Лупита Ејд Такер
ЕУКАЛИПТУС
ПОРОДИЧНИ АЛБУМ
Kaд сам узимала
фото-албум за фото-албумом
са бакине полице за књиге,
тражећи лица, призоре,
прилике да се упре прстом, каже ово је било тад –
уместо разумевања, бејах суочена са
страницама и страницама питања без одговора.
Откуд ту двадесет томова мртвог,
осушеног, спљоштеног цвећа под целофаном?
Имена им звучаше сестрински:
hierba luisa, manzanilla, yerba buena,
valeriana, horchata, anis.
ЕУКАЛИПТУС
Председник Гарсија Морено донео је
- године дрво сребрног еукалиптуса
из Аустралије
да петама зарива ова брда
да спречи даља проклизавања.
*
У подножју Анда,
у тишини еукалиптуса
квргава и згрчена кора
мами ме – прислони се
на јастуке разбацаног лишћа.
Шумско тло упија звуке,
сунђере дана.
Зраци сунца милују
витраж катедрале.
Овде можеш удахнути дубље,
дубље него што си икада дисала.
*
Моја Абулеита, кад јој име беше Дeифилија
на путу кући у снопље је везивала гранчице еукалиптуса
качила букете наопачке
док кордиљерске кише не донесу захлађење.
У Гвајакилу, кад јој име беше Марианита,
а баштина једина заоставштина,
у кухињи би качила еукалиптус и камилицу
купљене од Индијанки са Јужне пијаце.
Пресвучене у тамнозелено лишће,
обликовала их је у тропски хибискус,
заточену рајску птицу спљоштену
хартијом увезаном спиралом. Набор Натписа,
мирис коњског балзама и њени ритуали за Шабат
света арома што све прожима.
*
Кад сам први пут тамо била
у очевом VW камперу
патина лишћа подсећала ме је
на зеленило долара,
бакар пенија, Кип слободе.
Желела сам да дане проводим
као шумар
у том храму, где је уздизање грања
могло држати небо.
*
И ја сам била обескорењена,
хиљадама миља далеко,
очекујући бујање на страном тлу.
Деценијама касније, сазнала сам
да еукалиптус усисава сву воду
са издана Анда.
Савест ме мучи.
Корење је и даље жедно.
*
Чак и сад ме преплављује
раскош андских шума, бакиног дома
дрвећа у ваздуху над мојом шољом
Una aguita de eucalipto, mijita,
Gracias, Abuelita
Наспем себи и дишем:
мој грудни кош у отварању и затварању
блаженог шумског неодласка.
AÑO VIEJO
Децембар у Гвајакилу,
одлазећа година је старац који умире
лица насликаног на глави од папир-машеа,
обучен у јучерашњу одећу
увијен у новинску хартију, нагиздан
насловима из претходне године.
Ми, његове удовице, по ћошковима плачемо,
припремамо опрему за сахрану.
Набављамо ватромет
којим ће му се испунити кошуља
па да плане кад га запалимо
који минут пре поноћи.
Али најпре читамо његову последњу вољу
завештање благослова за наредну годину.
Последње одбројавање експлодира
усред сваке улице,
град је бојно поље у пламену
новогодишњу доноси измаглицу.
Погледи су нам пуни дима;
наздрављамо и пригрљујемо
тишину, гледајући старца како гори.
КРИПТОЈЕВРЕЈСКО РВАЊЕ СА ДНК
Под микроскопом моја крв је криптопејзаж.
Шифрована истина, скривена од погледа
сахрањена на обронцима Чимбораза
прерушена у генуфлекцију, коленo на камену.
Шифрована истина, скривена од погледа,
испод прве цркве, подигнуте 1534.
прерушена у генуфлекцију, коленo на камену
избрисани преци заведени у генима.
Прва црква је подигнута 1534.
Моја крв је криптопејзаж, запис у венама
избрисани преци заведени у генима
лице бичеваног урезано на моје.
Запис у венама, моја крв је криптопејзаж
својеврсна конвивенција: колонизатор и колонизовани,
лице бичеваног урезано на моје.
Моја крв, књига коју су желели да измене
својеврсна конвивенција: колонизатор и колонизовани.
Сахрањена на обронцима Чимбораза
моја крв, књига коју су желели да измене
под микроскопом она је криптопејзаж.
НА ПУТУ ЗА КОПЕНХАГЕН, У ЗОРУ
Одвраћајући ме од шпанског, француског, сваког језика
који сам знала, горостасни старац није престајао
да запиткује. У Путгартену је коначно отишао.
Од Хамбурга окружена странцима, остала сам сама
док се воз укрцавао на трајект, где беше последња станица
пре зоре. Вежбала сам свој језик
од Монпељеа, уста пуних безвредног ситниша,
али овај човек (у одрпаном капуту, са фесом, хладна погледа)
наставио је да пецка. Гледала сам кроз прозор,
челичећи лице, кривећи тело према семафору.
