Марко Глишић
ГУБЉЕЊА

 

ПРЕОБРАЖАЈ

            Избачена кроз прозор камионета у покрету, паклица цигарета претвара се у лептира жутих крила који се потом спирално пропиње и нестаје из метежа булевара.

            У оближњем парку појуриће га студенткиња биологије у панк-фазону, а он ће се у њеним длановима претворити у осицу, која ће јој истог трена забити жаоку посред линије срца. С болним грчем на лицу, желећи да је се отресе, а затим и да је осветнички смрска (сочно као смрдибубу), панкерка ће под ђоном леве мартинке затећи метални новчић наместо осице и махнито га заврљачити у правцу фонтане.

            Међутим, кованица ће се у лету прометнути у муву, која ће кроз одшкринути прозор приземља зграде на ободу парка улетети у собу уснулог младића, ноћног портира. Слетевши равно на његов боксерски нос, пробудиће га из прве, а он ће, мада бунован, под шаком у завоју јасно осетити чеп наместо зунзаре, а затим и фиксирати отворену флашу пива на сточићу спрам кревета.

            И све то ће га разбудити брзо као хладан туш.

            Ипак, пиво ће бити топло, а жеља за распршеним сном даља од дисконта с хладним пићем.

            На излазу из зграде, с пивским затварачем у џепу који се постепено преображава у вински пампур, судариће се са девојком која би, помислиће, могла бити жена његовог живота.

            Имала је белу хаљину с жутим туфнама на себи и отресито се представила – Слобода.

 

ОБАЛА

            Звоно за велики одмор га је затекло на првом међуспрату. Касно је било да се врати. За тили час са свих страна покуља незајазива стихија и опколи га као плавина усамљено дрво у долу. Испрва се копрцао, одупирао, али није имао куд. Шарена матица га отисну и понесе лако као поток пластичну боцу, запљускујући га поздравима, бојама, мирисима ужине, зноја, жвакаћих гума, лосиона крадом мазнутих од очева.

            А кад се вода повукла и почео час, био је на обали, за катедром, високо, уредан и леп, и осећао се као олупина, коју су таласи избацили.

 

САСЛУШАЊЕ

            Балши Баши беше тек десетак година када је схватио да учитеља не треба гледати у очи и да се најдубља концентрација и најбољи одговори дају кад једноставно гледаш у плафон. Тако је Балша завршио велике школе а да се јасније сећао неонки, вентуса, мемљивих ћошкова и спуштених плафона неголи црта лица, боје очију и погледа испитивача.

            И данас, сем лажног анкетара који га је, док је он одговор тражио по небесима, нокаутирао а потом и оџепарио, Баша се сећао свега: и двосмисленог питања и струјног кабла с две гугутке и једном враном, и веверице која је промакла у бујној крошњи храста над којом се, између облака у облику детелине и делфина, назирао авион, чији су правац и висина, по његовој поузданој процени, сугерисали да, највероватније, лети за Волос.

 

ВРАТА

            Иако се ретко шали, Професор воли да вече у кафани зачини једним старим штосом. Наиме, сваки пут пре него што пође по капут и шешир, Професор театрално добаци конобару: – Момак, донеси врата да изађем!

            Ни ово вече није било изузетак. Професорова шала је прошетала између столова, вратила се и ухватила га под руку. А онда је и за Професора и за шалу уследио неочекиван наставак.

            – Наравно – спремно се огласио један конобар – каква врата желите, Професоре?

            Премда изненађен младићевом неумесном упадицом, Професор је прихватио изазов:

            – Велика, момче, велика! Врата што воде равно на Трг! (Ни сам није знао откуд му то јер кафана „Везник“ није ни близу Главног трга, но, коначно је успео да измами неколико искрених осмеха, што га је прилично разгалило).

            – Па куда ћете сад, професоре, када вас је кренуло? – чуло се из једног угла.

            Међутим, када се иза шанка појавише два младића са правим вратима у рукама, сва пажња и смех похрлише к њима, а Професор се нађе у небраном грожђу. Већ је себе видео вани, на чистом и бритком ваздуху периферије. Ипак, на изненађење многих, игру је џентлменски привео крају:

            – Господо – гласно је поздравио присутне и елегантно закорачио кроз врата усправљена насред кафане. (Младићи га испратише каваљерским наклоном).

            И поред великих очекивања, Професор није стигао да види какав је ефекат оставио његов потез, јер га већ наредног секунда запахнуше мириси кокица и печеног кестења с Главног трга. Неким чудом заиста је био тамо! Времена да се сабере, осврне, није имао, јер се пред њим истог часа указаше господин и госпођа Петровић, видно узбуђени што га виде:

            – Уважени Професоре, та откуд ви? – започеше комуникацију. После њих, Професор налете на Јовановиће, па на Марковиће. Претпостављате, био је јако збуњен, што за човека његова угледа баш и није упутно, заплитао је језиком, муцао, у глави му је све време био догађај из кафане.

            – Богами, добро се загрејао – прокоментарисала је госпођа Петровић Професорово издање кад се растадоше.

