот док траје смрт“[15]. Где, дакле, треба тражити тачку збивања једнога члана заједице спрам другога? Где се збива тај однос збивања – не-збивања у погледу делања писања и смрти? – Он се збива тамо где је човекова нада већа. Јер – то се може и тако рећи – ако је смрт и равнодушна спрам писања, писање то спрам ње није. Писање, има однос спрам смрти у суштинском смислу који се не може пренебрећи већ и стога што писање у исто таквом односу стоји и спрам живота. Јединство живота и смрти је, знамо, евидентна чињеница и увек се збива у истовременој присутности обојега: једнога у живој евиденцији тренутка, другога у изненадној јавци која у том трену постаје одсутност. Збивање писања се у том смислу догађа као стална осцилација сопственог делања-присуства и одсуства смрти. Или, другачије речено, писање у своме делању непрестано ствара временско одлагање, везујући се за логос као „материјални и екстериоризирајући елемент“, док истовремено настоји да одложи наступ смрти све док ова „када куцне час“ не дође. Ово последње у животу се (без преваленси разроке имагинације) догађа много безобзирније, јер права истина је да ми који умиремо у истом трену „одлазимо и из света, и из смрти“. Овај парадокс егзистенције, „парадокс последњег часа“ како га Бланшо назива, важан је за разумевање односа писања и смрти, али и уопште за разумевање односа живота и смрти. Дакле, док пишемо, писање искључује смрт, јер је оно „још увек ту испод смрти“, тренутак садашњости пред треном већ-одсутности. Kада умремо, у трену се ништа још не искључује, писање бива задржано као слика у филму када пројектор престане да преноси, а слика се „закочи“. Смрт у окриљу писања представља се тако као немогућност смрти. Јер, губећи живот или губећи писање из видокруга се губи или једно или друго[16] и у трену се долази до увида о смрти као „немогућности умирања“. Такву констелацију ствари Бланшо ће назвати „слатком забраном умирања“. Јер, „ја никад не умирем, али ,умире сеʻ, увек се умире осим себе, на нивоу неутралности“. Спрам те чињенице и писање се показује у истом светлу, то јест да не може да се оствари у чистој афирмацији своје радње, јер је, у коначници, остало без свог врхунског изазова: смрти, онога чудесног зова који гласи: како писати без пропалости пред собом? У сличном смислу Рене Шар (R. Char) је исписао питање-потврду: „Kако живети без Непознатог пред собом?“, које уз то има и незгоду, наиме да искључује колико објективно сазнање, колико и сазнање интуитивно, и исто тако и „знање кроз мистичко сједињење“. Непознато по свом смислу није ни некакво једноставно Непознато у смислу Непознатог спрам блиске будућности, које је нешто „што још само овога трена није познато“. Мишљено у бланшоовском кључу ово „Непознато је нешто специфично које не доспева у поглед без да притом пред погледом није сакривено“[17]. Овај чудесни увид гледећ Непознатог представља заправо сазнање – постулат који се састоји у томе да „сазнање видљиво-невидљивога као категорије сазнања јесте сâмо сазнање“[18]. Тај увид има много сличности са феноменом смрти (оним Непознатим) који такође „отклизава“ од сваке чињенице, односно, како каже Бланшо, понаша се попут „субјекта чисте трансценденције који одбија било какав облик знања или изражавања“[19] и попут сваког Непознатог искључује икакву перспективу. Исти проблем може да буде сагледан и када се ради о феномену писања, при чему у том случају долазимо до супротног закључка. Наиме, и „писање је такође раскидање са свешћу (или, боље, заборављање, прим. Б.Т.) да је оно увек већ укључено у искуство неманифестног (смрти дакле) или непознатог“[20]. Оно се са светом живога „може интегрисати само на начин да га у исто време ослобађа било које трансценденталне (transzendentalen) или трансцендентне (transzendenten) конституције искуства које има, или јесте“[21]. Писање одбија интеграцију са трансценденталном или трансцендентном конституцијом искуства, за разлику од делања смрти које се сакрива пред погледом и понаша попут „субјекта чисте трансценденције“. Писање се тако показује као само једна осцилација између живота и смрти, као однос одсутности-присутности, па стога и као простор без центра али и, како каже Kсавиер Ињасио Горес (J. Ignacio Gorrais), „изражавање афирмације упућене неком другом, те својеврсно питање или одговор“[22] Оно се, дакле, упућује другом, до одсутности, до смрти, „тврдеће да преузима одговорност за постојање (pour l’être)“[23], за бивствовање утонуло у егзистенцију. С друге стране, унутар односа егзистенције и смрти збива се изузетно занимљив процес који својом причом казује следеће: живот који по нужности трпи смрт и у њој се огледа, у исто време унутар такве опсервације указује да смрт у коначници својој води изузимању себе из сопствене евидентности – што Бланшо назива „проклетством постојања“ („den Fluch der Existenz“) – спајајући тако себе и бивствовање, те стога „није ни смрт ни бивствовање“. У томе, с једне стране, лежи порекло човекове располућености (Zerissenheit) али, с друге, нада и човеков задатак, „будући да је ништавило творац света у радном (im arbeitenden) и разумевајућем (verstehenden) човеку“, што истовремено казује да „смрт настаје кроз човека а кроз човека смисао смрти почива на ништости смрти“ („auf dem Nichts ruht“)[24]. Јер када се лишимо постојања ми у истом трену напуштамо и могућност смрти, те је излаз према нестанку тада излишан.

