Милуника Митровић
ИЗБРИСАН СТИХ

 

УХОДА

Уходи ме прошлост

као поломљено огледало сенки

иза неочекиваних окука

 

Шкрто просине расуто

зрно по зрно срче

из чудовишних одаја снова

 

Опиљци однекуд зацвиле тами

не пали светло

Ноћ не састављај даном

то боли

 

Растављено једном

време не спаја целином

Само дубље сами

 

ПРИЗОР ВОЋЊАК

 Мудар је онај ко се задовољава призором света

 Рикардо Реиш

 

Похаран зимом воћњак

призор крајем фебруара

По земљи оборене гране

клонуле као празне људске руке

Црне се патрљци рањеника

у гомилама посвуда расути

 

Све је као и свет у комешању

уређени неред док сељани

не упале бакље и спале бесове

ислуженог старине шљивика

мирног у својој хибернацији

Буј пролећа ускоро

ако ти поглед сврати у тај воћњак

неће га познати у свадбеном пиру бехара

Оном како једном и никад више

славило је тело твоје

Заборавно

као снови и лањски снегови

 

НАСТАВАК

Ево ми на длану

прве пахуље снега

Још једна прилика ми

за наставак зимског писма

Нека нико не отпише

нити га ветар дописује

 

Није ли све већ речено –

беше можда јека неспокоја

и прве човекове реченице

коју је помислио да изговори

Онда док свет још беше дете

у некој непојамно ледној нигдини

 

Могуће

то исто да би заустило

и последње дете

ове стармале планете

Али пренеражено страхом

неће моћи

 

О ЖУДЊИ

Ако тело чује срце које бије

повинује се

извије из себе као да га није

Као да страст не мре

жедна у имену твоме

 

Служећи господара свога гласа

само следи поезију неког вишег реда

Не скачи у плитку воду

не ломи ветру гране

Не вени 

 

Жудњу повери само дубини

и не брини

унутра нико неће те наћи

Ни цвет убрати секвоје

из тамног жара блуди

ако срце у туђем не чује своје

 

ИЗБРИСАН СТИХ

За Јелену Жугић, песникињу

 

Само то је важно

он је отишао

Ништа запаљени град

дим у очи за њим

ништа

Пусти опали лист низ реку

Одагнај вреле угарке

кроз зидове своје главе

мудрост поучава

 

Једноставно победа

ма се чинила Пировом

Ти већ знаш да жал над покојником

песми је излизан сувишак

а нема ваздуха

ни за које опште место

Стрела је одапета мета сигурна

избрисан тај стих

И само удар штиклом

плесачице фламенга у дно ноћи

и заумна лепота ватре

под зубљом месечине

која је гробно место

љубави сваке

 

УПЛАКАНЕ РЕЧИ

Чему обасипати

бездушну окрутност света

финоћом твари од које се ткају речи

Слепом подастирати дугине боје

глувом поверавати најдубље снове

Има ли смисла тако даље

делати својевољно

 

Има има има

Вичу још неископнеле речи

са ивице плача

Као деца кад им одузму

најдражу играчку да брже одрасту

А свет ћути.

Ћути своје разлоге.