Ставио је руку у џеп и намрштила сам се.
Oдатле извади шаку бадема, држао ју је као ситниш.
Чујем мајчин глас, као шкрипање кочница.
Буди љубазна. Буди опрезна. Одмахујем главом. Убеђење расте.
Нисам гладна, лажем. Кажем то на три језика. Не.
Ја сам тинејџерка и његова шака на мом лицу одбацује моје не.
Клизимо ка Копенхагену. Не, не, не. Мој отпор расте
као писак воза. Нагињем трењу, шкрипи кочница.
ЛУПИТА ЕЈД ТАКЕР (Lupita Eyde-Tucker, 1971) рођена је у Њу Џерзију, САД. Одрастала је у Еквадору и САД. На Универзитету Флоридe завршила је креативно писање. Учесница је многих поетских фестивала и добитница више награда. Пише на енглеском и шпанском, и преводи са шпанског. Интернет страница: https://notenoughpoetry.com
СА ИЗДАНА АНДА: О ПОЕЗИЈИ ЛУПИТЕ ЕЈД ТАКЕР
Лупиту Ејд Такер упознао сам јуна 2024. године на Тразименском језеру у Италији, у оквиру књижевно-научног окупљања Poesiæuropa, које је организовао центар Spazio Humanities при Универзитету у Перуђи. Концепт сусрета је био занимљив: током недељу дана песници, писци и теоретичари из различитих крајева света (од Британске Колумбије до Тајвана), представљају своја излагања подељена у три шире тематске области: 1) текстуалност и технологија, 2) књижевност и научна фантастика и 3) писано стваралаштво између рата и мира. Моја презентација је том приликом била посвећена упечатљивим савременим песницима са јужнословенског простора, пре свега у оквирима већ истакнутих тема. Било ми је стало да покажем не само овдашњу разноврсност поетика, која би могла да буде за многе изненађујућа, него и агилан одговор књижевности на изазове савремености.[1] Обрадовало ме је то што сам осетио да је заиста постојала знатижеља и воља за продубљивањем сазнања, а помало ме је растужило нешто што сам већ добро знао – Италијанима, чак и онима који су изванредно образовани, Балкан се не налази у комшилуку, већ у неком сасвим забаченом крају света. Менталне мапе нису подударне са географијом и што пре то схватимо, ефикасније ћемо смањивати дистанце.
Али, кад је о томе већ реч, у глави су ми и могуће критике које се тичу ширег плана организовања оваквог догађаја. Они који су према књижевности неповерљиви дали би, вероватно, два коментара у односу на изложени концепт; најпре: избор тема није претерано оригиналан, а одмах затим и: какав је смисао оваквог окупљања на рајском месту у срцу Апенинског полуострва, док букте ратови у Украјини и на Блиском истоку? Свим душебрижним заједљивцима ваља одговорити да овде није реч о ескапизму, већ о врлини сусрета, која нам, упркос свеопштој убрзаности и илузији доступности, недостаје. Свака прилика за заједништво и размену, контакте који премошћавају, испуњава смислом и показује да овај и овакав свет ипак није још сасвим пропао.
Али, како ми ђаво не да мира, тако и сад готово да могу да чујем још један презрив глас о сопственој превеликој вери у књижевност. Прихватам оптужбе, то је моја темељна животна позиција, а под књижевношћу увек подразумевам радост различитости и то да, упркос, али и захваљујући њима, обогаћујемо сопствене светове, стичемо увиде који нас преображавају, развијамо емпатију, као и прецизност језичких одабира, неопходних за садржајну међуљудску размену. То све, нажалост, не подразумева оплемењивање људског бића, мада и даље у мени није угасла и та, старинска жеља да је нечији живот шаренији, смисленији, па и вреднији уз књижевност; али свестан сам – како из личног, тако и, још више, историјског искуства – да етика и књижевност нипошто не иду руку под руку. Спас, утеха и сазнање, чак и смисао – да, али оплемењивање (или, још горе, уздизање духа), тешко.