            Имајући ово у виду, питамо како се понаша писање у предморталној оптици у којој оно, по свему судећи, ту и почиње. „Писати значи прихватити да се мора умрети, а не учинити смрт присутном нити себе сместити у присуство смрти (…). Значи … препознати је у забораву који оставља за собом у траговима који човека … позивају да се изузме из космичког поретка“[25], отимајући тако оно што у нама „припада брисању“. То што се у нама отима брисању садржи сву мистику нашег живота. Оно „шта“ отимања након личне катастрофе (désastre) нема имена, али садржи некакву реално могућу именованост, чија је једина истинитост да га се не може именовати. Могуће га је, можда, у некаквој моћи апстракције замислити али се никада са икаквим „решењем“ гледећ њега задовољити. Писање нам то не може да предочи, јер се оно у таквим околностима опире „прикупљању рационалног смисла“ у толикој мери да прекида стварање целине па, стога, разочарано вели: „све мора уступити пред брисањем“, „све ће се избрисати“ („tout doit sʼeffacer, tout sʼeffacera“[26]). У једној заокружености свога смисла постојања за писање се може рећи да „писати значи ићи путем света трагова ка брисању трагова и свих трагова, јер се трагови супротстављају тоталитету и увек се већ расипају“. На једном другом месту у књизи Kорак (не) на ону страну (La pas au-delà, 1973) Морис Бланшо ће овај свој став поновити на још радикалнији начин, и рећи: „Не пише се да би се остављали трагови, већ да би се избрисали сви трагови, да би се ишчезло у фрагментарном простору писања, коначније него што се ишчезава у гробу, или да би се уништило, невидљиво уништење, без ларме уништења“[27]. Разлог томе је и за самог писца нејасан, попут измицања рационалне разумљивости смрти. То значи да и сâм писац пише да би му то писање, попут смрти која узима живот, било одузето, те да је и он, попут других, осуђен на заборав, иако писањем оставља трагове, али они не остају да би о нечему или о некоме сведочили него се бришу, остајући верни судбини људске заједнице и потврђујући је. Тек смрт Другога јесте за наше Ја један посебно аутентичан тренутак који доприноси сазнању: „Увек умиру различити од нас, на разини неутралности, неособности вечно Они“[28]. Али као што пишемо, па се трагови писања бришу – тако и живимо да бисмо једном и ми некоме постали Они. Ни писање не пружа „гостопримство немогућем“. Писање напросто пише као што ја данас живим пијући време до дна у мојој аутентичној садашњости. Та истина се збива непрестано у свакој садашњости и тако пута безброј садашњости које као такве стварају вечито исти ток па стога ја док ово пишем, пишем то вечито. Јер Ја који ово пишем нисам Ја. Само се једно опште бивствовање понавља у својој Истости, увек за овим истим столом. Али то понављање руши време (…) па се стога и сама садашњост, попут нас клонулих, руши. Нисмо господари било чега, реч је одлазећа и безприсутна, умирање је стално и доживотно, а сама вечност смртна, тако да иако се бори за присуство писање не оставља иза себе никакав споменик[29]. Истини за вољу, изван ових ставова остаје недирнута појмовност Kњиге, као институције старе неколико хиљада година. Та чињеница, међутим, никако не може да буде јача од оног суштинског у природи писања, у његовој супстанцијалности. Писање се држи по страни од времена: никакве садашњости, прошлости или будућности у њему нема. Па стога нема ни односа са временом, будући да је оно „отргнуто од модуса временитости“ (М. Бланшо). Kао што је човек по својој природи номад, тако је и писање без модуса времена, непрестано потврђујући да не поседује икакву идеју о томе да оно нешто ствара, неко дело. „Дела су увек већ за собом оставила чин писања који их је прожимао, служећи се њиме само да би их он на тренутак испунио“[30] Дело тако бива оно што само себе заборавља уз помоћ графије писања, па било да је затворено, па стога ћути или да је отворено, па стога зрачи, оно је увек недовршиво (или допуњиво), увек надање да ће једном бити довршено, увек нешто што само себи претходи у облику једног сталног постајања. Стога се оно у немачкој романтици указује као бит слободе, јер је бестемељно па је у том смислу оно и „суштинска самоћа“ у коме се гнезди смрт. Попут дела које је „суштинска самоћа“, тако је и наша смрт увек „само наша“. Сличност човековог бивствовања са Делом (књижевним) је очигледна. Дело као „мишљење немогућности“ као говор о немисливом, те дело као недостатак темеља и наша смрт као нешто друго и с оне стране живота, па у том смислу наша темељна интимност и сингуларан чин, јесте чињеница сличности која постоји између Дела (књижевног) и чина аутентичнога догађаја наше смрти. Писање у разговору са смрћу има чињенички став „бескрајног разговора“ са њоме у бескрајној захтевности разумевања једнога и другога. Уистину, бескрајна захтевност разумевања тога двога „надомешта драму контингенције живота посвећенога мишљењу – писању“[31]. Сâмо пак долажење до умирања, сусрет са „неодређеном и празном спољашњошћу, са неутралним постојањем“[32] те сâмо искуство смрти до кога се једнога дана дође, по својој суштини је стоичко естетизовање смрти које происходи из очигледне несравњивости мишљења и предмета онога о чему се промишља, смрти, дакле. Чињеницу да је сопствена смрт немислива не мора човек увек решавати подухваћујући се метафизичких реч-них (од „реч“, прим. Б.Т.) дубина, ићи стазама и богазама на којима је никаква мисаона снага неће ни за јоту обухватити. Може се, насупрот томе, стати и сагледати да је мишљење смрти својеврсна таутологија спрам живота који у себи по природи ствари већ садржи (и носи) смрт, па стога и схватити да је сваки подухват мишљења о смрти заправо умирање сâмо. У истом смислу тако ћемо доћи до суда да је и сâмо писање, без обзира о чему пише, већ сусрет са умирањем и, штавише, „начин умирања“ (Leslie Hill). Идући даље у обрнутом смеру доћи ће се до разумевања да писање (l’écriture) и сама књижевност носе са собом моћ за искушавање света као таквог као и за његово стварање, а са темеља Рêчи схваћене као лóгос у оном смислу кога тој речи даје Мартин Хајдегер, то јест, „,учинити очитим оно о чему је речʼ“, „дајући да се нешто види, наиме то о чему је говор, и то за онога који говори (медија) односно за саговорника“[33]. Али појам лóгос-а ваља схватити и као „давање разабрати бивствовање“, односно „изаћи из своје скривености“, такође и као нешто што је „сâмо откривајуће, то јест, такво да никада не може закривати“[34]. У трећем смислу, писање као и говор који говори (пише) о ту-бивствовању човека у свету изриче себе као „чувствујућу разумљивост бивствовања-у-свету“. Ту „целина значења разумљивости долази до речи“[35]. Оно што се пише или говори има „устројство бивствовања тубивствујућег“ као бивствовања-у-свету и „већ борави код унутарсветски Приручнога“[36] па стога писање као такво носи моћ стварања света. Ту фикција којом се писање у књижевном делу служи није против стварности но је са њоме. – Толико у једном скраћеном али неопходном тумачењу кога је испровоцирала управо малопре исказана наша тврдња да писање има моћ стварања света речју (са темеља Рêчи), односно обелодањивања света егзистенције, дакле животног света, па стога и смрти.

