Александра Жежељ Коцић
ПУТ ЈЕ КРИВУДАВ И ТУ НЕМА ПОМОЋИ

 

Филип Грујић: И онда опет, из почетка

BOOKA, Београд, 2023.

 

Егзотика доживљеног је важан књижевни стимуланс.

Сергеј Довлатов, Занат

 

„Језик критике има амбицију да претвори у прави посед тај клизави ослонац који књижевност даје нашем искуству”.[1] Овим се погледом Мерло-Понтија руководим у осврту на нови роман Филипа Грујића, И онда опет, из почетка (2023), јер, осим што по природи ствари представља избор и политички чин премрежен личним асоцијацијама, критика је умногоме немоћна пред књижевним делом, које, додуше, ни само не претендује на свеобухватност у било ком смислу.

Већ од првог романа Блудни дани куратог Џонија (2017), препознате су нити које овог прозног писца и драматурга спајају са Тиквама Драгослава Михаиловића и ликом Гвоздена Миодрага Миће Поповића (Биљана Србљановић). Са романом Подстанар (2020), Грујић постаје писац who’s come to stay, док са романом о којем овде говоримо недвосмислено потврђује свој приповедачки дар, продубљујући захват како на плану романескне структуре, тако и на нивоу тематско-мотивских комплекса.

У тренутку када објављује свој други роман, Филип Грујић има година колико и Ернест Хемингвеј када излази његова збирка прича У наше време (1924), или, рецимо, Норман Мајлер када је штампан роман Голи и мртви (1948). Данас, Филип Грујић има година колико Ф. Скот Фицџералд када излази Велики Гетсби (1925). Не бих се бавила бројкама, да не уочавам потребу шире читалачке јавности да Филипа Грујића смести у калуп тзв. миленијалаца, као што су критичари генерацији америчких писаца с почетка прошлог века залепили етикету ’изгубљене генерације’. Да ли ће писац постати део елиотовске књижевне традиције, чини ми се, није у нарочитој вези са његовим старосним добом. Тако, роман И онда опет, из почетка ничим не одаје писмо представника некакве инстант-генерације која не уважава уметност ранијих времена, која дане троши на друштвеним мрежама, несвесна себе или прошлости своје породице, окружења и земље.[2] Напротив. Ова стилски и приповедачки успела књига дело је писца који је сасвим случајно (не више тако) млад, па још увек мора да се бори за место под нашим књижевним небом. С друге стране, сâм Грујић неретко наглашава ограниченост сопственог младићког искуства, као да осећа да је писањем своје ’недовољно’ искуство превазишао. Наиме, прозни писац је „пријатан лажов који измишља из сопственог знања или знања других људи, и ствара најистинитију могућу истину”[3]. Испричана прича мора бити „уверљивија од стварности како би постала део читаочевог искуства и сећања”[4]. Стога, за читаоца је мање важно да ли је и у којој мери роман И онда опет, из почетка аутофикција. Осим начина на који нам се прича обраћа, важно је и то што су јунаци Филипа Грујића уверљиви ликови који јако личе на људе којима смо окружени и са којима живимо. Ионако, све добре књиге су „истинитије од стварних догађаја”[5].

Роман И онда опет, из почетка има традиционалистичку структуру: подељен је на делове и поглавља који носе прецизне, премда метафоричке, наслове. Могао би се окарактерисати као bildungsroman, роман касне адолесценције; породични роман, с обзиром на то да се око главног јунака плете мрежа замршених и унакрсно постављених породичних односа; али, пре свега, љубавни роман, имајући у виду то да се његова жудња за искреном комуникацијом темељи на унутрашњој потреби да схвати шта љубав представља. Грујић подвлачи разлику између „допуштања топлине” и циничне деструктивности љубави. Питања која неименовани јунак себи хајдегеровски и без престанка поставља у Подстанару, сада постају питања на која јунак Андреј Брстина и даље нема одговор. Али не зато што је збуњен или неспособан да схвати суштину (да ли живота?) – већ зато што љубав упорно остаје замагљена појава, упркос свима и свему. У том смислу, Филип Грујић је близак приповедачкој поетици кратких прича Михајла Пантића, можда највише збиркама Када ме угледа оно што тражим (2017) и Ниједна од седам (2022), у којима се такође тематизују страхови, очај, патња, тзв. случајност, навика, изгубљени животи, и чињеница да „разлози ништа не објашњавају”[6]. Пантићеви јунаци, често старији од Андреја, младића у касним двадесетим, такође не знају „зашто се заљубљујемо баш у тог и тог, а не у неког другог […] Шта се све мора десити да би се у човековим мислима и чулима пробудио такав осећај, шта се у том часу и због чега збива са нашим телом, који се процеси одвијају изван нашег свесног, и све тако редом”[7]. Шта год да раде или мисле, шта год им се дешава, јунаци Филипа Грујића непрестано размишљају о љубави: „Али каква је то љубав? Да ли је то љубав човека према другом човеку или љубав према времену проведеном заједно? Да ли такву љубав осећају и даље моји родитељи једно према другом, упркос свему”?[8] У колоплету брига и емоција, навике и досаде свакодневног живота, жеља и разних осујећења, Грујићеви јунаци хоће да знају како ствари стоје, хоће да причају приче које пристају лицима које посматрају, али им се увек испречи ’живот’.

