Мирољуб Тодоровић
КАРАМБОЛ
ПАО САМ У ДЕФЕКТ
Ложим макину Булеваром Деспота Стефана. Ноћ, акустична улица, пљуцка киша. Стојадин кашљуца и гура. Негде код Јевремовца стопира ме шлагер кока. Зауставим стојадина и пустим је у кола. Фацолика, фришка штрудла. Замолила ме да је одбацим до Панчевачког моста а онда зашнирала пљуцу. Ћутао сам и ја. Везао ми се језик. Кљинчим поред младе лепе девојке. Не отвара ми се лабрња, а имао бих штошта да певнем. Пао сам у дефект.
Девојка одваја фарове у сат на руци. Где ли и код кога фура?
Уштопам код моста. Крофна излази из кола, захвали се и одлепрша.
НИЈЕ УШТЕДЕО ВАШКЕ
Милован Лепи би понекад дофурао код мене. И Сања га је готивила. Умео је лаћано да одваја жваку. Чешљали смо језик најчешће о фудбалу који смо обојица волели. Он је био гробар а ја делија, па бисмо се понекад и поџевељали.
Милован је сада тражио посао. Као млад одфурао је у Швабиленд и шљакао десетак година. Онда се вратио. У Швабиленду се прдикарио, рикњавао лову на коцку и курве, није штедео, па сад куловише и глувари Бегишем.
КАРАМБОЛ
На Славији саобраћајка. Уфиксани шалабајзер, на моторишки, пуном брзином, налетео на транџу. Моторишка скарабуџена. Крв унаоколо. Шалабајзер мортус, омастио асфалт. Карамбол. Урла хитњак. Медицинска браћа. Носила. Муркани растерују радозналу рају.
ТРОЈИЦА ДИЛКАНА
Табанао сам Калишем. Спуштао се мрак. Они су кљинчили на клупи у скривеном кутку парка. Тројица дилкана, обријаних тикви и злослутних фарова.
Када сам профуравао, највећи међу њима, гороган језиве њушке, сав угравиран тетоважом, диже се и стартова.
– Имаш ли пљугу? – зарежа промуклим, непријатним гласом.
Завукох шапу у шкуту и избунарих пакло кентакија. Он га брзо мазну уз задовољни кез.
– Да поделим пајтосима – испљуну, показујући на ону двојицуна клупи.
Климнух главом, окренух се, и хитро одмаглих.
АЕРОДРОМ
Киснем у таксију. Гиљам на аеродром. Базарим кове. Нисам успео да их резервишем у мардељу.
Таџирац, матор чича, косу му појели мољци, чешља језик ко навијен. Његова жвака иде ми на ганглије. Чколим ко заливен, само му климоглавом одобравам.
На аеродрому џумбус. Кркљанац пред шалтерима. Редови. Хрпе ствари. Свађе. Уђанишем да од кова неће бити ништа, окренем се и басом вратим у Бегиш.
СВАШТА МОЖЕ ДА МИ УТРКЕЉА
До мене, у транџи, док је шишао булишком, седе нека друсла. Избунари из ташне мобишку, укуца број и развезе жваку.
– Чуј! – испљуну – звао ме, вади се, ками да се помиримо. Шта
да радим?
Неко време је чколила, слушајући жваку с оне стране жице, а онда настави.
– Не, не, не могу! Кад смо се поџевељали, страшно се драо. Пичкарао ми и оца и мајку. Само што ме није тукао. То је шалин, ошамарен по мозгу. Цвикам. Параноишем. Свашта може да ми утркеља.
ЈЕДВА ЖИВ У МЕСАРИ
Зоки Килави, замолио ме да му позајмим кола, гамбао је у мали мардељ да покупи пању. Дао сам му фолцику, али уцвикан. Знао сам да није добар возач. Тракторист, готиви тркање, претиче друге, курчи се на џади. Замолих га да зицер форта, да се чува пролећног сунца и мамурног курца. „Нема фрке – обећао је – биће све ОК”.
Сутрадан ујутру неко ми звони на вратима. Отворим, двојица муркана. Фрасирам се. Килави на бомбака возио и направио пичвајз на џади. Од моје фолцике пљескавица, а он једва жив у месари.
ШАПИРАЈ ИЛИ ОСТАВИ
Спојку с купцем сконтао сам на Калишу код „Цвијете”. Било је мрачно. Тип је џоњао уштекан иза зграде. Чим ме је уђанио питао је:
– Колико имаш?
– Већ сам ти мобишком испљунуо, двеста грама чистог крека.
– Није баш тако чист – рече он повишеним гласом – прошлог пута си га мало досолио.
Ћутао сам. Тип избунари свежањ штука и сину ми.
– Нешто је мање него што очекујеш. Шапирај или остави.
Узео сам шушке не кевнувши ништа, окренуо се и запалио.
СТУКЛИ ЦИРКУ НАИСКАП
Дофурао је тип кога ми је Мунгос послао да одрадимо клишерај о коме смо раније одвајали жваку. Клишерај је био јебен. Морали смо да сконтамо пуно шема како би био успешно утркељан.
После много акуширања и натезања успели смо да ствар пресечемо.
Узео сам боцу дасковаче и напунио чаше. Куцнули смо се уз живели и стукли цирку наискап.