Не знам како би се Лупита изјаснила по овим питањима – да ли би јој била смешна или би им приступила са дирљивом озбиљношћу коју је показала читајући своје стихове – али сигуран сам да делимо веру у књижевност. То није само везано за утисак, већ и биографске околности, које упућују на вишеструке, инспиративне укрштаје. Рођена у Њу Џерзију, Лупита одраста између Еквадора и САД. Између Северне и Јужне Америке, нашла се још једна битна идентитетска одлика – сефардско, јеврејско порекло са мајчине стране, које је дуго било потискивано и скривано. О неочекиваној древности тог терета идентитета сведочи и једна од преведених песама Криптојеврејско рвање са ДНК, где се гени упризорују као „скривени пејзаж“ из кога се може ишчитати повест бега и сатирања. Ту се издвајају два, могуће недовољно позната, појма на која треба скренути пажњу. Први је конвивенција (Convivencia) и односи се на период релативне међуверске толеранције у средњовековној Шпанији, који је трајао све до масовног протеривања Јевреја 1492. године, а други је генуфлекција, типичан гест католичке побожности савијањем колена, који је израз крајње покорности и поштовања. Шифрована истина о којој Лупита пише, сахрањена је на обронцима Чимбораза, неактивном вулкану и највишој планини Еквадора, где се налази и најстарија еквадорска католичка црква Iglesia de La Balbanera, подигнута 1534. године. У песми пуној варирања, понављања стихова, који сопственом формом указују на међузависности и несмирености, Лупита преплиће простор и време, биолошко и културолошко, показујући како потиснутости могу да букну и одјекују.
О укрштају сфере природе и културе, пре свега у контексту дубоко личних и идентитетских питања, говори и песма Еукалиптус, по којој је назван цео рукопис из којег су одабране песме. Флорални мотиви везани су како за сферу простора, тако и порекло лирске јунакиње, посебно у односу на баку Абуелиту, која ће бити присутна, као хероина детињства, у још многим Лупитиним стиховима.
Песма Породични албум још непосредније показује везу између идеје породице, фемининог и сећања: уместо да одговара на низ (неизречених) питања, лирска јунакиња бива суочена са тим да су породични фото-албуми коришћени као хербаријуми, а да биље у њима, својим звучним склопом, изазива осећај изузетне блискости. Ова слика једноставне лепоте има снагу која је, верујем, још јача када се има у виду шири контекст о коме је било већ речи. Будући да ни у оригиналној верзији не постоји превод назива биљака са шпанског, то ни ја нисам учинио, са надом да ће овако представљен списак деловати препознатљиво, али и мистериозно подстицајно.
Управо се то може рећи и за песму Año viejo, која представља један необичан обичај који потиче из Еквадора. У питању је лутка, слична нама далеко познатијој пињати, која се пали последњег дана године, како би се, уништењем лоше среће одлазеће године, отворила нова шанса за нов почетак. Призори из Гвајакила, најнасељенијег еквадорског града, без знања о томе шта наслов песме заиста значи, могу бити сагледавани на различите начине и управо је та инспиративна неодређеност оно до чега ми је било стало.
Ипак, последња песма овог избора На путу за Копенхаген, у зору разликује се од осталих песама како по тону тако и по томе што доноси више питања него одговора. Ако би неко помислио да се заиста говори о једном путовању возом, тешко да би могао да објасни како су то повезани Путгартен, Хамбург, Монпеље и Копенхаген. Након претпоставке да су стихови секвенце свести, увезани трачци сећања, долази се до врхунца напетости у последњој строфи, где се приказује осећај угрожености и могућности ужасног насиља које остаје неименовано. Није, дакле, овде у фокусу тематизација трауме, него неодређеност која мами на нова читања и која упућује заправо на, види се уколико се вратимо на почетак песме, проблеме у комуникацији, са-одношењу са собом и са другим бићем, а следствено томе и са припадношћу у језику. Случајни сусрети, укључујући и оне који се, заправо, никад нису десили, као и посматрачка позиција присутна у (јавном) превозу, нису непознате теме светске књижевности – али Лупитина песма, провлачећи прогањајући осећај опасности, показује да и стрепња може имати поетско уточиште.
С обзиром на то да је Лупита не само песникиња која пише на енглеском и шпанском, већ је и преводилац, као и то да је овај избор први превод њене поезије – и сам гајим извесну стрепњу у односу на крајње резултате. Ипак, задовољство дељења и нада да ће oви стихови бити некоме занимљиви, показују ми да овај подухват није узалудан. Такође, треба споменути да је на нашем језику ово један од заиста ретких књижевних гласова везаних за Еквадор. Једини изузетак који ми тренутно пада на памет је Хорхе Икаса, чија су Индијанска поља, преведeна још шездесетих година. Нека овај мали прилог буде подстицај свим заинтересованима, а посебно колегама хиспанистима, да проуче и представе неистражена литерарна пространства.
Избор, превод са енглеског, белешка о аутору и пропратни текст
Урош Ђурковић
[1] Уз то, нисам могао да одолим да не споменем да је управо Растко Петровић боравио на Тразименском језеру и да Људи говоре, испод иберијске фасаде, крије управо тај простор. О овој теми која баца ново светло на Растково дело, писала је Санела Мушија – од срца препоручујем њена истраживања.