Драшко Милетић
ЧИГРА

 

VII

 

Наредног јутра човек је отишао на градилиште и ту провео читав дан. У неком тренутку, грло је почело да га пече. Бука градилишта чинила је своје. Титраји човекових гласних жица постали су болни и он је уста отварао тек да би изговорио какву микроименицу, сув придев и једноруки глагол, кратку реченицу која је имала инжењерску директност, сажетост и тачност. Ипак, и поред свега тога, дводневна промуклост, као и толико пута раније, била је извесна. Другим речима казано: човек ће више говорити упирањем прста и показивањем него сопственим гласом.

При повратку кући, човек је застао на улици. Поглед му се био зауставио на сивом металном контејнеру за ђубре. Kонтејнер је био отворен и није био пун. Околне куће су ту бацале смеће а пошто њих није било много, контејнер је пражњен три пута месечно.

На његову дршку била је окачена полупровидна кеса с корицама хлеба, све оно у шта нечији зуби, изгледа, одавно нису смели. С предње стране, око самог контејнера, била је расута ислужена одећа: две фланелске кошуље, једне фармерке и видно похабан црни вунени капут којем је недостајало средње дугме.

Поред контејнера била је млечнобела пластична кеса. На кесу је слетела врана, кљуном зграбила плен и канџама десне ноге једним потезом пробушила кесу. Затим ју је вештим покретом главе распарала и врхом кљуна зграбила остатак нагризене погачице. Kоракнула је у страну и плен је прогутала готово у истом залогају. Осећала се суверено, без имало бојазни да ће јој окупљени и огладнели голубови покварити ужитак.

Дошавши кући, човек се свукао, све ставио у машину, укључио је и отишао да вечера. Пред починак је простро рубље у дворишту, остао ту неколико минута и сетио се недавног сна о граду оствареном у нули и непрегледном мноштву оглоданих људских костију.

Легао је касније него обично. Током ноћи се није будио. Сневао је изузетно густо и велико је питање да ли ће се ичега од сна наредног јутра моћи сетити.

У близини Волгине улице становао је и професор историје, Доротеј Симоновић, медијевалиста, доктор наука са Сорбоне, који је недавно послом био у Паризу. Наиме, поред редовних универзитетских предавања, као стручњак, повремено је радио за чувену аукцијску кућу Друо. Најновији повод била је продаја зидне таписерије из позног XVI века. На таписерији, у првом плану, био је исткан скуп велможа који су окружили раба божјег. У позадини су се јасно виделе војске спремне за Велики бој. Укратко речено: српски патријарх, Спиридон, благосиљао је књегињу Милицу. Жене унаоколо су углавном биле смиреног израза лица, док су мушкарци, сви до једног, били избезумљени доласком слонова, величином и невиђеном моћи тих животиња, горостаса које су први пут у животу видели.

На Османлије, који их јашу – а на сваком слону су биле корпе с четири ратника, за сваку страну света по један – велможе нису ни обраћали пажњу.

Помоћ анђела истребљивача (а чак двојица су исткана с десне стране те позамашне зидне таписерије) била је прилично минорна. Урлик десетина сурли ништио је плаветни свод, као од шале. Горње је, чини се, неповратно било оглувело. Постало бескорисно.

Прича каже и то да ондашњи Срби јесу имали спремне здухаче, те васколике заштитнике од ветрова и олуја, од Ђавла и демона, од млитаве историје и зарђале прангије, од свега и свачега, али се, без даљег, морао узети у обзир и онај случај: Био један Цеклињанин здухач, па га побиједили други здухачи, те је морао да умре и ето умре.

Доротејево вештачење таписерије односило се на присуство слонова, на дилему: да ли је тих громадних житовиња уопште на мегдану било, или се радило о уметничкој машти ткача, о субјективизму барока?

Kао медијевалиста, Доротеј Симоновић дилему је решио на врло једноставан начин: држао се тактике којом су се Османлије у боју служили, тактике Младог месеца, која непријатељу сече крила и затим немилосрдно удара по центру, тактике која би се, будимо разумни, показала сасвим излишном да је десетине слонова било на окупу.

Уз то, никакве кљове, до дана-данашњег, на Kосову пољу никад нису пронађене, а бар један слон би подлегао српском оружју, каквом одважном копљу у око заривеном. Такође, хитна медицинска помоћ није забележила смрскане људе, а таквих би било на све стране, да су слонови кренули у јуриш.