             С друге стране, мора се признати да се писањем успоставља и известан размак између непосредности давања присутног и то стога јер писање искушава и нашу фантазију без које нема ни књижевности, ни философије, па у том смислу писање (l’écriture) не даје само затечено, доживљено и виђено, него се одређује и кретањем изван тога а у правцу неискушаних облика живота што је, дакако, и у таквим оквирима, још увек и ипак ток живота само изван слободног визира реалног. Не каже стога Бланшо без разлога да у природи књижевности „постоји чудно колебање имеђу бивствовања и небивствовања, присуства и одсуства, реалности и нереалности“[37] па се и писање спрам те чињенице тако и односи и на њу реагује. Значи, књижевност нас води и изван хоризонтског виђења света, иде „поврх њега“, измештајући се „ван поља у којем се крећу искуства нашег животног света“[38], понекад се дистанцира спрам временске свести, искорачује из „духа времена“ („да би се сместила на периферију света и /као/ на крај времена“ због чега је она „највећи фермент историје“ /М. Бланшо/ па се стога сâмо књижевно писање и књижевност одмиче од животног света настојећи да се „дефинише и конституише путем дистанце у односу на свет, одсуством света“[39]. Kонсеквенца тога је нужно повезивање са концептом и фигуром неутралног (le neutre), где се догађај сагледава као сусрет смрти са смрћу, а чија се перцепција објављује као вид средњег рода (јер оно има структуру „ни-ни“, ни субјективно, ни објективно) па се стога и дешава „на месту јаза између смрти и смрти“ у порозности са стварношћу, такође са спољашњошћу света, са искуством граничнога, са стварима које више немају односа са околином, субјект се деперсонализује, његове контуре постају флуидне, меке, па се „ја“ преображава у „оно“. Овде улазимо, како каже Алис Лагај (A. Lagaay), „у простор анонимне иманенције („anonymen Immanenz“), онога il y a, фактичке, бесмислене материјалности света, доживљаја диктата Ништавила, налета тишине“[40], пуке неутралне чињенице да нешто постоји (il y a). То је простор неухватљивог а неухватљиво (lʼinsaissisable) је, како вели Бланшо, „оно чему не можемо побећи“[41]. Тиме смо се, готово неприметно, поново вратили проблематици односа писања и рада смрти, чему је говор о „неутралном“ (le neutre) и његовом месту у природи књижевности у последњем пасусу нашег рада и водио.

            Kада је реч о односу кога овде пропитујемо постоји место код Бланшоа у једном од најважнијих његових списа који говоре о тој релацији, реч је, дакако, о тексту Kњижевност и право на смрт (La littérature et le droit à la mort, 1948), у коме он вели да се књижевност бави „стварношћу ствари, њиховим непознатим, слободним и тихим постојањем“ те да је она „биће које се уздиже пред откровењем, изазовом онога што не жели да се догоди напољу“[42] (курзив мој, Б.Т.). Природно је претпоставити да то биће књижевности које се уздиже пред оним што не жели да се догоди напољу (au-dehors), јесте она суштина књижевности која се обраћа смртном човеку и коме она жели да ускрати оно што му иначе прети – смрт – па га брани од ње макар у оној инстанци у којој она може да га брани, наиме да пред лицем сигурног му нестајања сачува оно што је он за живота створио, потврђујући на тај начин и саму своју суштину списа, као оне инстанце писања у којој писање одвајкада у човековој представи о њему има и садржи своју моћ. Иако у „речи умире оно што даје живот речи“, али Реч је „ипак живот ове смрти који се (живот) у њој одржава“ упркос свој противречности смисла кога овај исказ садржи. У писању је, захваљујући природи Речи, садржан тај тренутак који долази, који, заправо нигде ни не одлази, он је увек ту, након привременог ишчезнућа у смрти, он је чудесни живот смрти, или, симболички, Лазар изнет на видело, Лазар изашао из гроба, васкрсли Лазар. Реч је, дакако, о једној кружној особености и Речи, и писања и саме књижевности, то јест, о парадоксалној „Немогућности смрти“ у дугом дану акта писања. „Kњижевност“ (писање као такво), каже Бланшо, „није изван света, али није ни свет: то је присуство ствари (la présence des choses), али пре него што је свет настао и, такође, њихова постојаност и после нестанка света“[43] (курзив мој, Б.Т.). Стога она, књижевност, односно оно, писање, није смрт, јер се у књижевности-писању „показује постојање без бивствовања, постојање које остаје под постојањем, као неумољива афирмација без почетка и без краја, смрт као немогућност умирања” /”la mort comme impossibilité de mourir“[44] (курзив мој, Б.Т.). „Постојање без бивствовања“ садржи једну онто-теологију разумевања ствари света која је присутна у чину писања (па стога и у књижевности самој) и у оквиру њега (чина писања) нимало не делује противречно, како би се иначе на први поглед могло да разуме. Писање уводи у игру извесну неодређену стварност бивствовања са свим недостатком тога што се назива стварност, али тај недостатак још не негира бивствовање, још му не ускраћује да борави у „ноћи света“ захваљујући спектралној моћи језика, моћима његове имагинације, подсећајући тако, како каже David Azoulay, „на темељ људске субјективности без дна“[45]. У таквим околностима каже се да књижевност „оличава немогућност смрти“, то јест показује онај „процес којим оно што престаје да постоји наставља да буде“, оно што би требало да остане у забораву пристиже у сећање, оно што умире „наилази само на немогућност“ а „оно што жели да досегне онострано увек је овде“[46]. То је, дакле, она чудесна страна писања, односно књижевности, њено специфично разумевање „постојања лишеног света“ („lʼexistence privée de monde“) које јој са чудесним догађајем писања изнедреним у човеку од памтивека даје право да себе види као остварење које у себи „носи спектрално памћење бивствовања које не нестаје у забораву“[47] па се за њу, књижевност, уистину може казати да је она „сила трансформације и метаморфозе стварности која, ,избачена из историје (…)а у односу на свет игра на другој таблиʻ, односно другачије учествује у постајању стварности“[48].          

