Мирослав Алексић
У ВРТУ

 

ШАРАН

Рибу не налазим
на главном току,
него у златним рукавцима
на које сунце пада искоса
у финим стрелицама из сна.
Куда не витлају бродска витла,
ту се притајим.

Крљушт која се скупља
у белој пени, у трсци и трави,
на маргинама прошлих часова,
ништа више нема
са златним шараном
који се извија и ломи
на затегнутној струни,
пун ухваћене снаге.

Он трзајима помера осу земље
и мирише на живот сам.
Из тамног дна реке
рађа се у боји мједи,
ватрен као син сунца,
као песма.

ПЕТАО

Петао о себи не одлучује!
Ни та гажења кокошака,
после којих се љубавници
брзо мимоиђу као да се не познају,
нису његова воља;
ни пребирања по буњишту
које нуди изобиље;
ни купања прашином;
ни снови налик спокојству
у вашљивом мраку кокошињца…

Кроз свет и живот га лако проноси
оно што му је ишарало перје,
што му је бојом нара обојило кресту,
што му је тврдо повило кљун,
што му је реско изоштрило пој…

Ено га, пропиње се негде
из мог детињства незнани делија,
тај дивни бесловесни кокот, лудак,
да скочи на ову песму,
као на нахерену тарабу.

 

У ВРТУ

Ућебани лавови,
блатњави крокодили,
избезумљени мајмуни,
сити пеликани,
одсутни фламингоси,
суморни слонови,
непримерени пингвини,
сви имају понеку
резервну мисао
и своје делиричне снове.

Само он, без одмора,
у непрекидном,
решеткама спутаном трку,
удара с краја на крај кавеза,
тражећи скривени
непостојећи излаз.
Не можеш, ако си човек,
мирно гледати
његову идеју слободе упрегнути рс.
Једини непомирљиви
становник овог врта,
једини који неће ништа човеково,
сив као буков хумус у сећању
– вук.

 

ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА

Нико не зна откуд ни како
ноћу цвета бехар и рађају златне јабуке
у твом врту.
Ујутру плодова нигде нема.
Тешко је:
наћи пролаз између ноћи и дана,
у тесном ходнику залећи у заседу,
коначно бити будан и прибран,
бити на стражи.
У тој ни тами ни светлу
изненада може да се разобручи Баш Челик,
или да иза угла бане страшни бициклиста
из песме Јекатерине Пољанске,
да се у небо вине девет шарених пауница,
да ти се искраде кобила
и улар остане бескористан.
Не бој се, све је могуће.
Знаш да мораш на пут,
али ти нема помоћи.
Јер, откад постоји,
човек прикупља и негује искуства,
узалуд.

 

ИНДИЈАНСКА ДЕЦА

Наш сан је живот
у интернату за индијанску децу,
Перемо зубе, трчимо,
радимо фискултуру,
молимо се њиховом богу.
После неког времена
заборавимо презиме,
потом и име.
Ишчупају нам језик,
одсеку ноге и руке,
изломе ребра…
Све то уредно сахране
на интернатском гробљу.
Ако нам неко од наших
у поверењу открије
да је себи дао име
Непослушна Змија, на пример,
предамо га собном старешини.
Тако изражавамо лојалност.
Иако смо деца,
још преносимо у мислима,
с колена на колено,
сећање на резервате
кад смо живели слободно –
бизони, прерија и остало…
Али, чак и резервати
су далеко,
у магли,
нису утеха
и нема их.

 

КАД БИ БАР БИЛА ОД КАМЕНА

Слушам камерни оркестар,
усвиравају се свирачи у црном
под ведрим вечерњим небом.
Препознајем фразе
из топлих тела виолончела
из заносних дубина виолина.

Уоколо су високи кестенови,
мир у крошњама
и драги жамор
у људима који долазе.

Јасно знам да су небо и земља овде моји
и да полиција на капијама и на улици
говори језиком који не могу да разумем.
Ускоро треба да се попнем на бину
и да изговорим своју песму, као приношење.

Грачанице моја,
кад би бар била од камена,
па да ти уместо песме
овај камен са душе у паперти оставим.