Уосталом, крунски доказ против слонова налази се у обичној филолошкој истини: сви словенски језици некада су користили истоветну кратку реч за животиње које нису припадале њиховом поднебљу, „слон“. На галским језицима, пак, слон значи „нос“. Фински народи слона зову „норсу“. Даља обрада, некако природно, наводи на то да „слина“ и „слон“ имају исту етимологију и стога се тешко може и сме прихватити да било шта од то двоје буде проглашено чињеницом Kосовског боја.

Такође, султан Мурат Први био је познат под надимком Праведни, и као такав сигурно не би дозволио слонове на мегдану. Помоћ било које звери била је забрањена. Витешка времена су тако тражила. У стварима крви и смрти водило се рачуна о части. Ударало се на себи равног. Титуле су поштоване и није смело да се деси да обичан витез дође главе цару, или султану, вођи силе непрегледне. Отуда на Милоша Обилића треба гледати као на спретног, срећног и храброг, али, по ондашњим мерама и мерилима, не баш часног човека.

Међутим, султановом погибијом придев Праведни је укинут, па су и Османлије под ноге бацили мерила. Има тих тренутака у повести када безобзирни окрет ништи традицију, када наследник престола вређа крв, чини незамисливо. Тако је и кнез Лазар завршио везан, био одведен пред црноглавог Бајазита и на пању погубљен.

Но, и поред разних одступања од правила, оно што је уследило јесте пун вазални однос у који је Србија била бачена. Попуна харема, данак у летини и онај у крви – трајали су толико дуго да човек понекад помисли да, ето, никад нису ни престали. То се најбоље види у понашању људи, у нашим манама, у немоћи да се здравом разуму приволимо, да се рђавог манемо.

Прича за себе је и настанак таписерије: узме ли се у обзир време њене творбе, стил позног XVI века, предњи и задњи план неодвојиви, изражајност лица и став костију, обиље флоралних детаља, платно без латинских потписа, или цитата, без застава правоверних хришћана, узме ли се све то у обзир, могло би се комотно рећи да је таписерија дело каквог вештопрстог седмогодишњег Таџика, или Белуџа, Паштуна или, можда, Хазара, јер толико ситан бод могла је начинити искључиво дечја рука. Укратко говорено: пре ће бити да је таписерија чин Средњег истока него какве познате фландријске ткачнице, а пошто се ради о почетку барока, ратне теме су представљане додавањем свакојаких митолошких и хибридних бића: крилатих бестелесних керуба, белосјајних једнорога, или мишићавог младог Зефируса. Ипак, говоримо о уметничком раздобљу очитог претеривања, кинђурења и цифрања. Сходно томе, не треба уопште да чуди што је на дотичну таписерију уметнуто, другим речима: подваљено, и неколико азијских животињских грдосија. Изгледа да је небесно-анимална компарсерија била неизбежна.

Могући наручилац таписерије – руски двор. А повод – рођендан Ивана Грозног. Може бити да се његов лични секретар, рецимо, наслонио на српски ген у лози узвишеног, на цареву бабу, племкињу Ану Јакшић, и заискао сижејно веома пробрану таписерију.

Kаснија судбина таписерије, иако за то нема никаквих поткрепљујућих писаних доказа – а усмена предања знају да претерају и стога се не узимају као поуздан извор и средство историографије – дакле, каснија судбина таписерије, врло вероватно, припада непорецивој освајачкој фабули: пљачки. Наиме, убрзо након смрти Ивана Грозног, Руско царство је напала оснажена, осветнички настројена и изузетно љутита Пољска, отимајући све редом на шта је наишла. Следеће одредиште таписерије била је пољска престоница, Kраков, и на крају, под неразјашњеним околностима – Париз.

Међутим, једнако замамна јесте и прича о томе да је таписерију, чак серију таписерија, наручио француски краљ, Анри Трећи, поводом два столећа од Великог боја у ком су се Османлије повукли с бојишта, па су хришћани (додуше, готово сви мртви, или сакати) били уважени као победници. Западна Европа поуздала се у речи својих мотрилаца, поверљивих људи који су се на лицу места осведочили у исход битке и свој утисак, брже-боље, саопштили својим суверенима.

Уколико се ова околност узме у обзир, онда је наручилац таписерије био француски двор, а по неким накнадним сведочењима таписерија је требало да краси личне одаје моћне Kатарине Медичи, краљице-мајке… али Луцифер је умешао своје прсте, па је војвоткиња од Оверња умрла пре важне облетнице, пре но што јој је таписерија била испоручена.

Ипак, ради веродостојности, треба нагласити да је уображена и усплахирена Европа пренебрегла факат да се Бајазит морао хитно вратити у Цариград не би ли осигурао примогенитуром дат престо. Не би ли на трону заменио распореног оца, султана Мурата. Није се ту радило о бежању, о поразу Османлија, већ о хитности наследне работе. Све друго је историја.