            На исти начин, пред стварношћу, и смрт има исту структуру. Наиме, она је нешто што је мени незамисливо – када је замишљам она није ту, када се догоди онда ја нисам ту. Одговор на то незамисливо је писање: иде се, наиме, до „ивице писања и са те ивице се“, попут Бланшоа, „пише“. Писање увек пише са темеља искуства поделе субјекта. Онај који тако подељен пише своју смрт у прилици је, каже Бланшо о Kафки, „да изузетно располаже самим собом“. Писање убележава и сећа на „уску линију неуништивости која је увек била угрожена. (…) Незамислива смрт у писању ће остати као место са којег се види“[49]. Након овог навода из текста Kлодин Ино, она каже нешто за нас фасцинирајуће, а у чему је садржано и оно коренско овога текста кога пишемо. Kорисно га је, верујемо, исписати управо на овом месту. Оно гласи: „Сада схватамо да је однос са смрћу апсолутни услов писања“. После овога што је рекла а ми навели, она, додатно, у истом тексту исписује један кратак навод из књиге Мориса Бланшоа Kњижевни простор (LʼÉspace littéraire) у коме се каже: „Човек може да пише само ако остане господар себе пред лицем смрти, ако је успоставио суверени однос са њом“ („si lʼon a établi avec elle des rapports de souverenité“)[50]. После овог Бланшоовог исказа може се поставити питање које говори о битном пореклу писања од времена када оно постоји у савременом смислу речи. То питање гласи: да ли би се уистину писало да у човеку не постоји овај изазов смрти, „смрти у живом телу“? („la mort dans un corps de vivant“). Парадокс „смрти у живом телу“ оличава тачку постављања питања којим се управо у нашем тексту бавимо, а односи се на разумевање односа писања и смрти, дакле онога шта значи човеково писање пред чињеницом његове смртности и коначности, при чему се могу уочити две основне човекове ситуације које као чињенице говоре: а) „ја нисам мртав“ и б) „ја сам већ мртав“. Реч „мртав“ у оба случаја стоји иза речи „ја“ па та реч („ја“) повезује две ситуације: на једној страни иза тога „ја“ стоји „ја нисам мртав – ја пишем“, а на другој, „ја сам већ мртав“, чиме се указује да је то тренутак сусрета „спољашњости са унутрашњошћу“, односно тренутак/позиција одлучујуће „поделе тренутка“ („la division de lʼinstant“) која указује на врло кратак размак који постоји између те две позиције, односно између два различита стања. Писати, пак, може се само када смрт сретнемо у лицу Другог. Оно што то омогућава је треће и друго лице (прво се из тога односа природно искључује), то јест, перспектива и дистанца која постоји између различитих субјективних инстанци које смрт посматрају из очигледно различитих перспектива. Но, без сумње, како тачно запажа Ан-Мари Беланже (Anne-Marie Bélanger), „смрт увек остаје фикција јер нико не зна шта субјект доживљава у тренутку своје смрти, и сваки разговор о томе нужно остаје у домену спекулације“[51]. Оно што омогућује сведочанство је моја Другост због које сам ја онај који је одговоран да о тој смрти сведочи „до те мере да и себе укључим у смрт“. У том тренутку започиње писање (прича) о томе. Наратор каже да се сећа умрлог („Другог“) (и код Толстоја се смрт јавља унутар обрасца смрти другог, Б.Т.) па се прича, како вели Жак Дерида, „најављује као разговор онога што се догодило трећој особи као да се догодило њему, ономе који пише (или записује)“[52]. То је удео писања о тој „невидљивој или криптичкој дубини која се крије испод видљивих појава: смрт је метемпиријско наличје и дубина живота“ („le mort est le verso métemepirique et la profondeur de la vie“)[53] са чије равни, односно са чије дубине она дела. То „непроверено искуство“ („une experience inéprovée“) како га Бланшо зове, простор „виртуелног и стварног, стварног и виртуелног“ јесте „долазак без корака“ („une venue sans pas“) а „језик књижевности је потрага да се артикулише тај тренутак који нам се увек приближава“[54], док је инструмент те потраге писање које прогања оно најистинитије нашег живота, оно што је „можда сама страст“ („peut-être la passion“), „страсно место књижевног писања“ („le lieu passionel de lʼécriture littéraire“) како би оно најстрашније уз помоћ човековог нагона да све каже било казано. Kњижевност, како Жак Дерида вели, даје реч која има значење тога што жели да потисне – а у овој ситуацији она потискује смрт – па је стога књижевност у прилици да буде посредник између смрти и дара, а дар је у овом случају, дакако, писање. Дар се не може другачије дати осим писањем које је даровање. „Реч ми даје бивствовање, али је то бивствовање лишено бивствовања: то је његово ништавило, односно оно што је остало од њега када је изгубило бивствовање“[55]. Овај навод из Бланшоове студије Kњижевност и право на смрт (La littérature et le droit à la mort), а тиче се везе писања и смрти, односи се на невидљиву линију која се у човековом свету у погледу смрти зове „непроверено искуство“ („une experience inéprovée“), трен „последње суспензије одлагања“ („instant suspendu d’une expiration ou d’un dernier soupir“) који говори: „како да га /трен пре смрти!/ поново пронађем, како да се вратим на оно што је било пре, ако се сва моја моћ састоји у стварању онога што долази после“. Kњижевност је, рецимо поново са Бланшоом, „потрага за овим тренутком који претходи (смрти)“. Писање те потраге је истовремено и саосећање човека са својим ближњим, смртницима, са којима дели срећу да није бесмртан, али и парадоксалну лакоћу с обзиром на „лакоћу у бесмртности смрти“ („légèreté dans lʼimmortalité de la mort“)[56].