Писац романа И онда опет, из почетка разуме да „речи не могу никад да искажу то што је неко видео и осетио. Преимућство поетске слике је у томе што она чува то неизрециво”[9]. Можда је главни разлог допадљивости и реалистичности његове књиге управо у ауторовој вештини креирања упечатљивих, често филмичних, слика. Једном таквом сликом роман и почиње – разуме се комичном, јер хумор је довољно субверзиван да омогући прихватање смртности и победу страха од смрти: ковчег прадеде Лазе се неспретно заглавио и не може да се избаци из куће кроз ходник, већ мора кроз прозор, те деда Милан, отац Ненад и остали призивају Маратонце. Занимљиво је да књига Наши (1983) Сергеја Довлатова почиње описом његовог прадеде Мојсија и деде Исака.[10] У тренутку када промишља свој приповедачки поступак, Андреј се, не случајно, сећа Довлатовљевог ’једноставног’ увођења ликова.[11]

Грујић је, пре свега, посматрач, један од оних писаца који непрестано гледају, увиђају и виде: „Гледао сам их; пријала ми је улога посматрача”[12]. Зато се читаоцу урезују у памћење многе сцене и слике из романа – разлог бабине девијације носа, начин на који девојка Нађа једе, многи ритуали сахране оца једног од најбољих пријатеља, пузање пијаног човека пред полицајцима, чоколадни прелив преко целе мекике као израз слободе, поглед са врха планине. Слика која се речима ствара убедљивија је од речи:

„Уочио сам једну велику терасу на врху зграде прекопута Даркове. Тамо живе неки људи и узгајају неке биљке. То је све што могу да проценим одавде. Заливају их и окрећу према сунцу, три пута недељно.

То је посвећеност.“[13]

*

„Пратио сам једну птицу како лети од Бранковог моста све до Колоса и онда сам је изгубио. Очекивао сам да ће се нешто десити с њом, кад сам је већ толико пратио, али схватио сам да превише читам романе и да ће она, једноставно, одлетети.“[14]

*

„Желим да посматрам кућу као сваку другу – ролетне, прозори, таванице, носећи стубови које никад не рушиш, осим ако ти их неко други не сруши, квадратни метри које попуњаваш намештајем, играчкама, књигама, цевима. […] Али док гледам дедину кућу, с којом он сад има везе колико и ја с Непалом, не видим канализационе цеви, не видим папирологију, не видим, да будем искрен, ни деду. Само осећам, ову кућу треба другачије да посматрам, јер да нема те куће, не би било ни мене.“[15]

То што је прича омеђена топонимима и јасним просторно-временским оквиром не умањује свевременост и универзалност романа И онда опет, из почетка, вођеног ауторовом главном преокупацијом – да ли је и у којој мери наш ’привремени боравак’ испуњен љубављу и срећом. Сјајни одломак који следи искупљује немаштовитост управо изнетог клишеа:

„Одувек сам волео тај поглед: кућица поред самог пута и у дворишту две столице и дрвени сто с којег је жена склањала тањире. Старији човек изашао је из куће и погледао на пут.

Да ли је њему тај поглед досадио?

Да ли му је досадила жена с којом је провео живот?

Колико се само надам да није, чини ми се да све наде полажем у њега. Ако је он срећан, ако њему поглед није досадио и ако жену с којом је провео живот није замрзео читавим бићем – има наде за све.

Довољно је.“[16] (подв. А. Ж. К.)