Прича каже и то да се почетком лета 2020. поменута таписерија нашла на Друоовој аукцији у Паризу. Цена и купац фиктивне хришћанске победе нису познати. Нити је то битно.

У опису таписерије стајало је ово, од речи до речи: IMPORTANTE TAPISSERIE, au premier plan, le patriarche Spiridon bénit la Princesse Milica avec à ses côtés ses deux fils dont le Prince Stefan, en présence du Chevalier serbe Milos Obilic et des familles seigneuriales de Bosnie. Dans le fond, à gauche, l’importante armée turque avant la bataille. A droite, la même armée turque défaite, aprés la bataille, avec le secours des anges exterminateurs, et la dépouille du Sultan Murat. Fin du XVI° siècle 333 x 516 cm La Bataille de Poljé au Kosovo, fut la plus importante bataille de l’histoire serbe et de l’Europe médiévale, car elle marqua la fin de l’àge d’or de la Serbie médiévale ainsi que l’occupation des Turcs sur toute l’Europe du Sud. Elle se déroula le 28 juin 1389, jour de la saint Guy. Toutes les cours d’Europe y avaient envoyé des observateurs pour être informées du résultat de cette bataille. Côté turc sous le commandant du Sultan Murat, 40 000 hommes divisés en trois armées, au centre l’armée de Murat, à droite celle de Bayezid et à gauche les troupes de Jakub. En face les armées serbes commandées par le prince Lazare qui étaient composées d’environ 20 000 hommes, avec au centre l’armée de Lazare, à droite celle de Vuk Brankovic, et à gauche les troupes du général Vlatko Vukovic accompagnées des plus grandes familles de seigneurs de Bosnie. D’ailleurs, seul le roi de Bosnie Tvrtko Ier avait envoyé des troupes pour combattre les Turcs: ni les Hongrois, ni les Bulgares, ni les Allemands, ni même les Valaques ou les Albanais ne s’en étaient préoccupés. En fait, les Hongrois auraient pu participer à cette bataille, mais ils furent assurément refroidis par les conquêtes récentes de Lazare sur leurs terres. Au cours de la bataille, le Prince Lazare fut décapité, quant au Sultan Murat, il fut lui aussi tué par le chevalier serbe Milos Obiliç (fondateur de l’Ordre du Dragon). La mort du Sultan fit sonner comme la retraite des turcs ottomans, mais Bayezid, en fait, rentra victorieux en Asie Mineure, l’actuelle Turqie.[*]

 

 

Одломак из романа у рукопису Чигра

[*] ЗНАЧАЈНА ТАПИСЕРИЈА, у првом плану патријарх Спиридон благосиља кнегињу Милицу и њена два сина, укључујући и деспота Стефана, у присуству српског витеза Милоша Обилића и босанских племићких породица. У позадини, лево, велика турска војска пре битке. Са десне стране, иста та поражена турска војска, после битке, поражена уз помоћ анђела истребљивача, посматра остатке султана Мурата. Kрај XVI века, димензије: 333 x 516 cm. Битка на Kосову пољу била је најважнија битка у српској историји и ондашњој средњовековној Европи, јер је означила не само крај златног доба средњовековне Србије, него и окупацију читаве јужне Европе од стране Турака. Битка се догодила 28. јуна 1389, на дан Светог Гаја. Сви дворови Европе послали су тамо посматраче да би били обавештени о исходу ове битке. На турској страни, под заповедником султана Мурата, четрдесет хиљада људи било је подељено у три војске, у центру је била војска Муратова, с десне стране – Бајазитова, а са леве – Јакубове трупе. Насупрот њима била је српска војска којом је командовао кнез Лазар, а која се састојала од око двадесет хиљада људи. Лазарове трупе биле су у центру, велможа Вук Бранковић био је с десне стране и трупе војсковође Влатка Вуковића с леве, у пратњи највећих породица господара Босне. Штавише, само је краљ Босне, Твртко I, послао трупе да се боре против Турака: то није бринуло ни Мађаре, ни Бугаре, ни Немце, па чак ни Влахе или Албанце. У ствари, Мађари су могли да учествују у овој бици, али су их несумњиво одвратила недавна освајања Лазара над њиховим земљама. Током битке, кнезу Лазару је одсечена глава, док је султан Мурат био распорен, убио га је српски витез Милош Обилић (оснивач Змајевог реда). Смрт султана звучала је као повлачење османских Турака, али се Бајазит, заправо, вратио у Малу Азију, данашњу Турску, као победник.