            Писање не може ићи даље од овога. Тиме оно не издаје себе и свој циљ. Оно прихвата да своје постојање дугује, као што смо у овом раду на једном месту већ рекли, „не ономе што постоји“ („non à ce qui existe“), већ „његовом повлачењу из постојања“ („son recul devant lʼexistence“)[57], дакле повлачењу пред радом смрти онога што постоји. Да!, писање постоји – то је знак сретне судбине човекове. Можемо ли ту судбину другачије да замислимо? Ако и можемо, ми то замишљање не желимо да промислимо до крајњих последица тога. Писање је ту да нам „исповеди неизрециво“ („pour avouer l’inavouable“)[58], односно да покуша да артикулише „оно што је неизбежно“ а унутар својих моћи. Оно чини ту немогућност артикулисања смрти видљивом. Показује да је однос са смрћу немогућ, да „задатак знања“ („la tâche du savoir“ /J. Derrida/) те врсте не може да се испуни, будући да је непреводив у стварима приступа према „ономе што је друго“ („à ce qui est autre“ /Blanchot/). А смрт је увек оно што је „друго“. У овој оцени се Бланшоови и Деридини ставови посве поклапају. Снага фасцинације смрћу и снага писања немају исту моћ у равни догађаја (Ereignis). Стога писање из те човекове фасцинације смрћу црпе своју бесконачну, недовршиву делатност у виду вечитог и непресушног изазова. Kао што писање пише, тако је и смрт у сталном долажењу: пунктуелно је ту сваког часа, али иза тога часа, након тога трена она је увек и у долажењу, при чему се збива сваки пут јединствен крај света – како и гласи наслов Деридине књиге Chaque fois unique, la fin du monde (2003). Kорисно је да на овом месту наведемо један одломак из Деридиног дела Béliers. Непрекидни дијалог: између две бесконачности, песма (Béliers. Le dialogue ininterrompu: entre deux infinis, le poème, 2003) који ће допунити и, верујемо, још уверљивије осветлити малопре речено. Дерида тврди: „(Јер) смрт сваки пут, и сваки пут појединачно, сваки пут незаменљиво, сваки пут бесконачно – смрт није ништа мање него смак света. Не само крај међу другима, крај некога или нечега на свету, крај човека или нечег живућег. Смрт не укида некога у свету, нити један свет међу другима, она маркира сваки пут, сваки пут упркос аритметици, апсолутни крај самог тог света“. После овог описа рада смрти Дерида се осврће на ону особу која је преживела умрлог. „Преживели остаје сам. Он је такође на неки начин изван или испод самог света. У свету ван света и лишеном света. Он се осећа сâм, одговоран ономе коме је додељено да носи и свет другог и свој свет, да буде онај други и нестали свет, одговоран без света, од сада у свету без света, као без света, да буде земља иза краја света“[59]. Писање то садржи и собом носи. Оно нема амбицију да умрлог писца овековечи него има потребу да пише и да пише то што пише, јер у њему је то убележено као структура: писање писања са свим значењима тога реченог. О томе у крајњој огољености истине свога живота као писца и писања којим се целог живота бавио Жак Дерида каже следеће: „У тренутку када дозволим да се објави ,мојаʼ књига, постајем, појављујући се-ишчезавајући (apparaissant-disparaissant), постајем попут ове неедуковане сабласти која никада неће научити да живи. Траг који остављам означава истовремено и моју смрт, која долази или је већ наступила, и наду да ће ме он преживети. Није то амбиција за бесмртношћу, то је структурно тако. Остављам парче папира, одлазим, умирем: немогуће је побећи од ове понављајуће структуре: она је стални облик мога живота. Сваки пут када нешто пустим да оде, (до)живим своју смрт у писању. („je vis ma mort dans lʼécriture“). Kрајње искушење: не знамо коме је тачно поверена ствар коју остављамо. Kо ће наследити и како? Хоће ли уопште бити наследника?“[60]