Филип Грујић слути да свет, ионако, „постоји само у причи”[17]. Управо због тога што је сваки појединачни живот бесмислен уколико није испричан, аутор романа И онда опет, из почетка прича причу у првом лицу из које настаје читав низ других прича, које све заједно постају „наше“ приче, које као да говоре управо нама и о нама, класичним прозним пасажима, драмским дијалозима, асоцијативном ретроспекцијом и повременим устрепталим монологом тока свести. Наш писац има неутољену потребу да се сећа и памти, посматра и пише, дише и живи, невољан и неспособан да заборави прошлост која је неповратно обликовала његову садашњост и будућност. У вези с тим, важна је метафорика глади и мотив сталне селидбе главног јунака. Његова потрага за домом или градом, то трагање за смислом, сигурношћу и припадањем, у основи чува прустовски интонирано сећање о којем изнова, међу осталима, говори и Бора Ћосић.[18] Када Андреј помисли „Пут је кривудав и ту нема помоћи”[19] – јасно је да на уму нема само пејзаж Црне Горе и Босне у којем се обрео с оцем, већ живот препун скокова и падова, одлазака и долазака, раскида и/или смрти. У шуми или башти, кући или стану, напољу или унутра, Грујићеви јунаци маштају о новим, наново исписаним, приликама: „Опет, увек, могућност! Због ње се сања, због ње се живи”[20].

Да се вратим на Мерло-Понтија с почетка: књижевност критици не пружа сигурни ослонац јер ни сама то није. Толико тога о књизи И онда опет, из почетка овде није поменуто: како Андреј Ивану пред пут у Шведску поклања Дневник једног номада (младићи моје генерације поклањали су једни другима за рођендан Блудног сина, ваљда због сугестивног наслова који, узгред, нема исту конотацију у оригиналу); како је лик оца постао белоглави суп међу тропским птицама; ко је све и зашто дисао, уздисао и остајао без ваздуха; како заљубљеност личи на лудило; како су системи било које врсте, у које спада и породица, немилосрдно формативни и кад не желе то да буду; како је све хладније што си ближи сунцу; како све остаје исто и када нисмо ту; како и чега се људи боје, зашто брину и лажу; шта значи камповање без хлада; у којим ситуацијама главни јунак користи синтагме ’из почетка’ или ’изнова и изнова’; какве везе са Филипом/Андрејем имају Кнаусгор, Остер, Селин или Сингер. Није можда ни важно. Ионако ће, сигурна сам, бити других читања трећег романа Филипа Грујића. Оно што, ипак, јесте важно јесу две ствари за које се Андреј коначно опредељује да би могао заувек да ради: „Заљубљивање као физичка активност, и писање, као покушај чувања живота”.[21] Роман који човеково постојање своди на ове две симболичке штаке, баш овако дефинисане, свакако треба прочитати.

 

 

[1] Moris Merlo-Ponti, Sezanova sumnja: Oko i Duh i drugi ogledi o umetnosti, prev. Milica Stojković, Beograd, Službeni glasnik, 2016, 123.

[2] Филип Грујић је уверен да је свет без људи неподношљив, и да дигитално није довољно за постојање, Digitalni forum – Sarajevo Fest, 2021.

[3] Ernest Hemingway, Ed. Patrick Hemingway, True at First Light, London, Arrow Books, 2004, 84.

[4] Ernest Hemingway, Ed. Larry W. Phillips, On Writing, New York, Scribner, 2004, 5.

[5] Исто, 3.

[6] Mihajlo Pantić, Nijedna od sedam Beograd, Arhipelag, 2022, 115.

[7] Исто, 15.

[8] Filip Grujić, I onda opet, iz početka, Beograd, BOOKA, 2023, 39.

[9] Čarls Simić, Fabrika siročadi (eseji i sećanja), prev. Vesna i Draško Roganović. Beograd: Paideia, 1999, 56.

[10] Сергеј Довлатов, Наши, прев. Наталија Ненезић, Београд, ЛОМ, 2018, 7.

[11] Filip Grujić, op. cit., 57–58.

[12] Исто, 72. У једном од интервјуа, Филип Грујић каже да је „воајеризам укорењен у човеку”, и да се ту ради о „тешком огољавању”.

[13] Исто, 51.

[14] Исто, 176.

[15] Исто, 294.

[16] Исто, 157.

[17] Mihajlo Pantić, op. cit., 104.

[18] „Ко зна зашто сам скупио толико комадића овог разломљеног времена којег више нема, а када те комадиће покушао сам још једанпут да поређам, учинило ми се да много тога недостаје. […] Зато мислим да ово може врло добро поучити, да свачији живот, осмотрен из неке удаљености, испостави се као овакав један невелики скуп ствари, распакованих, после сеобе” (Ćosić, Bora. Nulta zemlja. Zrenjanin; Novi Sad: Agora, 99).

[19] Filip Grujić, op. cit., 259.

[20] Исто, 186.

[21] Исто, 306.