Крсто Милошевић
ЦОКУЛЕ

 

У старој кући, коју су Костини родитељи звали Милошева, супротно од улазних врата на изби, окачене о клин, одувек су стајале једне цокуле. Биле су то праве војничке цокуле, са металним крампонима, кожне, са подигнутим глежњевима за уз ногу.
Изгледале су као неговано старачко лице – видели су се трагови времена, али због редовног одржавања, могло се само замислити како су изгледале кад су биле нове.
Костин отац их је редовно мазао неком специјалном машћу, која је с цокулама донета. Често му је виђао влажне образе, кад је после чишћења цокула, из избе излазио. Тада би, најчешће, одлазио у поље и ни са ким не би разговарао. 
Косту је копкало то са цокулама. Ту су – види их. Али као да нису, никад их нико није обувао – ни усред зиме, по снегу и поледици, кад је за тим било потребе. И тада су стајале на истом месту – у подруму, насупрот врата, у старој кући, коју су Костини родитељи звали Милошева кућа.
О цокулама се у кући није говорило. Мада су сви о њима, некако, бринули. Понекад су их чистили и премазивали и други укућани. И они су то чинили с посебном пажњом, односили су се према њима као према живом створу, као да у рукама држе посебну реликвију.
Затекавши једном оца како их чисти, Коста га је упитао:
− Чије су то цокуле?
Отац га је благо погледао, помиловао по глави, и кратко рекао:
− То ми је једина успомена на оца.
После тога Коста га ништа више није питао. Оставио га је да заврши започети посао, изашао из подрума и отишао да се игра с децом.
Кад је поодрастао, све чешће је молио оца да му бар нешто исприча о цокулама. Од кад су ту, ко их је донео, чије су? Најзад, отац му рече:
− О њима најбоље зна Јеро из Јагњенице. Он их је донео. 
И ништа више није рекао. 
Једног предвечерја, враћајући се из вароши, Коста је угледао Јера, у башти, подно
куће. Беше се ослонио на мотичицу, загледан у бразде којима је текла вода. Старији укућани у Јагњеници су обављали те лаке пољске послове, заливали баште, чували стоку… Њему је запало да јутро-вече залива баште. Заправо, није имао шта да ради, само је навртао воду на бразде и пазио, кад се залије једна, да наврне воду на другу. А воде је у њиховом потоку било на претек. Никад није пресушивао и зато су њихове баште биле најбоље у целом крају.
Кад му Коста назва Бога, Јеро га упита:
− Од којих си ти, синко?
− Вукојев унук, са Рогозне – одговори он.
− Аааа, Вукојев унук! Био је храбар борац твој Вукоје.
− Можеш ли нешто да ми испричаш о оним цокулама, које мој отац још чува?
− Дуга је то прича… али ако имаш времена, остани на конак, па ћемо разговарати и о томе.
Јеро је био пријатељ њихове куће. И Коста напречац одлучи да остане. Поможе Јеру да залије поврће које беше посејано, и по заласку сунца, одоше његовој кући. Кад стигоше, и седоше за сто, Јеро се обрати Кости:
− Значи, теби отац није причао о тим цокулама?
− Само ми је рекао да си их ти донео.
− Па добро, испричаћу ти све како је било. Твој Вукоје, рекох ти, био је храбар
борац. У Првом балканском рату, прота Вукајло окупио је нас Рогожњане, и заједно са Колашинцима, формирао Колашински одред. Ту војну јединицу припојио је Ибарској војсци и под њеном командом ослободили смо наш завичај. Сећам се, на Газиместану смо прославили победу – после вишевековног ропства на нашој територији више није било Турака.
Али не бесмо честито ни свукли униформе, а Бугари, мучки, како само они знају, нападоше Србију. Мало им било оно што су добили, кад смо с Балкана отерали Турке, већ навалили да отму и наше. Ми се нисмо дали.