            Да, то су питања суштинска која стоје пред писцем-смртником: најдубља лична питања али исто тако и уписана у структуру односа писања и света. Огромна самоћа влада унутар тога стања – ја сам сâм – и говори: тако мало моћи бити сам без писања. „Чињеница да сам сâм значи да припадам овом мртвом времену“[61]. И тада у том трену ја грабим према писању, ја почињем да пишем, стварам око себе зид, одбрану, међутим смрт не престаје да стиже, „као да, доласком, чини стерилним време којим може да стигне“[62]. И док ово пишемо о овоме о чему су писали многи који су већ крајем прошлог и почетком овог века отишли из живота, ми се сећамо њих у, верујемо, оном истом стању замишљености у коме су и они били, пишући о овоме, беспомоћни, полумртви, одлазећи, структурисани, као и сви други смртиници у структуру света на вечан начин. Били су то Бланшо, Делез, Гадамер, Барт, Алтисер, Левинас, Лакан, Едмон Жабес, Луј Марен, Лиотар, Мишел Фуко, Мишел Сервијер, Сара Kофман, Жан-Мари Беноа. Након своје смрти оставише свом колеги Жаку Дериди мучни „рад жаловања“ па отуда наста и књига од стране приређивача Pascale-Anne Brault и Michel-a Nass-a насловљена: The Work of Mourning / Le travail du deuil (2001) (у Француској објављена две године касније под насловом Chaque fois unique, la fin du monde (2003)) састављена од текстова опроштаја које је Жак Дерида посветио овде наведеним својим умрлим колегама. У контексту у коме пишемо овај рад ми не можемо за те људе рећи да они беху „једна генерација“, но људи који су, свако за себе сâм, носили своју јединствену смрт. Ваља рећи да Дерида поводом тих смрти пише једну „књигу исписану за збогом“ („un livre dʼadieu“) те после смрти тих колега и он остаде до своје смрти (2004) сам. Без, дакле, великих пријатеља који су га некада у rue dʼUlm у Паризу окруживали а који су у другој половини двадесетог века чинили групу мислилаца без којих би француска и светска философија данас била без изузетно подстицајног темеља. „Je suis seul, seul quand même“ („сâм, ионако сâм“), и „il me foudra errer tout seul“ („мораћу да лутам сâм“). Самоћа му постаде, како рече у једном разговору објављеном у листу Liberation, „moi seul“ („само ја“). „Смрт, сâма смрт, ако је има, не оставља простора, ни најмању шансу, ни за замену, ни за опстанак сâмог и јединог света, ,једног и јединогʻ („seul et unique“) који чини од сваког живог (животињу, човека, божанско), једним и јединственим живим бићем“ („une vivant seul et unique“)[63]. У књизи Од Kафке до Kафке (De Kafka à Kafka, 1981) Бланшо ће то исто рећи, мало другачије и окрутније: „умрети значи сломити свет“ („mourir c’est brisser le monde“)[64]; „човек, да, умире сам, јер умире свакога, а то изазива велику самоћу. (…) Сви су у том смислу у агонији до краја света“[65]. Бланшоов став о смрти је много песимистичнији (ту је у игри безизгледност једне апокалипсе), док је Деридин знатно блажи, па ће он исписати чак и следеће речи: „смрт она сама, ако је има“ („la mort elle même, s’il y en a“). Ово Деридино „ако је има“ не изражава сумњу, но више говори о оностраном кога би „можда могло да буде, тамо“. То није Бланшоово „када умремо напуштамо и свет и смрт“ („et le monde et la mort“). Дакле, не напуштамо само свет, него и саму смрт. Смрт, дакле, није само у човеку, она је и у свету. Изгубити човека, уништити биће „то је и губљење смрти, губљење онога што је у њој и за мене учињено смрћу. Док сам жив, ја сам смртник („un homme mortel“), али када умрем, престајући да будем човек, престајем бити смртан, нисам више способан да умрем”[66]. Са темеља тога увида ја нисам хајдегеровско „бивствовање за смрт“, но нешто сасвим супротно: (ја сам) бивствовање које не признаје да се смрт дешава, нити да је „бивствовање бивствовање ,за смртʼ, но је она нешто (…) што се никоме и никада не дешава (…) неодлучност онога што никада не долази (…) није коначност но бесконачност, није моја сопствена смрт, но смрт некога („la mort quelquonque“)[67] и за мене „немогућност свих могућности“[68]. Видимо да се смрт у свим њеним дефиницијама и покушајима њеног објашњења у смислу једног обичног људског „зашто она?“ и „чему она?“ појављује под окриљем једног равнодушног и безличног „има, постоји“ (Левинасовог „il y a“) у смислу коначног вишка „не-смисла над смислом“, као катастрофа (Бланшоов појам за катастрофу је „развежђе“ = désastre = раз-дешавање) те као оно „друкчије од бити“ (такође Левинасов појам) које се одвраћа од питања које носи собом (il y a – има, постоји, али „шта?“ не одговарајући на њега а при томе, ипак, потврђујући да се ту „распршује вртоглава спознаја да је Ништа оно што постоји (il y a), а пре свега ништа оностраног“[69].

            На крају смо ове анализе. Ипак, желели бисмо да се у овом сучељавању са проблематиком смрти, односом писања и рада смрти још једном запитамо унутар тога што јесте, дакле, у оном једноставном људском које изговарамо када кажемо јетко или равнодушно „то нам је што нам је“ – шта у таквом заплету човека и света чини рад писања и шта је његов удео у ономе што је човеков пораз (ипак пораз!) а у односу на вечну Неопозивост једне вечне прошлости „под лажним изгледом садашњости“, где тек „тренутак нестајања у смрти“ даје бивствовању тренутак присуства.

            Писати, умирати – све инфинитиви. Свуда безграничност. Свуда оно „има постоји“ („il y a“) где се „бивствовање и ништа гибају у ритму анонимног брујања“[70], а пресецају у бесконачности кога, то брујање, покушава да прати писање и које се игра са празнином обојега: бивствовањем и ништавилом (смрћу). Kњиге су ту да би биле једна лажна лука, јер писање нема за подлогу живот него смрт, са њоме се оно суочава, такмичи, будући да ако га сведемо на „израз или потврђивање живота оно никада не задовољава ни себе, ни живот“[71]. Толико о писању као „комуницирању“ са животом, да би се „објаснио“ живот, да би се, наводно, продрло „до дна живота“. Да би се, рецимо овде и то, однос о коме говоримо, однос писање – рад смрти – уопште дао (ис)комуницирати ми морамо да „разбијамо артикулисане глаголске начине садашњости, будућности, прошлости“[72], да се уписујемо у један необједињен систем односâ који се укрштају, а да ниједна тачка укрштаја не потврђује њихово подударање[73] те да у говору о томе ломимо синтаксу, да пуно тога што кажемо стављамо у заграде, да излазимо изван тих заграда и поново у њих упадамо и, коначно, а не мање важно – да време које употребљавамо ради анализе тога односа „задржи своју јединствену структуру са три варијабле“: безвремену садашњост, присуство у себи самом, тешко довођење у „везу прошлости и будућности са једном оствареном или будућом садашњошћу, тј. немогућношћу да се и једно и друго не промишљају као једна завршена садашњост и садашњост која треба да се заврши“[74]. „Равно“ писање о реченом односу, видимо, није могуће. Бити присутност, писати, умирати – три су посве сложена израза. Прочитајмо само један Бланшоов исказ о односу о коме је реч како бисмо се уверили о тешкоћама приликом писања о томе: „Целокупно наше писање“, вели Бланшо, „(јесте) брига за оним што никада није било написано у садашњости, већ у једној прошлости која тек треба да се догоди“[75]. Садашњост, прошлост која тек треба да се догоди, то је већ једна огромна дисјункција, нема правила за одређивање идентитета времена када се говори о наведеним релацијама где је реч „смрт“ она која та времена окупља. Све је само приближавање, никада сустизање проблема у његовој непосредности и евидентности. У јасности. Времена и простор се изобличавају, чиме се простор самог писања умножава. Теоријске, спекулативне, наративне компоненте исказа у наведеном промишљању односа нужно, како једном о томе рече Kристофер Финск, немају „управљача“ (волана); тумачећи чворови су флуидни, чак непоуздани. У овом раду писање је управо пружило гостопримство готово немогућем разговору о односу њега, писања, и непрекидног рада смрти са којим се суочавамо док себе полако бришемо из присутности Живућег. Добра страна тога јесте да се пишући о томе учимо умирати онако како се по Бернхарду Ф. Тауреку, док философирамо такође о томе учимо.  

