Јованка Николић
УСПРАВНО: СМРТ

 

КО СЕ УБИО У МОМ КУПАТИЛУ

Нади се убила кћи.
Кад год уђем у купатило
виси са плафона –
некад јој се ноге
трзну испред бојлера,
некад лупкају
врховима прстију о каду,
а некад кркља
без одраза пред огледалом
мојим рукама:
– Гушицу, гушицу, другарицу…
И руке ми крену
у самодављење.
Кад се очи исколаче,
двадесетшест других
Надиних мртвих кћери,
оних које нису стигле ни да поживе
просуте из утробе насилно
како су и ушле,
хорски завриште:
– Не волимо гушице,
жељне смо топле утробице!
Онда сузе падају на стомак
и бивају жеравице.
Пустим воду да тече
и све Надине кћери
сперу жива лица
и постану напокон мртве.
Мртваче до поновног
уласка у купатило.

 

УТИЦАЈ ЈУ ХУА

Када сам први пут продала крв
беше то за јувитану
и неразградиве пелене,
а потом су се ређала шибицарења
банака где белу куглицу
увек погрешно видех.
Но, крви је било доста
и још увек је била на цени.
Док сам мирила
рачуне и гладне стомаке,
превидела сам кожу
сопствену.
Набирана на шиљак безброј пута,
бушена је наизглед неприметно.
Сад сам решето
и крв пиша са свих страна,
али од седих не откупљују више.
Кости,
кости за сада не дирам.
Чувам их за кирију
уздрхталој тополи
кад јој дође ред
пред стругаром.

ЛИПОВИ ОЦИ

Оци
чији се синови не поженише
саде воћке призивајући пород.
Кад се воћкама
почну сушити гране
и кврчити лишће
немирни оци
посаде липу чекајући
да им двориште замирише
опојно попут младости.
Очајни оци
утискују палац у кору
мислећи да брзају цват
но лишће бесцветно шуми
више десетлећа.
На липу слећу кћери-птице.
Окорела ушна ледина прастарих отаца
не чује да цвркут туђе среће
већ мирише на липов цвет.

ПОМОР
Моји снови су неоправдано
превидели помор.
Корачао сам блатњавом обалом,
срнећа угинула дивљач
у зенице се урезивала,
мислио сам заувек.
Ноћу би, ипак,
на сан дошла потезања,
клокотања и сркања
јечмене насладе
коју сам ономад изгнао
у крдо свиња
да с брега погине.
У сну би вериге
нестргнуте биле
и савијале би ме у кајање и жал
због зависничке природе
која се под склопљеним капцима
нановорађала.
Зором бих сан трезнио
шумом, пољем, реком,
и сурокликтањем.
И очима помрлих срна
стаклено отвореним.
Са сузом у измаглици,
залеђеном.

 

НЕБО СА ОБЛАЧКОМ

Пиревину из суве земље
не чупај!
Увек остану ризоми
који наоблаче чело.
С коровом се мора
опрезно.
И њивски попонац процвета
на туђим леђима.
Да то не буду твоја леђа
научи штогод
о границама
или ратарству, свеједно.
Или имај крај срца биће
које ће ти рећи
која чеона бора је вишак
и прети да небо наоблачи
више но што један август
може поднети.

 

УСПРАВНО: СМРТ

С неба мом оцу
падају врапци у димњак
замандаљену тамницу.
Отац решава укрштене речи-
усправно: ономатопеја цвркута,
хоризонтално: катран или тар.
До четврте укрштенице
цвркут замукне.
Пету решава ослушкујући.
Пре но што начне шесту
мој добри отац
рукавицама вади
гараве мртве врапце,
срећан јер је сачувао
белину својих одаја.