И опет смо ми Рогожњани и Колашинци били заједно. Само, сада смо били под командом Војводе Вука, прекаљеног команданта из четничког покрета. Он је многе, које је запазио у Кумановској бици, позвао да се прикључе његовом покрету. Истина, није био ван војних структура, али се његова јединица умногоме разликовала од других. Упадала је у најжешће борбе, тамо где нико није смео, прса у прса, на нож… Био је увек на челу својих бораца.
Случајно или не, у чети Војводе Вука, нашло се и неколико наших сељана, међу њима Вукоје и ја. А у његову чету није могао свако – само они који су били спремни да издрже строгу дисциплину, који су били честити и са високим моралним особинама. Нико није смео од сељана да тражи да му спрема храну, а све што је било потребно за јединицу, обезбеђивао је и плаћао Војвода Вук. И ми смо се привикли на такву дисциплину. Вукоје посебно. Грдио би нас кад би неко погледао у неку сељанку, жену или одраслу девојку, свеједно.
Вукоје нам је у свему био пример. А у храбрости му није било равна. Знао је да се прикраде непријатељским рововима, да обави задатак, а кад би га због тога хвалили, понашао се као да то није нешто богзна шта. 
Један митраљезац с бугарске стране данима нам није дао мира. Држао нас је на нишану, и помолиш ли главу изнад рова, могао си да страдаш. Најзад, командир задужи мене и још двојицу бораца да те вечери ућуткамо тог митраљесца. Требало је да му се приближимо иза једне стене, да осмотримо његов положај, и решимо се напасти.
Таман кад смо почели припреме за извршење задатка, из заклона се појави Вукоје и рече: „Гос՚н командире, нека Јеро остане на овом положају, а уместо њега поћи ћу ја да братку покажем чија мајка црну вуну преде.“
Мени не би право, али сам разумео Вукоја. Добричина, каквог га је Бог дао, хтео је да ме заштити. Тих дана био сам нешто болешљив, а и моје цокуле су биле подеране па је сигурно због тога то урадио. Иначе, он је за такве задатке, кад је требало да се непријатељу неопажено приђе, обувао своје свињске кишане – биле су лаке и удобне и у њима се мање чуло кретање кроз суву ситногорицу. Кад кретоше, он се начас врати, спусти испред мене ранац са опремом и новим цокулама, које недавно беше добио, и рече:
‒ Мени су ови свињски опанци бољи од цокула. Сачувај их, па кад се вратим, ако
ми затребају, даћеш ми их.
Ја не стигох да му било шта кажем. Нечујно замакоше у помрчину.
Убрзо, после њиховог одласка, опет заштекта митраљез. Ми ухватисмо заклоне. Ја помислих на Вукоја: „Како ли ће се снаћи по овој помрчини?“ Не прође много, кад зачусмо и прасак бомби. Препознасмо – наше су. Радовали смо се и стрепели истовремено. Знали смо, да би се ликвидирали бугарског митраљесца, наши су морали да приђу близу њихових положаја. И то нас је плашило.
После дужег ишчекивања, командир, шеткајући тамо-амо по рову, забринуто рече:
− Нема их! 
− Ни митраљез се не чује… – рекох, колико да нешто кажем.
Те ноћи нисмо могли да их тражимо. У свануће, кретосмо према бугарским
положајима. Обазриво, распоређени у стрелце, мотрили смо на сваки жбун, камен, стену, не бисмо ли негде угледали и наше саборце. Живе, рањене или мртве. Не нађосмо ни њих, али ни Бугаре. И они беху променили положај. 
Шта се тачно десило – никако нисмо могли да одгонетнемо. Можда су их Вукоје и његови саборци, ућуткавши митраљесца, уплашили, па су напустили своје ровове. А можда су се и наши окуражили, па су кренули за њима, и тако упали у неку замку. Тек, никад их нисмо нашли. И после, кад се рат завршио, нигде их није било − ни међу заробљенима, ни међу рањенима, ни међу мртвима.
Враћајући се с ратишта понео сам онај ранац и цокуле које ми је Вукоје дао. Али, нисам могао да их носим, однео сам их његовом остарелом оцу. А он их је, ту испред мене, дао твом оцу, и сузних очију, рекао:
− Чувај их. Оне су ти једина успомена на оца.