            На крају овог рада који се сучељавао са Бланшоовом мишљу и које је омогућило досадашњу анализу ми, упркос њеним суровим закључцима, опаким по човека, желели бисмо да, сводећи ово промишљање на једноставност и наивност промишљања једног детета, кажемо следеће: писање постоји, смрти, колико и живота има на све стране; али писање кога пишемо, почев од прве жеље за њиме, дакле од најраније младости, под светлошћу сањарије једног четрнаестогодишњака, није препуштено да његов аутор када умре бива вишак тога процеса писања те да уместо њега живи дело хранећи се ауторовом смрћу, да би, потом, чак и оно такође постало сувишно „не само у односу на неодређени низ већ написаних дела међу која се нужно сврстава нужношћу вишка, већ такође и у односу на њега самог“[76] – но да је тај однос радости писања и нужности смрти много једноставнији. Наиме, ако сте створили дело велико и снажно, ви и оно сте у симбиози, и захвалност света вам стиже, нисте узалудно живели, јер нити иједан човек који живи од земље и насред те земље и има кућу окречену у бело и та кућа има димњак и испред куће су дуд и липа, не умире без наследника чак ако порода и нема, него иза њега остаје свет земље и те куће који су настањени човеком као вечним покретним средиштем – бавио се он земљорадњом или фиолософирао, свеједно. Углавном, ништа не остаје без одјека, све се попут ризома, повезује у пуном вечном јутру живота. Нема празног гроба нигде на земљи. Дело има наследнике. Валеријево Морско гробље препуно је живота. И ми, са оним што смо сами створили, припадамо и животу који је створио дело и има га иза себе, и живота која ће то дело памтити.

             

           

           

             

           

 

                                                                                               

                                                                                               

[1] Мартин Хајдегер, Увод у метафизику, „Вук Караџић“, Београд, 1976, стр. 64.

[2] Исто, стр. 64.

[3] Исто.

[4] Мартин Хајдегер, Битак и вријеме“, Напријед, Загреб, 1985, стр. 270.

[5] Исто, стр. 269.

[6] Жак Дерида, Писање и разлика, Сарајево, „Шахинпашић“, 2007, стр. 10.

[7] Исто, стр. 11.

[8] Морис Бланшо, „Књижевни простор“ у: Есеји, Нолит, Београд, 1960 стр. 18.

[9] Исто, стр. 96-97.

[10] Исто, стр. 15

[11] Maurice Blanchot, Die Schrift des Desastres, Wilhelm Fink Verlag, München 2005, стр. 50.

[12] Maurice Blanchot: „Rilke et l’exigence de la mort“, у: Lʼespace littéraire, Gallimard 1955, стр. 193.

[13] Moris Blanšo, Korak (ne) na onu stranu, Akademska knjiga, Novi Sad, 2022, str. 80.

[14] Исто, стр. 58.

[15] Исто, стр. 56.

[16] Упор.: Maurice Blanchot: „Tant que je vis, je suis un homme mortel, mais quand je meurs, cessant d’être un homme, je cesse aussi d’être mortel, je ne suis plus capable de mourir, et la mort qui s’annonce me fait horreur, parce que je la vois telle qu’elle est: ne plus mort, mais impossibilité de mourir“. („Док сам жив, смртан сам, али када умрем, престајући да будем човек, нисам више способан да умрем, а смрт која долази ме ужасава, јер је видим такву каква јесте: више није смрт, већ немогућност умирања“). Maurice Blanchot: „La litterature et le droit à la mort“ у: La part du feu, 1949, стр. 325. Исти Бланшоов текст „Књижевност и право на смрт“ налази се и у његовој књизи LʼEspace littéraire, 1955. (Прим. Б.Т.)

[17] Maurice Blanchot: „Das Neutrale. Schriften und Fragmente zur Philosophie“, прир. Marcus Coelen, предговор написао Жан Лик Нанси, Цирих, Берлин, 2010, стр.18-19.

[18] Исто, стр. 19.

[19] Исто, стр. 18.

[20] Maurice Blanchot: Lʼ Entretien infini, Paris 1969, стр. 391.

[21] Jean-Luc Nancy: Das Neutrale, die Neutralisierung des Neutralen, предговор књизи M. Blanchot: Das Neutrale. Schriften und Fragmente zur Philosophie, прир. Marcus Coelen, Diaphanes, Cirih, Berlin 2010, стр. 11

[22] Javier Ignacio Gorrais: „L’écriture entre la vie et la mort: les traces de ‘Thomas l’Obscur’ dans la pensée de Blanchot“, у: „Défi de lecture: ‘Thomas Obscur’ de Maurice Blanchot“, прир. Anca Colin и Alan Milon, Presses universitaires de Paris Nanterre, Nanterre, 2017.

[23] Исто, без стране.

[24] Maurice Blanchot: „Das Neutrale. Schriften und Fragmente zur Philosophie“, прир. Marcus Coelen, предговор написао Жан Лик Нанси, Diaphanes, Cirih, Berlin, 2010, стр. 91-92.

[25] Maurice Blanchot: L‘écriture du désastre, Paris, 1980, стр. 108-109.

[26] Maurice Blanchot: Le pas au-dela, Paris, 1973, стр. 76.

[27] Maurice Blanchot: Korak (ne) na onu stranu, Akademska knjiga, Novi Sad, 2022, стр. 80.

[28] Maurice Blanchot: L’espace littéraire, Gallimard, Paris 1955. Превод на хрватски: Књижевни простор, Litteris, Загреб, 2015, стр. 298.

[29] Последње речи исписане курзивом су интерпретација једног Бланшоовог става у књизи Корак (не) на ону страну, стр. 54-55 (Прим. Б. Т.)

[30] Морис Бланшо, Корак (не) на ону страну, Академска књига, Нови Сад, 2022, стр. 60.