            – Дакако! – прекорно потврди господин Петровић.

            Оставши сам, Професор осети као да однекуд, преко Трга, вуче промаја, па зари главу у оковратник и убрза корак.

 

ПОВРАТАК

            Након три године ангажмана у Арасу, центру департмана Па да Кале на северу Француске, поштански чиновник Камиј Езотје враћа се у Тулуз срећан, на крилима прича о живописним пределима и људима, међу којима предњачише оне о двојици колега: аматерском сликару Алексу Пјетрусу, званом Моне, и спортском пилоту Данијелу Далми, кога је Камиј од првог дана ословљавао са Лорд Дикинсон. А те приче беху ведре и пуне шарма, тако да је Ана Езотје, премда их никад није видела, искрено заволела ова два поштара – и не само њих, већ и њихову децу и жене.

            И таман кад су приче из Па да Калеа завејале постојане пахуље заборава, сасвим неочекивано Езотјеу би одређен неизбежан повратак у Арас.

            Осетивши да јој муж с крајњим напором прикрива тугу, Ана га је тешила како ће поново срести своје драге колеге. И Камиј јој није противуречио.

            Било је прекасно, и немогуће, признати да је Алекс Моне, заправо, канцеларијски чивилук са заборављеним шеширом сенилног претходника, а да Лорд Дикинсон, његов верни пратилац у достави, није пилот, већ голуб, којег је сваког јутра с прозора хранио и који је, још прве године службе угинуо.

 

ТАНГО

            Нико од раздраганих сватова то није повезао, нити је приметио, тек, када је Гордана Зубановић, невеста, буцмастом матичару одговорила да уз своје додаје и презиме мужа, Дракулић Филипа, све пожудно пиљећи у матичарев меснати врат, живахни жамор се утиша и сватове подиђе језа пред збуњеним изразом човека који је стајао учело сале унезверено бришући грашке зноја са чела.

            Међутим, љупки Богољуб Анђелић, општински службеник, није се пред крвожедним погледом Гордане Зубановић Дракулић топио и урушавао као глечер из страха, већ из неутаживе жеље да је одмах, ту, у свечаној дворани за венчања позове на плес, што је у том часу било тако проклето немогуће.

 

КАМЕЛЕОНИ

            Тамара је цура која воли да мења фризуре и на добром је путу да постане познати дизајнер. У прошлом животу била је змија и тело јој је било казна.

            Доријан тад беше камелеон, овисник о нијансама и одан својој кожи, сад је шмекер с једним сакоом и једним паром ципела звонких штикли и редовна муштерија трошне бојаџијске радње на крају града.

            Синоћ је Доријан необичним бојама поново привлачио пажњу и упознао ону која га је одавно приметила.

            Јутрос се Тамара по први пут увукла у гардеробу коју је претходне ноћи свукла и пажљиво, на прстима, узалуд тражила Доријанов плакар знатижељом окорелог професионалца.

 

ЛАНАЦ

            Док је у хотелској соби трапаво водила љубав са зубаром, Лила је све време маштала о тренеру аеробика, коме се већ увелико у свлачионици, док се међу снажним ногама газдарице локала који је унајмљивао ритмички гибао у струку, све време причињавала нова полазница зумбе, која је пак, игром случаја, баш у тој згради, још лепљива и слана од интензивног тренинга, у еротском загрљају новог фрајера у сећање призивала бившег, који се сад под змијским телом асистенкиње на поду кабинета сећао моћних груди ректорке, дочим је она, пискутаво стењући под таксистом, неуропсихијатром у пензији, на себи видела комшију сликара, који је опет, са своје стране, мрзовољно пролазећи кроз градиво Камасутре са захтевном моделкињом управо замишљао отреситу и часну касирку из супермаркета, елем, на крају овог живописног ланца гимнастике, уздаха, стргнуте гардеробе, пригушеног стењања и интензивних маштарија била је радница у продавници здраве хране – с једном ногом на земљи а другом високо подигнутом преко левог рамена редовне муштерије у време поста, пројектовала је с унутрашње стране капака истог оног зубара из хотела с којим Лила, премда овог пута беше баш близу, поново није достигла врхунац.

 

 

КОРЕКТУРА

            Последња реч Предрага Штиклице, истакнутог лектора државне телевизије чија каријера, узгред речено, на свом лицу није имала ниједан интерпункцијски митисер, док је млатарајући удовима падао са петог спрата у ватрогасни душек након получасовног држања за спољну страну балконске ограде стана из ког бесно палацаху аљкави језици пожара – беше „у-па-моћ“ а задња мисао пак, стешњена између Предрагове последње речи и црног мастила несвести које ће се разлити преко његових небоплавих очију, беше „јој, ваљда ме нико није чуо“, међутим, на лекторову жалост, управо су наше ваздабудне уши ухватиле ту шкакљиву Штикличину реч у лету, али ћемо ми, наравно, из искреног поштовања према лектору, преко тог проблематичног слова, педантно и под финим велом дискреције, повући један крајње елегантан и суптилан корективни знак, ево, овако | , овако _ , и готово ë