Милена Станојевић
НОЋ

 

Иван је опет прао јакну. То чини макар једном недељно. Кад год би прошао ходником стана до кухиње или тоалета, у нос му се увлачио мирис буђи из јакне. У стану нема влаге. Мора да је онда упија из зидова канцеларије. Да, нема другог начина, мора да је канцеларија, био је убеђен Иван. Зидови су стари, оронули и неокречени, зграда је из прошлог века. Колега са којим дели простор ниједном није устао да отвори прозор, то је чинио само Иван, и сва је срећа да је колеги било свеједно да ли је канцеларија пуна дима или је прозор широм отворен. Где год би оставио јакну, на чивилуку канцеларије, столици или ормару, чинило му се да мирис плесни надире кроз ходнике канцеларије и меша се са прашином са прљавих завеса и старих радних столова. Са тим мирисом он се буди и иде на спавање сваке ноћи. Постао је свеприсутан. Осећа га када легне на кауч при повратку са посла. Није ништа блажи док се држи за рукохват петнаестице. Успео је да му продре у ноздрве, изненада и нагло, док је отварао фрижидер у Лидлу кад је покушао да одмери буткицу пилета. Узима телефон и усредсређује се на тастатуру, куца брзо „како уклонити“ – претраживач му нуди најпре опцију „како уклонити подочњаке“, потом „како уклонити митисере“, затим „брадавице“, након куцања слова „б“ излази „како отклонити бубуљице“, па тек онда „како уклонити буђ“. Интернет је брз и претрага је плодна – коју да одабере? Обично она прва даје најбоља решења, али она нуди како да отклони буђ са зидова брзо и ефикасно. То му не треба. Његови зидови су свеже окречени, а стан редовно луфтиран. Отвара „како уклонити мирис влаге из одеће“. Прелети очима уводни део трагајући за конкретним решењем – неугодан мирис влаге уклониће сода бикарбона и лимун. Сутра ће је опет потопити – да, нема шта да чека. Као човек коме се управо посрећило, задовољно се смејуљи и одлаже телефон у џеп јакне. Баба са цегером управо му је узела последње пиле из фрижидера. Можда је и боље, ионако не памти када је спремао ручак; свратиће до Мека по два чизбургера.

            Иван је био на врхунцу умора, када га прену отегнут звук сирене.

            „Ало, бре, гледај где идеш!“, из аута који је нагло закочио провиривала је проседа глава средовечног мушкарца. Иван ништа не одговори, тело му се укопа на једној од белих трака пешачког прелаза и он, пустивши махнитог да прође, настави истим темпом. Неонска светла града узнемирише му сва чула. Скрену лево, у први подземни пролаз. Иако је био осветљен, доле му се учини још мрачније и бучније – хорда људи милела је без циља, лелек жене што проси мешао се са храпавим гласом гитаристе. Иван наби руке дубље у џепове, увуче главу у јакну. Пажњу му је заокупила жена која проси, и тада је угледа – усне је извила у полуосмех, а прљаву руку пружала напред док јој је дете силно вукло дојку. Пожеле да убрза, но корак му остаде уједначен и спор.

            Излазак на другу страну града донесе му тренутно олакшање. Настави низ Призренску улицу ка Зеленом венцу. Чекање петнаестице и суви мраз натераше га да се креће с краја на крај станице увукавши главу још дубље у јакну. Мерач температуре на суседној згради показивао је 5 степени, али је Иван осећао хладноћу која му је силно паралисала тело. Као да је температура дубоко у минусу, помислио је и убразао ход по станици колико је могао како би се загрејао.

           

            Кад уђе у стан, одмах се спусти на кауч и остаде у тишини лежећи на леђима неко време. Пре спавања невољно прогута зонадин и по броју преосталих таблета закључи да треба да се јави свом лекару.

            Те ноћи опет је уснио сан: он хода пољаном, литице голе планине су стрме. У даљини подно планине види своје чизме. Приближава им се, све брже. Када дође, чизама нема. Панично их тражи. Буди се. Устаје по још једно ћебе. Осећај хладноће помало се умањио. Када је јакну извукао из воде, удахнуо је мирис свежине. Иван је био видно расположен. Окачио ју је на терасу да се суши.

 

            И овог петка Иван реши да не попије зонадин.

            По навици му рука крену ка бифеу. Устукну, као да су му прсти склизнули на врелу ринглу. На ободима је прашина.

            „Како се, који ђаво, накупило оволико за само два дана?“, помисли узнемирено и без одлагања натопи још једном крпу средством за рибање. Темељно обриса дрвену храпаву површину стола, а потом још темељније ручке и ободе бифеа. Затим помери велику велику вазу иза које је била урамљена очева слика и изгланца је до перфекције. Настала је пре неколико месеци, у периоду очевог боравка у дому, мало пре него што је рак јетре узео маха. Загледао се у очеву стиснуту вилицу и усне снажно приљубљене једна уз другу, и то је уосталом био израз лица којим га је отац увек дочекивао.