[31] Жарко Паић: „Самоћа, слобода, смрт: Maurice Blanchot и тајна књижевнога дјела“, Тема, број 3-6, 2005, стр. 48.

[32] Maurice Blanchot: „La littérature et l’experience originelle“, у: L’Espace littéraire, Paris 1955, стр. 255.

[33] Мартин Хајдегер, Битак и вријеме, Напријед, Загреб, 1985, стр. 36.

[34] Исто, стр. 37.

[35] Исто, стр. 183.

[36] Исто, стр. 186.

[37] Maurice Blanchot: „La littérature et la droit a la mort“, у: La part du feu, Paris 1949, стр. 327.

[38] Видети о томе изузетно занимљиву студију Драгана Пролеа: „Бланшоова естетика бивствовања мимо света“, у: „Трећи програм Радио Београда“, број 149. Зима 2011, стр. 101-120. Овде наведено место стр. 115. Неке наводе из Бланшоових радова почев од фусноте 32 дугујемо овом његовом раду. Прим. Б.Т.

[39] Maurice Blanchot: L‘amitié, Paris, 1971, стр. 33.

[40] Alice Lagaay: „Ein Schweigen, das nichts sagt. Zur Figur des ,Neutrumsʻ bei Maurice Blanchot und Roland Barthes“, у: Sandra Markewitz, (прир.): „Jenseits des Beredten Schweigens“, Bielefeld, Aisthesis Verlag, 2013, стр. 222.

[41] Maurice Blanchot, L‘Espace littéraire, Paris 1955, стр. 353.

[42] Maurice Blanchot: „La littérature et le droit à la mort“, у: La part du feu, Paris, 1949, стр. 319.

[43] Исто, стр. 317.

[44] Исто, стр. 317.

[45] David Azoulay, „Les Arts de la mémoire de Maurice Blanchot: critique, littérature et philosophie à l’épreuve du siecle“. These au Doctorat en Études littéraires, Université de Québec à Montréal, Montréal 2023, стр. 121.

[46] Maurice Blanchot: „La littérature et le droit à la mort“, у: La part du feu, Paris, 1949, стр. 322.

[47] David Azoulay, „Les Arts de la mémoire de Maurice Blanchot: critique, littérature et philosophie à l’épreuve du siecle“. These au Doctorat en Études littéraires, Université de Québec à Montréal, Montréal 2023, стр. 122.

[48] Исто, стр. 122.

[49] Claudine Hunault: „,L‘instant de ma mortʼ de Maurice Blanchot ou une question inventée face à l’impensable“, Presses Universitaires de Paris Nanterre, 2014: http://www.openedition.org/6540 (приступљено 2. 4. 2024)

[50] Maurice Blanchot, LʼÉspace littéraire, Paris, 1988, стр. 113.

[51] Anne-Marie Bélanger: „La divisiom de l’instant. Lecture de Lʼinstant de ma mort de Maurice Blanchot“, у: Horizons philosophique, 17 (1), стр. 9.

[52] Jacques Derrida, „Demeure. Fiction et témoignages“, у: Michel Lisse (прир.), Passions de la littérature. Avec Jacques Derrida, Paris, 1996, Galilée, coll. „La philosophie en effet“, стр. 46-47.

[53] Vladimir Jankélevitch, La mort, Paris, 1977, стр. 46.

[54] Maurice Blanchot, „La littérature et le droit à la mort“, у: La part du feu, Paris, 1987 (1949), стр. 307.

[55] Maurice Blanchot, „La littérature et le droit à la mort“, у: La part du feu, Paris, 1987 (1949), стр. 312.

[56] Jacques Derrida, „Demeure. Fiction et témoignages“, у: Michel Lisse (прир.) Passions de la litérature. Avec Jacques Derrida, Paris 1996: Galilée, coll. “la philosophie en effet”, стр. 50.

[57] Maurice Blanchot, „La littérature et le droit à la mort“, у: La part du feu, Paris, 1987 (1949), стр. 314.

[58] Jacques Derrida, „Genèses, généalogies, genres et le genie. Les secrets de l’archive“, Paris, 2003, стр. 64.

[59] Jacques Derrida: „Béliers. Le dialogue ininterrompu: entre deux infinis, le poème“, Paris, Galilée 2003, 22.

[60] Jacques Derrida: „Apprendre à vivre enfin. Entretien avec Jean Birnbaum“, Paris, Galilée / Monde, coll. „La philosophie en Effet“, 2005, стр. 33-34.

[61] Maurice Blanchot, L‘Espace littéraire, Paris 1955, стр. 24.

[62] Исто, стр. 9.

[63] Jacques Derrida, „Chaque fois unique, la fin du monde“, Paris, Galilée, 2003, стр. 11.

[64] Maurice Blanchot, De Kafka à Kafka, Paris, Gallimar, 1981, стр. 52.

[65] Исто, стр. 172.

[66] Исто, стр. 52.

[67] Maurice Blanchot, LʼEspace littéraire, Paris, Gallimard, 1955, стр. 205.

[68] Mauriice Blanchot: L‘écriture du désastre, Paris, Gallimard, 1980, стр. 115. Напомена: Са фуснотом 68 а почев од фусноте 61 маркирано је наше коришћење за тему о којој реч у овом раду извора цитација из радова Бланшоа и Дериде а који се налазе у студији Michel Lisse, „Vivre sa mort dans l’écriture“ стр. 376-391 а која је објављена у књизи Passions de la littérature. Avec Jacques Derrida, Paris, Galilée 1996. у којој је исти аутор и приређивач наведене књиге. Kоришћење истих навода није пак утицало на наш аргументативни ток у оквирима теме којом се бавимо у овом раду. (Прим. Б.Т.)

[69] Maurice Blanchot. LÉcriture du désastre, Paris Gallimard, 1980, стр. 117.

[70] Исто, стр. 117.

[71] Морис Бланшо, Kорак (не) на ону страну, Академска књига, Нови Сад, 2022, стр. 89.

[72] Исто, стр. 87.

[73] Исто, стр. 58.

[74] Исто, стр. 53.

[75] Исто, стр. 38.

[76] Исто, стр. 126.