            Једино је изгледало да се отац радује када би му у посету дошла Смиљка са којом је живео док није пристао да се пресели код Ивана у стан. Пре него што је одлучио да оца смести у дом, Иван је покушао да објасни медицинској сестри коју је ангажовао колико је важно држати га на оку све време:

            – И ваш одлазак до таоалета… тад он, знате, може да… да се домогне алкохола. Не знам ко му доноси… можда овај горе са трећег спрата… Затекао сам га једном на вратима када сам се враћао са посла.

            После дуже паузе изустио је љутито:

– Знате, причаће вам како је имао тежак живот…

Хтео је да дода и како отац зна да добије оно што жели и како је претходну медицинску радницу убедио да му да гутљај; хтео је да је замоли да буде опрезна, да не наседа на његове приче о животу на селу, али је оћутао и додао више за себе:

            – Ако је неко имао тежак живот, то је била мајка…

            Супротно оцу, мајка је Ивана у Дому „Чуруг“ чекала увек насмејана, иако је тај осмех био туп. Не сећа се тачно када је преминула, можда је то било пре две, а можда и пре три године. Зна са поузданошћу да је била дуга и јака зима, температура се спустила до двадесет степени испод нуле и село држала у минусу данима. Због јаког мраза свега је двадесетак људи било на сахрани. Њене две сестре су га непрестано грлиле. Сећа се како је оцу рука остала да виси у ваздуху када је покушао да се поздрави са њима; обе су као по команди окренуле главе на другу страну. У колони иза сандука ишао је Иван и у поворци мислио о утакмици коју је требало да играју те вечери Ливерпул и Манчестер. Испред њега, сам, ишао је отац придржавајући се за трактор који је превозио сандук на сеоско гробље. Мрмљао је нешто за себе док му се глава неконтролисано клатила. Kада је пао, први му је притекао комшија. Иван је помислио да би требало да му приђе, али је жеља да оца остави ту на леденој земљи потиснула осећај пристојности. Осетио је, на трен, надмоћ над њим.

            – Иване, дедер овамо, паде човек!

            Трактор је наставио неопрезно да се креће по леду, док је Иван неко време посматрао комшију како покушава да га придигне. Жена која је носила панаију је вриснула. Поворка сачињена од сељана је наставила тихо мицање по промрзлој земљи, не придајући значаја овој сцени и желећи да се спровод што пре заврши. Када је Иван пришао, ухватио га је под мишку. Капут му је био стар и изношен и смрдео је на ракију. Пожелео је да га остави ту на ледини, али га придиже док је он кркљао.

            Када је промрзли грумен земље бацио у раку и када су гробари наставили да строваљују земљу надоле, први пут тога дана осети да му на јагодице падају трепавице отежале од леда. Мраз је стезао још јаче.

            Кроз одшкринут прозор допирала је отегнута вриска неког тинејџера из локалног дечјег парка.

            – Е тако. Сад је гланц.

            Удаљио се на метар од бифеа и задовољно је посматрао блиставу радну површину и ручке како се цакле. За сваки случај напрска још једном и снажним кружним покретима истрља сто и бифе. Отворио га је и уобичајено сипао вотку. Ноћ је била пријатна са доста ветра. Бука пубертетлија испред зграде се полако стишавала.

            У собу се увлачила распомамљена кошава. На трен само, Ивана обузе паника, а онда се сети да сутра не ради. Нема раног устајања. Напрегнутост његових мишића напрасно попусти после ове сироте мисли. Она увек стеже и попушта наизменично, с тим што са њом добро стоји петком увече. Тада је најопуштенији.

            Кошава је однекуда доносила мирис тек опраног веша који је убрзо сменио канализациони смрад. Иван се усиљено намршти. Протрља врат, узе још један гутљај вотке; осети олакшање.

            На радном столу је засветлео телефон. Ана, опет.

            – Ево, таман сам легао – одговара јој. Поново ју је слагао. Не зна зашто, али Иван не воли да се дописује.

            Та жена је упорна, али Ивану није до било какве везе. Одржава контакт са њом више од два месеца. Још се ниједном нису видели. Мрзи га да излази из стана. Ани као да то не смета. Увек је расположена за дописивање. Никад га ништа не пита. Не прави сцене и не диже тензију. То му одговара. Има утисак да би Ана дошла до њега, али никад је није позвао. Не памти кад је имао било какве госте.

            Чуо је туп ударац контејнера у метални део камиона и отегнути звиждук комуналца. То је знак да је тачно 03.40 и да је контејнер испражњен. Иван још једном нали вотку. Неподношљив, овог пута неодређен смрад, допирао је до његових ноздрва. Приђе ормару, из њега извуче очев капут и згужваног га убаци у црну кесу са остатком очевих ствари које више ником не требају.

            Након што се кроз спуштене ролетне провукла прва јутарња светлост, Иван испружи згрчене ноге, скиде знојаву мајицу, обуче другу и – заспа.